BEOGRAD! Brza reakcija Ivana Radovanovića i kolumna koju morate pročitati!

Kada dođeš u Beograd, neznabošče, moraš da znaš da si, onog trenutka kada staneš, svojom prljavom nogom, na taj asfalt, postao deo, ne samo grada nego i njegove supstance, i da si prihvaćen, naš, čak i kada, nevaspitan ne umeš da kažeš - hvala

I da to tlo, po kojem hodaš, svoju svetost vuče iz činjenice da je nastalo na samoj ivici, na granici između istoka i zapada, močvare i brda, i da zato ima tu sposobnost, da upije, sve, svaki red i svaki haos, svaku genijalnost i svaku glupost, pa i tebe, nevernika ni po čemu izuzetnog, pošto je na tolikom nevernicima Beograd i nastao, progutavši ih, u trenu.

 

I bilo da si slep, glup, nepismen, varvarske prirode, ili oličenje zapadnjačkog gospara; bilo da pljuješ po ulici, ili nosiš maramicu, spreman da obrišeš, ili progutaš; bilo da si zdrav, ili osakaćene duše; sve da si došao da ga razoriš i spališ, kao kasabu nedostojnu tebe - moraš da shvatiš da je on, odavno, u sebe ugradio svaku kletvu, svako rušenje i svaki požar, svaku skitnicu i svakog bogataša, svaki poraz i svaki pad, i zaborav i sećanje,  i da su oni njegovi, baš kao što si njegov i ti, jer je za to da, te zauvek poseduje, bilo dovoljno samo da kročiš, i ništa više. Naš si, zauvek.

 

Istorija je to uradila, probala, pre tebe, i zajebala se, svrativši, davno, sa namerom da ga sruši i zatim ode i zaboravi, i nije joj uspelo. Upili su je ta brda, i nekadašnja močvara, i to toliko da je baš ovde ona prestala da postoji, doživela svoj kraj, a počeo je Beograd, mnogo veći od bilo kakvog obuhvatanja, duhom, dijalektikom, ili prostim pamćenjem. Naš si, kažem ti lepo, zauvek.

 

U Beogradu sve nestane, pa i ti, nerazuman, da bi sve ponovo postalo, Beograd.

Foto: Insajder/Zoran Sinko

I to nije grad, jer gradovi ne nastaju tamo gde su mulj i stenje u večnom sukobu, osim kada su ti gradovi ne zgrade same, ne ulice i parkovi, trgovi i predgrađa, nego kada je sve to ideja, i stanje - svesti, duha, onog što jedino preostaje kada se sve ostalo surva niz brda i udavi u močvari.    

 

Hoću da ti kažem, svi mi ovde smo i survani i udavljeni, izbrisani iz brojnog stanja, odavno, mnogo pre tvog kratkog vremena, ali smo, istovremeno, svi mi, pa i ti sa nama - Beograd.

 

I ne vredi ti da se buniš, svaki vrabac je ovde to, svaki beskućnik i svaka lutalica, a kamoli ti, koji ne umeš da gledaš odozgo, nego si slepljen, za ulice, sa pustom željom da ih zapišavaš. Ne luduj, svi smo to radili, i upijeno je, i to.

 

I upijen si i ti, neznabošče, stopljen si sa idejom samom, sa kaldrmom od koje je sastavljena, sa žicom, trolom, babama na Kalenić pijaci, kartonskim kutijama u Lominoj, sa svakim trgom, birtijom, haotičnom raskrsnicom, sa svim što prezireš, samo zato što nemaš zašto da se diviš, sebi.

 

Postao si Beograd, ne zbog kvaliteta koje imaš, nego zato što on, na tvom primeru, na tvojoj beznačajnosti, pokazuje koliko je velik.

 

I kako, u njemu, za svaki promašaj ima mesta.

 

Pa i za tebe. Našeg, zauvek.