SEĆANJE! Nova kolumna Ivana Radovanovića!

Pre trideset godina bio sam jedini novinar iz neke redakcije iz Srbije koji je ušao u sam Dubrovnik, dok je bio opkoljen, i desetak dana izveštavao iz njega (za Borbu), piše u najnovijoj kolumnik Ivan Radovanović:

Sve to vreme čuvao me je, brinuo o meni Antun Masle, tada novinar Slobodne Dalmacije, danas glavni urednik Dubrovačkog Vijesnika.

I sada smo se ponovo našli. I ovo je moj izveštaj, danas. Da se zapamti, da nemam više šta da kažem. O ratu. I Dubrovniku:

Dubrovnik, tri decenije posle

Trideset godina kasnije, Masle ima stentove, visoki tlak i reumu koja ga savija dok hoda, a ja gomilu nepotrebnih kilograma i jedan, od njih iščašeni pršljen koji me savija dok hodam.

On je još novinar, ja sam digao ruke. Tu smo, na moru, zaboravljeni heroji, zaboravljenog rata, da posvedočimo koliko je sve bilo, koliko nepotrebno, toliko i nebitno.

Kao u onom vicu, dalmatinskom, kada dođe čovek, povratnik, iz Amerike, star, bogat i uspešan, ponosan na sve što je uradio, i na rivi zatekne druga iz škole, zabacio štap i riba.

“Što radiš?”, pita ga uspešni starac.

“Ribam”.

“Cio život?”

“Ja”.

“Sramotno je to”, kaže uspešni, “ja sam bio u Americi, i uradio to, i to, i to, pa još i to i to”.

“E, lipo”, kaže ribar, “i što ćeš sad?”

“Pa, ribat”, kaže uspešni i zabaci štap.

Tako i mi, danas, na moru.

Mogli smo, slobodno, i da preskočimo. Celo to iskustvo. I isto bi bilo. Savijali bi se, dok hodamo.