SMRT ISTORIJE! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Koga bih, u Solunu, Danas, Leta gospodnjeg, 2021. Mogao da pitam: Za Filipa i Aleksandra, Za tesalske konjanike, Što kopljima i mačevima, Slatku pobedu Kralju doneše, I jednoj ženi, Jednom gradu, Ime;

I za Slovene silne,
Što, kao valovi,
Bez razloga i smisla,
O teške zidine razbiše se;
I o Ćirilu,
O Metodiju,
O jeziku, kojem su nas,
Puste i bedne,
Naučili;
O Samuilu i Dušanu;

O Sabataju i o njegovih
300 sledbenika,
O Termopilu jedne vere,
Kojoj su sa leđa prišli;
I koga bih,
Mogao, danas da pitam,
O Muslimanima, koji su nestali,
I o Jevrejima,
O majci njihovih gradova,
O Sefardima i onima
Što stigoše iz Livorna
I Francuske.
O Jevrejima koji su, stalno,
Nestajali,
Vraćali se
I opet nestajali;
Ko može da mi kaže,
O poljskoj bolnici,
Ruskim zarobljenicima,
Češkim dobrovoljcima,
Pukovima francuskim,
Talijanskim
I engleskim.
O senegalcima,
Marokancima,
O požaru koji je,
Francuz jedan,
Slučajno izazvao,
U ulici Olimpiados,
Tačno u tri popodne,
Da vatra traje tri dana
I uništi devet hiljada
Kuća,
I da, ponovo, nestanu,
Jevreji.
I ko, danas,
Da mi kaže o jednom procesu,
Na kojem je ubica ubijen,
I sahranjen pod dva slova:
NN,
Da bi,
Mi,
Celom svetu rekli,
Da je,
On,
Ubica,
Nama
Nepoznat.
Ko da mi ispriča,
O frontu,
Bugarima,
Bojoviću i
Flori Sands,
Bombama i bajinetima;
O groblju koji je podigao
Jedan od 1300 kaplara,
Grčkog imena,
I o Muharemu,
Koji se, godinama kasnije,
Na tom groblju,
Prinevši dlanove
Svom licu,
I izgovorivši
Prvu suru
Iz Kurana,
Pomolio za Mustafu
Ibraimovića,
Vojnika vojske srpske.
I o spomenicima,
Ko da mi priča,
O teškim, kamenim, krstovima,
Poređanim u obliku slova П,
Slova kojem su nas
Ona dva Solunca
Naučila,
Da njime označimo tako važne
Reči,
Kao što su:
Пravoslavlje,
Пobeda,
Пravda,
I da samu smrt zbunimo,
Da ni ona ne zna,
Da li, na groblju,
Te reči slavimo,
Ili prosto, tu, gde u grobovima,
Kosturnici,
Leži osam hiljada mrtvih,
Svima kažemo da je,
Rat svaki,
Samo:
Пoraz,
I ništa više od toga.
I koga da pitam
Za sto trideset hiljada
Jevreja,
Odvedenih,
Odavde,
Iz Soluna,
U Aušvic
I Birkenau,
Da ponovo nestanu,
I da se više,
Nikada,
Ne vrate.
Ko da mi, u Solunu,
Ispriča sve to?
Ko da mi objasni
Propasti slavne,
I događaje druge,
Velike,
Važne,
Koje grad ovaj
I danas,
Diše,
Opijajući svakoga,
Intimom orijenta,
Elegancijom zapada,
I povešću,
Survanom u more.
Ko, pitam,
Da mi kaže,
Kada nikoga
Ovde,
Nema.
I čini mi se,
Mislim da ću,
Zbog toga,
Na Halkidiki, na Kasandru,
Ili Sitoniju,
Do plaže,
U lokalnu krčmu,
Gde ću na miru da sedim,
I da ćutim, svima okolo,
Zašto se ovdašnji Marmaros,
Ili Efesos,
Zovu - Neos.
Niko, ionako,
Ne bi mogao da mi kaže
Ni to,
Ni ono još
Važnije:
Da je istorija,
Umrla.
Još onog dana kada su,
Mornari,
Javili da je umro,
Pan.
Bog.
U beskonačnosti,
Jednog praznog leta,
I,
Praznih nas.