SRBIJA U AFRICI! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

U aprilu 1856. godine, jedna devojčica iz naroda Sosa u Južnoj Africi, otišla je iz svog sela, na uobičajeni dečiji posao - terala je ptice sa useva - a, kada se vratila, obavestila je seljane da je, na reci, videla neke čudne ljude, koji nisu sa ovog sveta

Onda je njen ujak otišao na istu reku, i kada se vratio, javio je nekoliko važnih vesti. Najpre, da su se, na reci, zaista pojavili duhovi. Zatim, da je, jedan od njih, duh njegovog pokojnog brata.

Na kraju, da mu je mrtvi brat poručio, da, ako žele da im duhovi pomognu, da lepše žive i da se oslobode belaca, moraju da zakolju najbolje grlo u stadu. Rok za taj posao bio je četiri dana, toliko su duhovi bili voljni da na reci čekaju vest, pre nego što ih zauvek napuste i prepuste gadnoj sudbini.

Pripadnici naroda Ksosa, verujući u duše mrtvih, nisu imali mnogo izbora. Najbolje grlo iz stada zaklano je, da bi život postao bolji. U sledećih desetak meseci, do februara 1857. godine, verujući u sve veća i veća obećanja, i ispunjavajući sve sumanutije i sumanutije zahteve, pripadnici naroda Ksosa poklali su bukvalno svu stoku i uništili sve useve koje su obrađivali. I onda ih je gotovo sedamdeset hiljada umrlo od gladi i broj im se, sa 105 hiljada, sveo na samo 37 hiljada još živih, izgladnelih duša.

I jeste da je u ovoj priči reč o crnoj Africi, ali dosta je izuzetnih sličnosti sa našom istorijom, onom koja nas je uobličila na isti način kao neko drevno crno pleme, bez ikakve namere da crna plemena vređam, danas je narod Ksosa jedan od vodećih, najbrojnijih naroda u Južnoj Africi, što samo govori da su naučili sve ono što mi nismo u stanju.

Pre svega da ne moramo, ali baš uvek, zarad zlobe, glupih snova, da zakoljemo najkrupnije grlo, onog koji se izdvaja, odskače, i bolji je od nas, pošto se to, uvek, završava klanjem svih grla, svih nas. Takođe, da ne treba cela kolektivna psiha da nam deluje po principu hvatanja i gutanja, halapljivosti i večne gladi, koja nas tera da te najveće lovimo, ne bi li se dokopali plena, da bi, kada ga prožderemo, shvatili da nam je to ipak malo, i onda nastavili, dok se skroz ne potamanimo.

Dalje, da je vreme da prestanemo da se palimo na samoproglašene proroke, na lažne vesti, na hiper produkciju glasina, na duhove navijača i sve ostale koji ne rade ništa drugo nego pokušavaju da maznu najveći deo umišljenog plena. Ti koji nas ubeđuju da sve u našim životima zavisi isključivo od toga da li ćemo nekog vladara da obezglavimo, samo pokušavaju da sami budu vladari i ništa drugo. I zbog te njihove ambicije danas celo društvo treba da se poistoveti sa njima, sve nas treba da muči ono što samo njih muči, svi treba da plačemo kada oni plaču, i da se borimo za to da oni pokupe kajmak.

Uz to, i da prestanemo da kažnjavamo, da citiram Muharema Bazdulja, svaku normalnost, svakoga ko će bar probati, u toj ludnici koju smo napravili, da kaže: Stanite ljudi, da li ste normalni. I svakoga ko se usudi da ne poveruje da su baš sva sredstva dozvoljena, ili da proba da razmišlja svojom, a ne glavom neke političke opcije.

Na kraju, da, posle svih velikih grla koje smo poklali, svih kraljeva, premijera, voždova, čije smo glave zamenili ne za snove, nego za noćne more, konačno ukapiramo ono što je narod Ksosa shvatio, plativši strašnu cenu, pre gotovo 150 godina: Da je sve što radimo, put ka samouništenju. Ili to, ili da se selimo. U Južnu Afriku. Pa sve iz početka, kako dolikuje normalnim ljudima. A nenormalni, oni koji nas teraju da se vrebamo, umesto da pričamo, oni koji misle da je jedini način da se dokopaš vlasti da budeš gori, a ne bolji, oni koji svoju nepristojnost pravdaju tuđom, koji svoje frustracije proglašavju za javni interes, zahtevajući, ne izbore, nego osvetu, oni koji misle da je javni linč osnovni demokratski princip, oni koji ne bi da se sami poprave, nego da sve ostale pošalju u popravni logor - e, pa svi ti, neka slobodno ostanu, dok se ne potamane međusobno.

Sigurno im neće dugo trebati. Svakako mnogo manje nego narodu Ksosa, sredinom XIX veka.