DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - SRBIJA I 'ELITA'

Jednoga dana kada nas više ne bude, kada svi mi budemo istorija, ostaće zabeleženo da je jedna od najvećih zasluga politike Aleksandra Vučića to što je Srbiju vratio Srbiji, to što je prekinuo višedecenijsku praksu po kojoj možeš biti elita samo ako si antisrbin, samo ako prezireš ono što je po rođenju i po poreklu tvoje

Elem, da pojasnim, još od kraja dvadesetih godina prošlog veka, od usvajanja karađorđevićevskog jugoslovenstva kao oficijalne državne ideologije, srpska elita se sistemski odnarođavala, odvajala od 'glupog naroda', od nazadnih i primitivnih 'gedža'. Ta kastinska odvojenost samozvane elite od svoga roda, taj drugosrbijanski rasizam o kome ja ovde, na ovom mestu, pišem već punu deceniju, kulminirao je osamdesetih i devedesetih godina, kada je mera elitizma bukvalno postala količina mržnje i prezira prema Srbima i Srbiji.

Ta 'elitna' škola mišljenja kaže da su Srbi krivi uvek i za sve. Za sve ratove, za sve zločine, za sve loše i za svako zlo nema i ne može biti drugog krivca do nas samih. Drugosrbijanski rasizam u svom ekstremnom obliku stiže čak dotle da Srbe optuži i za genocid nad Jermenima u Turskoj!?! (pitajte profesorku Dubravku Stojanović ako ne verujete). Ali ono što je zapravo najpogubnije jeste to što taj i takav društveno-politički koncept kaže i podrazumeva da je Srbija najgora, da ona nije sposobna i vlasna ni za kakav ozbiljniji samostalni poduhvat, pa je onda uzaludno bilo šta pokušavati, nego nam valja tavoriti i preživljavati sve dok se ne pojave neki 'elitni stranci', koji će nas okupirati i naučiti kako se živi.

Ovaj i ovakav drugosrbijanski rasizam bio je zvanična državna politika od 2000, pa sve do 2012. godine. Tada smo u ime 'svetle budućnosti' zabranjivali i odricali se samih sebe. Stideli smo se svojih žrtava, nismo smeli da pomenemo ni Jasenovac, ni 'Oluju', a za Košare skoro da nismo ni znali. Srpske junake i heroje proglašavali smo, po nalogu zapadnih zlikovaca, za ratne zločince, pa smo ih onda lovili kao zveri i isporučivali u hašku klanicu, a i to smo potom predstavljali kao veliki uspeh, najveće moguće nacionalno postignuće!?! Naravno, u toj i takvoj atmosferi nacionalnog i državnog samoponištenja nije bio moguć ni bilo kakav ekonomski napredak, Srbija je bila osuđena na ulogu evropske kolonije, siromašnog paradržavnog provizorijuma koji mora da sluša i radi taman onako kako mu se naredi.

E a onda je, Bogu dragom hvala, došla 2012. godina i onda je došao Aleksandar Vučić. I vratio je Srbiju Srbiji. I zato je danas moguće. Sve ono za što smo do 2012. mislili da je nemoguće. I prosečna plata ubedljivo preko 600 evra, i stotine kilometara novih autoputeva, i brze pruge, kojima vozovi po Srbiji jure više od 200 na sat, i nezaposlenost manja od deset odsto, i vojska ubedljivo najjača u regionu, i nove bolnice, i najmoderniji klinički centri, i konačno potpuno izgrađen Hram Svetog Save, ali pre svega i iznad svega - država koja je ponosna na samu sebe i na svoj narod; država koja se diči svojim herojima i junacima i ne odriče se i ne stidi svojih nevinih žrtava, država dovoljno ekonomski snažna i politički moćna da može da se odupre svim pritiscima i vodi zaista nezavisnu politiku u najboljem interesu svog naroda.

Ta i takva država, da se mi na kraju razumemo, izaći će u nedelju, 3. aprila, pred narod. I mi svi, mi građani, odlučićemo. Gde ćemo, šta ćemo i kako ćemo.