DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - VREME RATA

Rat u Ukrajini može da se završi na samo dva načina - ili novim hladnim ratom ili nuklearnim ratom. Trećeg nema

 

Jasno je to svakom inteligentnijem od Zdravka Đilas-Ponoša. U ovom ratu, naprosto, ne može biti jednog pobednika. A gubitnici ćemo biti svi. Manje ili više.

Pošto su sami sebe i čitav svet doveli u geopolitički bezizlaz, moćnici sa Istoka i Zapada - Rusija i NATO pakt - moraće, pre ili kasnije, da nađu rešenje koje će i jedna i druga strana moći da predstave kao svoju pobedu. Ili će se, dakle, tući dok nas sve ne pobiju u nekom kataklizmičnom, nuklearnom ratu - što je, nadam se, manje verovatno - ili će se dogovoriti. A taj dogovor može biti samo nova podela karata, novi hladni rat, novo, precizno omeđavanje interesnih zona svetskih sila.

I neće to biti onaj stari hladni rat, onaj kakvog ga znamo iz šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka. Neće biti novog Varšavskog pakta, neće, naravno, opet podići Berlinski zid, ali isto tako neće biti ni NATO pakta, sigurno ne u ovom i ovakvom obliku. Sve će, baš sve, biti drugačije.

Bolje ili lošije? Kako za koga. Ali, kako god bilo, moramo da razumemo da mi danas i ovde prisustvujemo kraju sveta, onakvog kakvog smo ga do 24. februara poznavali. Danas više ništa nije onako kako je bilo, a sutra neće biti kako je danas. Sva pravila, svi državni i međudržavni zakoni već jesu i tek će biti drugačiji.

A ta nova zakonopravila biće skrojena tačno po meri zakona jačeg. Ono što se nekoć skrivalo i bar uvijalo u šarenu hartiju, formu ravnopravnosti i međunarodnog prava, sada će postati ogoljena sila. Znate već, ko jači tlači i čije pare onoga i muzika.

I ne vredi nam sada da plačemo, da žalimo za onim što je bilo ili je moglo biti, nema ništa od kukanja nad zlehudom sudbinom sveta i svih nas. Tako nam je kako nam je. I nije važno ni ko je za šta kriv - Putin ili Bajden, Moskva, Vašington, Kijev ili Brisel - u ratu nevinih nema.

A najveće žrtve, i tu dolazimo do poente, jesu oni mali, oni malobrojni, oni koji se suštinski ništa ne pitaju, a preko kojih oni veliki i moćni često dokazuju silu i namiruju svoje međusobne račune. Pogađate, na nas, na Srbiju mislim. Na našu nezavidnu, nimalo laku poziciju. Kako god merili i koliko god računali, na kraju ćemo razumeti da moramo da gledamo samo sebe i samo svoje nacionalne interese. Pa i onda kada i ako budemo bili prinuđeni da, kao država, donosimo najnepopularnije odluke.

Nismo mi, braćo i sestre, ni Rusi, ni Amerikanci, nije nama i nikako od Beograda ne može biti bliži ni Brisel, ni Berlin, ni London. Mi imamo samo sebe i samo Srbiju, mi moramo da sačuvamo najviše što se od države sačuvati može za našu decu i naše unuke, za unuke naših unuka.

A rat u Ukrajini i sudbina tamošnjeg naroda - i ruskog i ukrajinskog - mora da nam bude najbolja pouka, najgorči, ali najdelotvorniji lek. Na sudbini Ukrajine danas moramo dobro da naučimo kako prolaze oni koji svoju sudbinu predaju u ruke svetskim moćnicima, da jasno vidimo kakav je usud onih koji pristanu da budu uvučeni u belosvetske ratove moćnijih i većih.

Razumemo se? Iskreno se nadam.