NAJNOVIJA KOLUMNA IVANA RADOVANOVIĆA KOJU MORATE PROČITATI! Ko je gledao Bočelija, da mu crkne bojler

Poslednje vreme došlo. Gavrilovićev “društveni talog” gleda Bočelija, a oni fini, gospoda, nemaju za kartu, preskupo im, pa vire preko ograde.

Ne verujete? Pa ako ne verujete, pročitajte tekst (reportažu) književnice i saradnice “Danasa” Sonje Atanasijević, koju je cijenjeni list objavio u jučerašnjem broju.

Elem, narečena književnica taman došla s mora (istrošila se tamo), karte za Bočelija nije našla, one “last minute” bile paprene, ali je to nije obeshrabrilo. Zaključila je, citiram: “Ne propušta se Bočeli samo zato što nemaš kartu”, pa muža pod ruku, i pravac BGD na vodi, tamo gde je narečeni tenor pevao.

Tu negde je i počelo moje neslaganje sa književnicom, jer sam baš pomislio da se u životu razne stvari propuštaju jer nemaš kartu (predstave, utakmice, vozovi, ako te uhvati kontrolor propustiš čak i autobus), ali, kako da vam kažem, nije mi dugo trebalo da shvatim da je to sa kartom najmanji problem ovog uratka.

Sve posle toga bilo je mnogo gore. Prvo je Sonja zakukala da je doživela “neprijatnost” (pazi taj izraz - “neprijatnost”), jer joj policija nije dozvolila da parkira u BGD na vodi, nego je kola morala da ostavi u “uskoj, strmoj ulici nedaleko od Krađorđeve”. Naježih se. Uska, strma ulica, a skoro da je i mrak pao. Jadna žena. Bilo gde u svetu na koncert da je krenula, dali bi joj da parkira na bini, bez ikakvih “neprijatnosti”. Pa stvarno.

No, idemo mi sa Sonjom dalje. Stigla je do platoa ispred “Geozavoda” pola sata pre koncerta, taman da ona i muž zauzmu “dobra stajaća mesta”. Ali, ne lezi vraže, tu je ograda?! I policija?! I uniformisani mladići propuštaju samo “određene ljude” (one s kartama) što “ne sluti na dobro”.

Sonja, doduše još veruje da će ona i muž ipak proći, pa piše: “Fini smo ljudi, veliki smo ljubitelji klasične muzike, Bočelija obožavamo… pristojno smo odeveni”.

Što jest jest. Evo i ja netom bio u Beču, na koncertu Stonsa, pa sve mislim kako sam se zajebao što sam kupio kartu, umesto da dođem do stadiona i onim uniformisanim (za divno čudo ima ih i tamo), lepo objasnim da sam ljubitelj R&R, obožavam Kita i Mika, pristojno sam odeven… Garant bi me pustili.

To je i Sonja pomislila, jer je videla međuprostor, između dve ograde. Da će da tu puste “pristojni, bezbednosno ispravni narod bez karte, da koncert prati na video bimu. Inače, koji je smisao video bima?”

Osim što se u ovim redovima prvi put pojavljuje gotovo ideološka odrednica - “narod”, i to u svom svom pozitivnom značenju, pošto su “narod” samo ljudi “bez karata” -  oni su interesantni i zato što lepo objašnjavaju da na utakmicama i koncertima (u halama i na stadionima), video bimovi postoje zbog onih koji su ostali ispred, bez karata. Kako oni vide te bimove, koji su unutra, nije bitno, bitna je svrha. Video bimovi izmišljeni za one siromašne, bez karata. Čista socijalna kategorija, svuda, osim u BG.

Tako draga Sonja razmišlja, pa onda nastavlja sve više da tone u taj socijalno ideološki pekmez, pogotovo u sledećoj, epskoj, sceni:

“Dok NAROD (evo ga opet), bez karata gunđa (Zašto gunđa? Što nema kartu? Što drugi imaju? Oće li to neka revolucija, bezkartaša?), pristižu u parovima, ili u nešto većim grupama - oni. Ljudi s kartama”.

Jebote, kakva drama. Oni. Ljudi s kartama. U parovima. U nešto većim grcupama. Kao da gledam rusku socrealističku dramu iz dvadesetih godina prošlog veka. Narod koji gunđa, gladan, nesrećan, i gleda One, koje Sonja, Makarenko i Gorki naše literarne scene, ovako opisuje:

“Hodaju, lagano, svečano odeveni, ozbiljnih i važnih lica. U tom času izgleda kao da se otvorila neka druga dimenzija, odakle kulja neki drugi svet. Pokazuju karte i nastavljaju dalje okrećući nam leđa. Dok prolaze pored nas bez karata, ne gledaju nas”.

Ah, kakva bezdušnost. Kakva provalija između onih, jadnih, što nemaju, i onih oholih, što imaju. I još karte pokazuju. I leđa nam okreću. Pa koja duša ne bi zaplakala nad takvim prizorom. Kojem Gavriloviću se ne bi slošilo nad takvim obrtom sudbine. Talog postao važan, svi ostali, nemaju ni za kartu.

Svesna je toga Sonja, Gavrilovićev sledbenik, pa se baca na ozbiljno osmatranje tih lica, i iz taka prepoznaje dve kategorije:

“Jedni su stranci, ljudi iz diplomatije, elegantni, ali prirodni i jednostavni. Oni drugi su naši”.

Pa, vrh. Stranci, i kada imaju za karte, mora da su “iz diplomatije”. A kada se lepo obuku, “elegantni su, ali prirodni i jednostavni”. Divota. Pošto su “naši”, redom komplikovani, neprirodni i sa elegancijom veze nemaju. Pogotovo ako imaju za karte, pošto sam ubeđen da je Sonja, bez karte, bila prirodna, jednostavna i elegantna. Taman da bude ambasador, čim Gavrilović postane predsednik.

A postaće, zahvaljujući Sonji, koja je, kao pravi novinar istraživač (bolji od Georgieva, bar je bila na licu mesta), odmah provalila sumnjivce. Pazi sad, šta piše Sonja, sve proučavajući lica i deleći ih, po BIRODI modli, na “potkategorije”, šta god da to znači:

“Za neke od njih gotovo sam sigurna da karte nisu platili iz svog džepa. Uzgred se pitam koliko li je karata besplatno podeljeno (i zašto meni nisu dali, prim. aut.). A pošto ništa nije besplatno, za njih je morao neko da plati. Ko drugi, nego narod, što znači narod koji sada ostaje ispred rampe, koji nema pristup Beogradu na vodi. Nije to njihova zemlja.”

Au. Kakva duboka misao. Ništa nije besplatno. Nego narodu otimaju, pa plen dele, u kartama. Odmah posle Tolstoja, u Ukrajini će Sonju da zabrane. Previše je tog socijalnog momenta u njenom delu. I brige za one obespravljene, gladne. Plače papir na kojem piše. Plače Jasmina Lukač, cela redakcija “Danasa”. Tresu se trafike od ridanja, čitaoci jecaju.

Evo i ja, jedva sam suze obrisao, pa nastavio da čitam. I pročitao kako je Sonja, gledajući ograđeni prostor na kojem je trebalo da počne koncert, shvatila da je to - LOGOR. A onda se zapitala, što je odlika onih velikih, ozbiljnih autora: “Ako su oni u logoru, ko smo onda mi?”

Ne znam Sonja, možda da pitate Gavrilovića, smisliće on već nešto. I šta god to da bude, biće bolje od vašeg objašnjenja: “Mi smo slobodni ljudi kojima je po toj vrućini palo na pamet da obiđu logor, pa ga, eto, bukvalno obilaze, što čine u koloni jedan po jedan, jer je staza prilično uska”.

Sunce ti poljubim. Ali nema veze, ako je Teofil ovo video odmah će Sonji jednu NIN-ovu.  Žena je, rećiće on, u jednoj rečenici objasnila. Ko kupi kartu, u logoru je. Ko ne kupi, slobodan čovek. Doduše, fali malo ono o Vučićevoj zarobljenoj Srbiji, ali oprostiće Teofil, umetnica je lepo, kroz metaforu, sve to rekla, shvatiće posvećenici u književnost, logore i slobodu.

Dalje, skoro da ne treba prepričavati. Osim dve stvari:

Prva, Sonja je, pred kraj teksta, konačno ukapirala  ono sa video bimom. “Tada shvatam da je video bim zapravo takođe namenjen publici sa kartama”. Bravo, Sonja, i zapravo i takođe si majstor.

Druga, Sonja je, napuštajući logor, čula kako je “doziva neka žena iz auta u svetlucavoj večernjoj haljini (auto bio u svetlucavoj večernjoj haljini? Nema veze). “Pita gde da parkira, ne poznaje grad (seljančura), iz Knjaževca je”.

I Sonja je, precizno, pošto poznaje grad, uputi na javnu garažu, dobra je ona dušica, i seljacima će da pomogne.

I to je to. Čiča miča i gotova priča. Posle mi samo ostalo sa vidim, na Guglu, ko je ta Sonja, književnica i saradnica “Danasa”.

I ozbiljno sam se obradovao kada sam pročitao da je iz Lebana. Ali što grad poznaje. I ljude.
Nema dalje.