MOJ NOVI SAD - ULIČNI PROTESTI KAO SEME GRAĐANSKOG RATA! Kolumna Dragoslava Bokana koju morate pročitati!

Postoje delikatne društvene teme, one koje se redovno i po pravilu izbegavaju. Posebno kad treba doneti ocenu i izvesti neophodni zaključak iz čitave te „situacije za preporučeno izbegavanje”. A možda najvažnija ovakva tema su gradski, ulični protesti, štrajkovi i pobune. One mučne, a, izgleda, neizbežne scene u kojima imate „pobunjenu mladost” sa jedne, i oklopne kordone policije, sa druge strane ovog specifičnog urbanog fronta (i, ujedno, performansa).

Prva pomisao kod većine ljudi bilo bi refleksno saučešće i neizbežne simpatije prema „golorukim protestantima”, koje „organi vlasti nasilno ućutkavaju”, „spre-čavajući ih da javno iskažu svoj revolt” (bili ili ne bili u pravu).

I onda sve što ide sa tim i uz to. Pobunjena mladost, čak i kada je reč o „buntovnicima bez razloga” dobija svoju herojsku auru gotovo automatski, čim se suprotstavi gradskom ili republičkom „režimu” (tako protestanti uvek nazivaju vlast).

I ne daj Bože da neko pokuša da promeni ovaj poredak stvari, da nema reči toplog razumevanja za „našu decu” (uz podrazumevajuću osudu „nepotrebnog nasilja” vlasti/režima).

Ovaj malograđanski, „već viđen” ritual preskakanja same suštine protesta (njegovih ciljeva i uzroka) je stalno na delu u proteklih nekoliko decenija, na opštu žalost i našu neizračunljivu štetu.

Кao da je svejedno ko, kako i zbog čega protestuje, kao da se sve svodi samo na već postavljene karaktere: „pobunjene pravdoljupce” i (unapred osuđeni) „represivni pendrek režima”. 

КO SVE IGRA U OVOM VODVILJU

Po ovoj logici, „naša mladost” se na ulicama Srbije uvek i bez razlike, srčano bori „za bolji život”, a sile mraka u plavim uniformama bezobzirno sprečavaju brži dolazak te tako željene „lepše budućnosti”.

To vam dođe kao ona stara igra za devojčice „jelečkinje - varjačkinje, koga ćete?”, gde se naše školske drugarice naprosto zatrčavaju u „živi lanac” one druge strane i uz burne usklike ga, s vremena na vreme, prekidaju svojim jakim zaletom. Samo što sve to, ovde i sada, nema taj sportski, vedri i zaigrani karakter, već se svesno priziva stradanje prve linije učesnika u ovim ratnim političkim igrama.

Naime, iza prvih redova veoma komplikovane strukture vidljivog i nevidljivog tima učesnika u protestu, nalazi se, već spremno i naoštreno, onaj drugi i, nakon njega, treći red njihovih vešto organizovanih medijskih saboraca (sa uključenom kamerom na mobilnim telefonima) i nezaobilaznih „spoljašnjih pokrovitelja” (sa sve profesionalnim kamerama & voditeljima, i, često, direktnim prenosom čitavog ovog zamešateljstva).

Četvrti red su „šaptači”: politički raspitivači vatre, a peti - prave vođe i finansijeri protesta.

E, tu više nema one zajapurene omladine, niti njihovih detinje iskrenih zahteva („budimo realni, tražimo nemoguće”, „zaustavite planetu da siđem”...).

Tu su u igri i na delu samo hladni kalkulanti, od one najgore vrste propagandnih manipulatora, iskusnih ribara ljudskih duša sa velikim, rekao bih „đavolskim” iskustvom.

Njima najviše odgovara naopaka logika „što gore, to bolje”, gde bi ih prava sreća pogledala kada bi neki od učesnika iz onog prvog reda - nastradali u sukobu sa policijom. Pošto bi tada četvrti i peti pozadinski red imao prosto savršene argumente u svojim političkim i politikantskim namerama.

Pala bi krv i imali bismo neizbežne kič-prizore (po ko zna koji put) sentimentalnog dizanja osvetničke pesnice prema nebu.

Odmah bi se zaboravljao realni redosled poteza i umesto konkretne odgovornosti uličnih jurišnika za svoje i tuđe povrede (uvek strada i mnogo prisutnih „čuvara reda”, koji tu služe kao mazohistički glineni golubovi za gađanje, udarce i uvrede), sve bi se, očas posla, preokrenulo, zamutilo i prearanžiralo „po potrebi”.

OBRNUTA LOGIКA

Ispalo bi da su (po ovakvom scenariju) krivi oni napadnuti, a ne napadači, dok bi se pravi organizatori nereda i kobnog narodnog zavađanja bezbedno izvukli od svoje odgovornosti, počevši brže-bolje da licemerno liju krokodilske suze i traže „hitnu odgovornost vlasti”, hapšenje  fotografisanih i prepoznatih „policajaca-nasilnika” i obavezne smene „na vrhu” (što je više moguće: od gradonačelnika, pa do ministra policije, premijera i predsednika). Jer čitav ovaj cirkus i služi kao stalni pritisak na vlast, sa idejom da su državni službenici, u stvari, „sluge režima”, a agenti stranog uticaja (kako ih precizno nazvaše ruski zakonodavci) - „pretučeni narod”. Što je i glavni cilj ovih „uličnih projekata”, njihov razlog za postojanje (raison d’etre).

Posle svih „obojenih revolucija”, „Otpora” i „Кanvasa”, „arapskog proleća”, „petooktobaraca” i „majdanskih demonstranata”, uvežbavani su i kod nas i u svetu ovi ulični teroristički performansi sa najrazličitijim povodima.

Imali smo, tako: traženje „pravde za Davida”, besomučno vikanje „ustaše, ustaše” na srpsku policiju (često, nekadašnje borce naše strane u oružanom sukobu sa šiptarskim i muslimanskim ekstremistima), besno šutiranje policijskih štitova (iz sve snage, koliko god snažnije) i druge specijalitete ovakvih pritisaka.

Razlozi se uvek daju naći, od onih socijalnih i pravdoljubivih, preko klasično opozicionih, pa do pomodnih „ekoloških” i sasvim izmišljenih, apsurdnih (kao kada je reč o beogradskim protestima „protiv uvođenja sankcija Rusiji” - u jedinoj zemlji Evrope koja te sankcije nije uvela, i pored silnih pritisaka sa Zapada). 

Ta fabrika protesta radi non-stop, danonoćno i bez prestanka, deleći nas na sve više zavađenih grupa i grupica (nalik nepomirljivim, fanatičnim sektama).

Iako mnogi i te kako osećaju sve ovo o čemu pišem, retko ko se usuđuje da to i prizna, izbegavajući tako obaveznu, često bolnu osudu zbog „političke nekorektnosti”, kao i, pokazalo se, neizbežne napade (sa svih strana udruženih) nevladinih organizacija i njima naklonjenih medija.

Samo probajte i uverićete se na svojoj koži kako stvarno stoje stvari po ovom više nego delikatnom pitanju.

JALOVO POКAJANJE

Događanja posle 5. oktobra 2000-te su nam nesumnjivo pokazala da postoje isprva nevidljive, a često otrovne posledice što stoje iza ove opasne igre kolektivnog uličnog „isterivanja pravde”.

Pa su mnogi osetili kajanje i grižu savesti zbog svog hodanja ka paklu putem popločanim „dobrim namerama”, prepoznajući i svoju odgovornost za ovakvo uništavanje države i armije po anglo-američkim nalozima i na radost svih naših regionalnih neprijatelja.

Ali, to nije trajalo dovoljno dugo i isti ti, činilo se „pokajani” petooktobarci su počeli da glupičasto ponavljaju sopstvenu grešku i da se opet (i opet, i opet) svrstavaju u večno živući projekat nove generacije „revolucija u pokušaju”.

Samo su sada novi  „otporaši” dobili druge transparente, bez one kompromitovane crno-bele pesnice ali sa istim megafonima, organizatorima i sponzorima.

Ista meta, isto odstojanje.

NOVI SAD КAO META

Novi Sad se tu dugo vremena držao čvrsto i mnogo bolje od Beograda (gde je pritisak za novu sesiju kamenovanja policajaca uvek mnogo veći), ali u poslednje vreme se i to menja, na štetu našeg grada i njegovih normalnih, pristojnih građana.

Fantaziranje o navodnoj „ekološkoj vrednosti” neuređene šikare (predviđene za gradnju velelepnih stambenih objekata) dobilo je svoje dežurne agitatore i politikantske aligatore. A neshvatljivo odbijanje predviđene gradnje jednog od tako nam neophodnih prekodunavskih mostova postaje kafkijanski (ili, pre, monti- pajtonovski) primer pucanja u sopstvenu nogu. Sa odgovarajućim posledicama ove navodno „spontane” nihilističke akcije odbijanja nečeg zaista nam potrebnog, a iz sasvim nejasnih razloga...

Da ne nabrajam dalje, unedogled, po navodno spornim odredbama i osporavanim pla-

novima za sledećih osam godina te suludo osporavane novosadske prečice za budućnost.

Uostalom, ponosni blesani iz srca gerilskog kampa sami sebe opisuju na sledeći način (izvinite na latinici, citat iz njihovih najvažnijih dnevnih novina je u pitanju): „Sara je juče vešto, snažno i na iznenađenje i policije i nas šutirala štitove bolje nego iko. 

Ukratko, sa njom se ne treba zajebavati...”

I ko je tu sada lud?!

Кako nazvati ovakve „partibrejkere” i novokomponovane „gerilce” sa Šodroša, osim onim nazivima koje trpi novinski papir, ali ih ne vole pristojni, moralno osetljivi čitaoci?

A sve bi se, sažeto, svelo na „pitanje svih pitanja”:

Кo tu koga zajebava?!

P. S.

Prave odgovore na ovo veliko i nažalost otvoreno pitanje će dati naše potomstvo, unapred opterećeno ovakvim debilnim nasleđem kolektivne groznice ko zna odakle projektovanog „večnog buntovništva”, tako nalik na seme novog građanskog rata između Srba i Srba (uz malu pomoć i drugih, ovde otrovno prisutnih nacionalnosti).