DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - LJUDSKOST

Ljudi, okrenimo se oko sebe, otvorimo oči. Setimo se onih kojima treba pomoć. Siromašnih, zaboravljenih, odbačenih. Setimo se naše braće i sestara kojima svaki dinar znači, onih kojima je naše malo zaista mnogo, onih koji nemaju nikoga drugog osim nas. I pomozimo im, svako koliko može, svako kad može. Pokušajte i videćete - nema lepšeg osećaja od pružanja ruke nemoćnome, nema ničeg uzvišenijeg od deljenja i davanja

 

Neću danas i ovde o politici. Neću o prljavim kampanjama, neću o sveprisutnoj mržnji, neću o politikantima koji žive od te mržnje, o onima koji zarad svojih sitnosopstveničkih interesa huškaju narod na sukob. Hoću da za promenu pričamo o ljubavi, o ljudskosti. Hoću da vas sve pozovem da zastanete, da se na trenutak zamislite nad svojim željama, ambicijama, nametnutim i realnim potrebama.

I molim vas da sami sebe zapitate da li ste srećni, ali pre nego što odgovorite na to prosto, a suštinski najvažnije životno pitanje, prisetite se svih onih siromašnih i bolesnih oko vas, onih zaista nesrećnih. I možda ćete razumeti. Možda ćete shvatiti koliko ste zapravo srećni samo zato što ste zdravi, samo zato što imate krov nad glavom, samo zato što ne morate da mislite da li ćete večeras imati da svom detetu date parče hleba.

Šta mi je? Otkud sad sve ovo odjednom? Pa upoznao sam Živančeviće iz Velike Krsne. Porodicu sa naše današnje naslovne strane, samohranu majku Mariju i njeno šestoro predivne dece - Aleksandra (17), Nikolu (15), Nemanju (13), Magdalenu (5), Mihajla (2) i Mladena starog samo dva meseca.

Kolumnu koju sam već bio napisao - o strašnom EU licemerju i još strašnijoj ambiciji ovdašnje žute ološ-elite da srpsku nesreću iskoristi za svoju, bednu korist - izbrisao sam odmah pošto me je zagrlio dvogodišnji Mihajlo. Taj crvenokosi anđeo na vratima ruševne kuće u Velikoj Krsni rekao mi je: "Čiko, hvala ti, ja nikad nisam imao svoju loptu". Mali Mihajlo je rekao, a ja sam razumeo, čini mi se jasnije nego ikada pre u životu. Razumeo sam koliko sam srećan, jer sam živ i zdrav, jer su mi deca živa i zdrava, jer imamo svega dovoljno.

Razmislite i vi. Razumite. I probajte. Pomozite nesrećnom, nevoljnom, dajte onome koji nema, pružite ruku onome ko je izgubio nadu. I videćete, tek tada sve dobija svoj puni i pravi smisao. Tek tada kada se setimo drugih, mi zapravo mislimo na sebe.

A oni koji mrze i pljuju, oni koji prete, oni koji bi da Srbiju gurnu u neke nove nesreće i ratove, i oni će jednom razumeti. Samo što će tada, nažalost, za neke od njih biti kasno. Ubiće ih, poješće ih njihova mržnja.

Kako radili, i jedni i drugi, tako nam svima Bog pomogao.