O, sveta prostoto! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Scena 1: Poljana van zapadnih zidina gradića Konstanc, ano domini 1415., mesec jul, dan šesti. Na poljani, koju meštani zovu Raj, podignuta je lomača, potpaljena, a na lomači je, ližu ga prvi plamenovi, čovek koji se moli Bogu. Jedna cepanica padne sa lomače, a baba koja tuda prolazi, poštujući red i zakone, smerno se sagne i vrati je na lomaču. Čovek, koji već ozbiljno gori, izusti: "O, sancta simplicitas" (O, sveta prostoto), i umre. Zvao se Jan Hus. Gradić kraj kojeg je spaljen dan danas je poznat pre svega po njemu. Baba je bezimena.

Scena 2: Poljana koja se zove svet, a koju meštani zovu Raj, gori. Vreme današnje, birajte sami datum. Lomače su podignute, sve nestaje u plamenu. Kraj svake lomače, miliona njih, po jedna baba. Džara vatru, dodaje cepanice. Vreme, koje živimo, zove se - O, sveta prostoto.

Oprostite na mogućoj pretencioznosti, ali ni Marks, ni oni koji su ga toliko puta citirali, nisu u pravu. Ne ponavlja se istorija. Ponavljamo se mi. 

Iste greške, iste zablude, ista žeđ za krvlju. Frojdovska ambivalencija - one koje volimo mrzimo, one koje mrzimo, volimo. Istoriju stvaramo na grižoj savesti izazvanoj sopstvenim mračnim željama. Ista prostota, sve ovo vreme.

U starom Rimu, tokom igara, u pauzama su publiku, koja je ostala na stadionu, zabavljali javnim pogubljenima. Koloseum, pun baba, koje žvaću skroman ručak koje su ponele, i dodaju cepanicu, mač, ili sekirče.

U Rusiji bi pogubljenje Zelenskog bilo organizovano na najvećem stadionu. U Evropi bi Putina skratili za glavu više puta, na više stadiona. 

Babe za to vreme grickaju čips, i piju fantu. I dodaju. Neka gori sve. Nema lepše idile, od one uz tihu vatricu, i sitan zalogaj. 

I gotovo da se s tim slažem. Da treba da sve izgori. Do temelja. Osetim taj poriv svaki put kada mi se desi da kliknem na neku strašnu vest, na primer onu o sudaru vozova u Grčkoj - više od četrdeset mrtvih - a uz tekst mi izleti reklama: "B...rs. Kućište oklop ključa za opel. Din 739".

Uz polave ide "najbolji burger". Uz Ukrajinu, sve. Sokovi, stolnjaci, masaža, sredstva protiv gljivica na noktima, kreme protiv starenja, "Azaprvirođendandanas - G.... veš mašina!", nova metoda protiv hemoroida priznata od strane svetskih stručnjaka, smanjila sam bore u 60-toj godini, neverovatno....

Koliko li koštaju te reklame? Kao one za Super bol? Ili manje? Dobar dan, hteo bih da mi reklama ide uz Bahmut. Može - pet hiljada. Imate li neki popust? Na broj mrtvih? To ćemo uvesti kada krene bitka za Krim, dotle, puna cena.

Ako ludaci počnu da bacaju atomske bombe, uz vest o tome ići će reklama za nekiseb, sredstvo protiv peruti. Ili za nikad bolji fafavel, iz rerne. Pa jeste, taman odgovara. To sa rernom.

Bizarno vreme svete prostote. Od klipana se prave mudraci, od vandala - žrtve. I svi se trude da participiraju, da rade, što je rekao onaj pametan Grk, za tviter i fejs sasvim besplatno. A nekiseb ima da plati, ozbiljnu lovu, ali ne babama.

Da se vratim na početak. Ne ponavlja se istorija, ponavljamo se mi. Tučemo se oko ideja, vere, teritorija, po ko zna koji put. Palimo neistomišljenike, uvodimo inkvizicije, po ko zna koji put.

Naš mentalite je, i dalje, mentalitet babe na livadi koja se zove Raj. 

A nazvati bilo šta, na ovom svetu, tim imenom, nije ništa drugo nego - sveta prostota. 

Novo vreme je svemu tome samo dodalo. Baba ima ime, jasan identitet, personaliti. Radi uredno na svojoj promociji. Zove se #baba, ili @baba, ima nalog na mrežama, influenser je, gostuje po televizijama i novinama. I svako, na ovom svetu zna za babu, zna i za cepanicu, a za Husa ga baš zabole.

Sveta prostota je zauzela čitav prostor. Emituju je, štampaju, dele. Sve što nije to, zabranjeno je. Svaki Jan Hus - spaljen. 

Uz reklamu za sredstvo protiv peruti. Ili onu za hemoroide. A zna se i šta je najbolje za prostatu, ako te muči, dok uživaš uz lomače.

No, kao što rekoh. Ne ponavlja se istorija. Ponavljamo se mi. Kao baba. Nikada farsična. Uvek tragična. Smeh je tu samo duboka žalost, bez nade. 

Možda kada bi otišli do tog gradića koji se zove Konstanc. Na mestu na kojem je Hus spaljen danas je maleni skver, zelen, okićen cvećem. I usred toga, povelik kamen, na kojem je uklesano ime Johannes Hus.

Slatko. Kao i to što je, vrlo blizu, isti takav skver, zelen i cvetan, i isti takav kamen, na kojem je uklesano: Hireonymus von Prag. Jeronim, Husov saradnik, spaljen godinu dana kasnije. 

Repetitio mater studiorum est. Ponavljanje je majka znanja. Nije bezveze što se pištolj i puška "repetiraju". I lomače. Ljudi su čudesni u primenjivanju jednom naučenog, kroz ponavljanje.

I kada gledam ta dva kamena, uz sve emocije, koje nastanu na takvom mestu, poetski teškom i lepom, jasno mi je da je posredi greška. Trebalo je podići spomenik cepanici. Tom stalnom ponavljanju jednog te istog. 

I okititi prostor, ne cvećem, nego reklamama. 

Spomenik svetoj prostoti. Možda bi onda shvatili. I prestali da je živimo. 

Lupetam, naravno. Tražiti nadu, ovom Raju, uzaludan je i glup posao. Upravo mi je iskočila notifikacija: 

"Horor u Apatinu. Telo zaklane žene pronađeno u njenoj kući...Obnovi crevnu floru pred proleće, uz baš dobar probiotik...Pronađeno telo starice, sumnja se da je zaklana....Kako sam se rešila popucalih kapilara za samo šest dana...Uviđaj je u toku, telo nesrećne žene biće poslato u Novi Sad, na obdukciju...Ultrazvučni uređaj protiv pasa. Daljinski za odbranu od agresivnih životinja".

Kraj vesti. Kraj svega, opet po ko zna koji put. Ni kamen, ni cepanica tu ne pomažu. 

U stara vremena, u plemenima u kojima je incest bio previše raširen, borili su se protiv njega tako što su uvodili pravila kojima je bliskim srodnicima svaki kontakt bio zabranjen. Majka nije smela da priča sa sinom, brat sa sestrom.

I šta mi da radimo, braća i sestre? Čovečanstvo koje počiva na vezama. Mi, braća? Srbi sa Albancima? Hrvatima? Rusi sa Ukrajincima? Da se zaobilazimo? Zauvek? To je najnoviji predlog?

Pri tom, ako i dođe do zabrane kontakta, ako nam to narede, kao poslednje sredstvo, to će uraditi ne zato što su dobri, niti zato što žele da spreče, ne što su altruisti, filantropi, puni empatije, nego zato što nas preziru, ubeđeni da su viša bića. Prababe, a ne obične babe, kao mi.

Do tada će nas terati da se opredelimo. Da zauzmemo stav. Da branimo vrednosti. Da osudimo jeres. Da dodamo cepanicu.

Mrzimo njihovu bahatost, a isti smo prema svakom manjem plemenu, prema svakoj različitosti. One gore, svuda oko nas.

Veliki svet, mali svetovi, sve je isto. Ponavljamo se. Mi, ne istorija.

Repetiramo svetu prostotu. Do poslednje lomače. 

Završna scena: Livada sa bilbordima, i na njoj lomača, na lomači čovek, pretposlednji. Prolazi baba, poslednja, pogleda ga, i pita: "Šta radiš, sine?" "Evo, baba, gorim". "A što?" "Kažu zbog jeresi, ali to je greška". Onda baba zastane, pogleda ga ispod oka, pljune na livadu, i ubaci cepanicu na lomaču. "Gori, crko dabogda". A ovaj mrmlja nešto na latinskom. I umre. Ostane samo baba, sama. Sa bilborda šljašti: "PEČE, ČUVA, ŠTEDI. UNIVERZALNA LOMAČA, ZA SVE."

Kraj sveta.

Osim ako ne uzmemo onaj daljinski, protiv agresivnih životinja. Možda pomogne.