Draganova Mira! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića!

"Da obmanete svet, vi uzmite i sami izgled sveta: nosite srdačnu dobrodošlicu na usni, u oku i na ruci: gledajte k'o cvet bezazlen, al' pod ovim vidom budite zmija".

"Da obmanete svet, vi uzmite i sami izgled sveta: nosite srdačnu dobrodošlicu na usni, u oku i na ruci: gledajte k'o cvet bezazlen, al' pod ovim vidom budite zmija".

Ovo su reči Lejdi Magbet, jednog od najčuvenijih, najgroznijih Šekspirovih negativaca, i ja ih setim svaki put kada vidim Mariniku Tepić, tu Pandoru srpske politike, kobojagi demokratsku verziju Mire Marković, pa uvek pomislim, pošto znam čoveka: Crni Dragane, šta te snašlo.

Pinokiju je, kada laže, rastao nos, a ja sam ubeđen da Mariniki, koja laže kako zine, iz glave svaki put raste cvet (sindrom Mire Marković), i mogu već da vidim čitavu baštu u njenoj glavi, a ista me pak podseća na onu Borhesovu udovicu Čeng, kvrgavu gusarku, čija je "masna kosa svetlela više od očiju" i koja je zaslužila da se nađe u njegovoj Sveopštoj istoriji beščašća. I Marinika je.

I sada ako se neko zapita zašto sam se odlučio da ovako govorim o predstavnici opozicije, plus ženi, odmah da kažem:

Zato što je, usred Narodne Skupštine, bez ikakvog problema i zazora izgovorila gomilu laži o meni, povezujući me čak i sa ubistvom dece u Ribnikaru, i sa zločinom u Orašju i Duboni. 

Bezočnost tog lupetanja, u vreme podgrejanih emocija i raspojasanih strasti, ne samo da je opasna, nego govori i o tome koliko gospođu Pandoru-Magbet-Marković iskreno zabole da li će i kakve posledice time da izazove. I briga je da li ja imam veze sa politikom, a nemam, briga je da li sam bilo kada bilo šta ukrao, a nisam, ne interesuje je moja stvarna, a ne izmaštana biografija, a imam je, nego joj je jedino važno da spisku "krivaca" doda još neko ime, pa šta košta da košta. "Krivca", ne nju.

Pri tom je moja jedina krivica što tu i tamo objavim tekst u Informeru. I da, pišem o opozicionarima, jer ih znam, pišem o novinarima, jer ih znam još bolje, nisam ni najmanje nežan kada se bavim njihovim glupostima i pogrešnim potezima, ali, zar nije to moje pravo, ništa manje od prava onih koji se bave kritikom vlasti, i kojima, to pravo, nikada nisam osporio.

Osim onog dela o mojim vezama sa Oliverom Zekić, bukvalno sve što je ovaj skaredni čet bot, napunjen miramarkovićevskim frazetinama iz "Duge", izgovorio u Skupštini, jeste laž. Namerna i zato i odvratna.

Nikada Olivera Zekić nije radila za Stanka Subotića, pošto sam vlasnik Borbe bio ja. I nisam to krio, za razliku od Dragana Đilasa, koji se i danas svaki put trzne kada se pomene da je bio vlasnik "Pressa". A bio je. Znamo i on, i ja, i Marinika.

I nikakve veze sa Subotićem nema njena pozicija glavnog urednika u listu koji je ugašen (posle devet meseci, a ne dve godine, kako gospođa automat za besmislice tvrdi), samo zato što je objavio priču o Miladinu Kovačeviću, koja je toliko razotkrila tadašnju vlast da su ova ozbiljno unervozila i poslala policiju u Borbu, a Oliveru privela na saslušanje, zbog odavanja državne tajne. 

Nikada ista ta Olivera Zekić nije radila u PR agenciji ICP, niti je radila išta za nju. Nikada partner u toj agenciji nije bio Goran Vesić. Pri tom, ja jesam imao partnera, u jednoj drugoj agenciji, koja se zove Olaf and Mcateer, i on se zvao Dragan Đilas. O tome koliko smo se "para namlatili", neka sam ispriča Mariniki, neću ja.

Nikada nisam radio za Crvenu Zvezdu. Navijam za Partizan, i milioni me ne bi naterali da radim za one s druge strane brda. 

O tome da pišem govore Vučiću, mogu samo da kažem da na tviteru, sa kojeg se Marinika snabdeva "činjenicama", piše i da sam Vesiću pisao knjigu. Tviter je pri tom, kao taraba, možeš na njemu da napišeš šta hoćeš. Ali i da budeš dosta glup pa da tarabu ozbiljno shvatiš.

Inače, pošto mi je to posao, jesam pisao političarima govore, i nekima iz DSS-a, iz DS-a, LDP-a, Otpora, raznih drugih stranaka, ali Vučiću, eto nisam, i to mi je žao. Obama je imao tim od šesnaest ljudi koji su pisali govore, izjave, objave na mrežama, i to jeste u svetu sasvim normalan posao, ne osnova za mržnju i prozivanje. No, u tom svetu nema Marinike, da im objasni, koliki je to greh. 

Pošto je za nju, Đilasovu Miru, sve greh, osim njenih lagarija. 

I tu je, apsolutni šampion. Razgledao sam nešto razne spise, pa sam našao i nekih deset tipova lažova o kojima je pisao Šekspir. I Marinika se uklapa u skoro svaki od njih, što nikome drugom nije uspelo.

Prvi je - Ozloglašeni lažov. Poznat lažov, koliko i kokoši iz Morovića. I samo neki stranac još može da misli da govori istinu, ali samo prvi put. Posle i on zna da priča sa Marinikom. I da kokoši u Moroviću pasu travu, naduvaju se, slegnu naduvana jaja, a onda ih Marinika pojede, i ode u Skupštinu.

Drugi je - Nepopravljivi lažov. I njega je, kao i Mariniku, nemoguće popraviti, čak i kada se osramoti, ili ga kazni žena predsedničkog kandidata. Ne vredi, taj nastavlja da laže, zauvek.

Treći je - Okoreli lažov. Laž je njegova fiksirana i ukorenjena navika. Kao pranje zuba, s tim što sam siguran da Marinika ređe pere zube nego što laže. A laže i da pere zube. I laže zube, da ih pere.

Četvrti je - Urođeni lažov. To je neko sa tako dugom istorijom laganja, da se sumnja da je počeo to da radi i pre nego što se rodio. Posle, kao Marinika, laže kada se rodio.

Peti je - Hronični lažov. Ne laže povremeno, ne često, ne tu i tamo, nego sve vreme, sve ljude. I uporan je, kao ešerihija. Uostalom, pitajte Mariniku za ešerihiju, slagaće vas, iz prve.

Šesti je - Patološki lažov. To je kada dođeš u stadijum "Marinika", pa te zabole koliko lažeš. Čista boleština, od koje raste cveće u masnoj kosi.

Sedmi je - Nesavesni lažov. Kao što mu ime kaže, savesti nema, niti trunke sažaljenja za one o kojima laže. Krivicu, ako oni istrpe neku posledicu, neće osetiti nikada. Takav može da te poveže sa ubistvom dece i da ne trepne. Marinika.

Osmi je - Brbljivi lažov. Usta ne zatvara, i laže glatko, dok fiksira pogledom, nikakav napor mu ne treba da bi lupetao i lupetao u nedogled. Kao Marinika u Skupštini. Automat za lupetanje.

Deveti je - Neverovatni lažov. Zloban, proračunat, hladan. Štetan, ali šta ga briga. Izaziva gađenje, isto kakvo sam ja osetio dok sam čitao Marinikine neverovatne izmišljotine.

Poslednji je - Savršeni lažov. Nešto što bi Marinika da bude, ali joj ne ide. I onda, kada je uhvate da laže o kokoškama, i naduvanim jajima, i svemu drugom, ona uzme oblike one Hegelove piljarice i krene da viče: 

"Moja jaja pokvarena? A ko to kaže? Ćerka jedne oficirske poleguše i drumskog razbojnika, žena pijanog umobolnika, koja i živi kao laka žena".

I eto. Tako sam i ja završio kao "osovina povezanosti politike, korupcije, organizovanog kriminala i medija". Ubica dece.

Drukčije nije moglo. Još je Dušan Jakšić to najavio, kada je, 1958. godine, snimio pesmu: "Marinika":

"Marinika, Marinika, slatke reči zna da kaže, ali svaki put slaže."

Čitao i on Šekspira i znao za Lejdi Magbet, šta drugo. Pa najavio. Ovu, novu. Što joj cveće raste u kosi. Draganovu Miru.