OVO MORATE PROČITATI! Tekst Ivana Radovanovića koji sve objašnjava: Pakao prolazne gomile!

Priču o gomili, njenoj duši, koju gledamo ovih dana u Beogradu, možda je najbolje početi jednom apsurdnom epizodom, koju je Gustav Le Bon (nema čovek veze sa Sajmonom Le Bonom), opisao u svojoj knjizi: "Psihologija gomile", objavljenoj još davne 1895. godine.

Priča ide ovako: Septembra 1792. godine, usred Francuske revolucije, a posle izvesnih optužbi na račun mogućih izdajnika koje su izrekli Mara i Danton, gomila ljudi je završila u zatvorima, i trebalo ih je što pre pobiti.

Javili su se dobrovoljci, ljudi opijeni revolucionarnim idejama, i odmah su poslati da obave gadan posao. Među njima je bilo zanatlija, trgovaca, učitelja, slugu, kuvara, zidara... sasvim običan svet koji je, inače, živeo isto tako obične živote, oslobođene, zahvaljujućisvesti o mogućim sankcijama, bilo kakve želje za nekim većim grehom, a kamoli zločinom, pogotovo ne za
masovnim ubistvom. Kada su upali u zatvor, prvo su hteli da sve urade po propisima, i da osnuju sud koji će pošteno suditi izdajicama. Onda su shvatili da će tolika suđenja samo da oduže posao, pa su zaključili da ne bi bilo loše da najpre pobiju sve koji su svakako krivi - plemiće, oficire, sveštenike, kraljeve sluge... pa onda pošteno da sude onima koji preostanu. Klanica je bila gotovo čarobna - skidali su ljude gole, mrcvarili ih, otvarali im stomake sabljama - dok jedan od osuđenih na smrt nije zatražio vode. Ispostavilo se da ni on, ni ostali utamničeni nisu dobili vodu više od 26 sati.

U tom trenutku sve staje, a dobrovoljci, pravednici u duši, užasnuti tom vešću, kreću da istražuju ko je tako mučio zatvorene, nalaze jednog zatvorskog čuvara i hoće njega da ubiju, sve zbog nesavesnog postupanja prema osuđenima.

Čovek se spasao na intervenciju samih zatvorenika, objasnili su da nije kriv i da u zatvoru, jednostavno, vode nije bilo. Istog trenutka čuvaru je oprošteno, dobrovoljci su ga izgrlili i izljubili, pustili, i nastavili da masakriraju, one, koji su čuvara spasli.

Posle prve grupe, prešli su na drugu, pa na treću, ponovo bez dosadnog i dugog suđenja, a zatim su
poklali i sve ostale u zatvoru - prosjake, skitnice, džeparoše, kurve - uz obrazloženje da nema potrebe da revolucija na njih troši vodu i hranu. Pobili su i više od pedesetoro dece, jer će ovi, kada porastu, da budu neprijatelji revolucije. Posle pira, vratili su se svojim običnim životima i nastavili da budu stolari, zidari, učitelji, sluge, kuvari, zanatlije, trgovci... Ceo događaj ostao je zapamćen u istoriji kao "Septembarski masakr". Više od 11.000 ljudi je poklano po zatvorima.

Za razliku od Hane Arent, koja je godinama kasnije, pisala o banalnosti zla i sposobnosti najobičnijih ljudi da ga čine, Le Bon je uspeo da nađe parčence razumevanja za ovaj čin. U epizodi sa vodom, i u činjenici da su, kasnije, dobrovoljci sve dragocenosti koje su oduzeli od ubijenih uredno sakupili i predali Konventu, on vidi ono što naziva "izvesnom moralnošću gomile", koja je uvek proizvod one sugestije koja gomilu tera da traži pravdu. "Takav čin se može kvalifikovati kao kriminalan sa psihološkog, ali ne i sa legalnog stanovišta". Sigmund Frojd, koji se takođe bavio psihologijom gomile, gotovo da se, prećutno, slaže sa Le Bonom, jer u samom formiranju gomile, kao njenu osnovu, vidi ljubav (libido), koju onda slede identifikacija, i imitacija.

Drugim rečima, gomila je grupa ljudi od kojih se svako odrekao svog identiteta, svog ega, identifikovao se sa idealnim egom, imitira, gotovo hipnotisan, taj ideal, te mu se, u skladu sa svim tim, može pripisati neuračunljivost. Krivične odgovornosti, tu nema. Po Frojdu, ni psihološke. Ortega i Gaest, i mnogi drugi koji su proučavali gomile nisu toliko nežni, i u opisima istih idu od kriminalnih, do razmaženih gomila, ali o tome malo kasnije. Pre toga, malo o samoj gomili, masi, što su izrazi koji, i tu je Le Bon u pravu, nisu sami po sebi negativni.

Gomilom se može nazvati svaka grupa ljudi koju je okupila neka aktivnost, neki posao, ili cilj.
Nisu samo navijači, ili huligani gomila, gomila su i birači, i to bez ikakve negativne konotacije. U gomilu spadaju i pripadnici neke religije, političke stranke, kaste, sekte, ili profesionalnih udruženja, od zanatlija, do vojnika i policajaca.

Gomile se zato, po Kanetiju, i dele na otvorene i zatvorene, a nauka prepoznaje, još od Le Bona, i
heterogene, homogene, anonimne, prolazne, i sijaset drugih grupa gomila. Pa kakva je onda ova naša, beogradska? Hajde da to razmotrimo.

Najpre, ona je otvorena, što znači da ima potrebu da se širi, da raste, i, kako Kaneti kaže, da svakoga uvuče u sebe. Za nju ne postoje granice, ona se širi u svakom smeru. To je, istovremeno, i njeno prokletstvo, takva, otvorena gomila, postoji samo dok raste. Čim prestane sa rastom, ona počinje da se raspada.

Razlog za to leži u njenoj spontanosti, kako nastane, tako i nestane. Takvu gomilu Le Bon naziva prolaznom, i tvrdi da se zasniva istim takvim, prolaznim idejama, koje mogu biti potaknute nekom novom, još ne ukorenjenom dogmom, doktrinom, a Frojd u motive takvog udruživanja u gomilu, s pravom ubraja i antipatiju prema nekom pojedincu. Beogradski primer je sasvim očit. Gomila je prihvatila tezu da je Vučić kriv i zahteva njegov odlazak. Ako ne ode, gomila će se raspasti.

Naša gomila je, dalje, homogena. Ne samo zbog cilja, nego i zbog onoga što Kaneti naziva - Osećaj progonjenosti. On se ogleda, po ovom autoru, u sledećem:

"Posebna, preterana osetljivost i razdražljivost prema svima koji su jedanput obeleženi kao neprijatelji. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili susretljivo, saosjećajno ili hladno, tvrdokorno ili blago — svaki će se njihov postupak objasniti kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i namere da se masa uništi, bilo na otvoren ili na podmukao način."

Upravo zbog toga gotovo svaka gomila, pa i naša, počiva na netrpeljivosti i na autoritarnosti. Ona je totalitarna, ne priznaje drugo mišljenje osim onog koje njome vlada, koje je usvojila. Ona, čak i kada je sačinjavaju pojedinci koji su, van nje, šampioni demokratije, prvaci ljudskih prava, apostoli sloboda, ništa od toga niti primenjuje, niti priznaje. Ona je tu da zabrani, cenzuriše, otera, ne obazirući se pri tom ni na institucije, ni na zakone, jer je postala veća od njih,
institucija per se, i zakon sam po sebi.

Ona teži velikom prevratu, revoluciji, čak i kada proklamuje nešto sasvim suprotno. Ubeđena je da je to suprotno moguće tek kada ona, kršeći sve norme, i po bilo koju cenu, ostvari svoj cilj.

Sve ovo ne bi bilo moguće bez izvesnih karakteristika duše gomile do kojih je, preciznim seciranjem, stigao Le Bon.

Gomila nikada ne reaguje na razum, ona reaguje isključivo na emocije. Nju pokreću reči, formule i slike, što je opet postalo moguće tek kada se svaki pojedinac koji se gomili priključio, odrekao i svoje individue i u velikoj meri svog intelekta. Zato on, kao deo gomile, pristaje da ga pokreću fraze, floskule, parole, velike reči, o kojima više uopšte ne razmišlja.

Odličan primer ove karakteristike su govori koji su se čuli u Beogradu. Primera radi, u jednom od njih optužena je BIA da nije dobro radila svoj posao pre ubistva u Ribnikaru, jer "kada neko traži recept za bombu na internetu, njeno je da to otkrije i da spreči tragediju".

U svakom ozbiljnom razgovoru, van gomile i mitinga, ovakva tvrdnja bi zaslužila više vrlo logičnih pitanja, počev od onog: kako to da BIA zna ko gleda recepte za bombe, ako nije hakovala njegov kompjuter (telefon)?

Odmah zatim, da li je ta tvrdnja, u stvari, poziv BIA, da krene masovno da nadgleda naše kompjutere (telefone), i kompjutere (telefone), naše dece? Ko to treba da joj odobri, i u kakvom društvu bi onda živeli?

Na kraju, sve da je BIA, pre neka tri meseca, videla da neko dete od trinaest godina, na nekom sajtu, gleda kako se prave bombe, da li bi joj sudija, ili tužilac, dozvolio da to dete stavi pod nadzor, ili bi onog koji s tim predlogom dođe, izbacio napolje?

Naravno da gomila nije postavila ni jedno od ovih pitanja. Nju velike reči, kako kaže Le Bon, čak i kada su otrcane, isprazne, oslobađaju obaveze da misli. Ona nije ni došla da misli, došla je da oseća, došla je zbog slika koje u njenoj mašti izazivaju reči, došla je, na kraju, zbog potrebe za iluzijom. I kada je govornik izgovorio to što je izgovorio, gomila je lepo videla kako
Vulin zauvek odlazi, a BIA "počinje da radi svoj posao", da nam živi Veliki Brat i da svi budemo bezbedni i uvek nadgledani.

Komunikacija putem reči koje stvaraju slike moguća je, po svim autorima, upravo zato što gomila poseduje svoju sopstvenu dušu (psihologiju), u kojoj ono što je psihologija individue ne igra nikakvu ulogu.

Koliko god da su različiti ljudi u gomili, oni se u njoj ujedinjuju, i prisiljeni su da, u gomili, misle i postupaju čak i sasvim drukčije nego što bi svako od njih mislio ili postupao. Jedan mozak, jedna psiha, za više ljudi, to je uvek gomila.

Le Bon smatra da individue, u masi, dobijaju i sasvim nova, do tada nepostojeća svojstva. Razlog za to vidi u činjenici da: "u gomili, već zbog njene veličine, individua stiče osećanje neodoljive moći, koje joj omogućava da se prepusti nagonima koje bi, da je sama, morala da obuzdava. Za njihovo obuzdavanja biće utoliko manje povoda zato što anonimnost, a samim tim i neodgovornost gomile, dovodi do potpunog iščezavanja odgovornosti koje koči individue".

Kada se ovo prihvati, jasno je i zašto je onaj čovek odlučio da zapiša vrata Vlade Srbije. I jasno je, u skladu sa svim što smo već naveli, koliko je njegova lična odgovornost upitna. Masa kojoj se priključio učinila ga je svemoćnim i neodgovornim za bilo šta.

Opet, ta masa ne može da odgovara za njegov pojedinačni čin, što donekle bar, i nije skroz fer. Sam
svakako nikada to ne bi uradio. S druge strane, gomila mu daje mogućnost da se vadi na neuračunljivost, izazvanu njenim hiptnotičkim dejstvom. Le Bon, što je za naše razmatranje važno, daje još argumenata tvrdnji da se individua menja ulaskom u gomilu. Na tu promenu, osim pomenutog utapanja u gomilu odustajanjem od identiteta, utiču i "zaraza" i
"sugestija", s tim što je ova prva uvek uzrokovana ovom drugom.

Dokaz za ovu tvrdnju ne treba daleko tražiti. Dovoljno je pogledati medije i mreže, koje su, danas, glavno stecište gomila (ulica je samo refleksija). Dakle, neko, na mrežama, ili u nekom mediju, sugeriše da je slika predsednika države u školi Vladislav Ribnikar - fotomontaža. Ta sugestija se onda širi, poput zaraze, dodaju joj se razni detalji, objašnjenja, dokazi, i vrlo brzo čitava gomila koja se i okupila jer joj se Vučić ne sviđa, apsolutno ne sumnja da on nikada nije bio u
školi, i da je njegovo obezbeđenje u foto šopu napravilo pomenutu sliku.

Van gomile, neko bi bar probao da se zapita i zašto bi neko to uradio, i kako to pripadnici Kobri znaju da prave slike u foto šopu, i potražio bi, zbog zdravog razuma, i straha od teorija zavera, ako ni zbog čega drugog, još neko objašnjenje, logiku, razlog.

U gomili ne samo da nisu u stanju to da urade, nego im i samo pripadništvo gomili svaku takvu sumnju izričito brani. Oni su tu da tvrde i ponavljaju samo ono što je gomila prihvatila kao dogmu. Svako odbijanje da se to radi kažnjava se progonom i izbacivanjem. E sada, postavlja se pitanje, zašto ljudi pristaju da budu deo Le Bonove definicije pripadnika gomile: "Glavna obeležja individue koja se nalazi u gomili jesu sledeća - iščezavanje svesne ličnosti, dominacija nesvesne ličnosti, usmeravanje misli i osećanja u zajedničkom pravcu pomoću sugestije i zaraze, tendencija prema neodložnom ostvarivanju sugerisanih ideja. Individua nije više ona sama, ona je postala
bezvoljni automat".

Po Le Bonu, neki put je to sasvim opravdano, ako je cilj plemenit i velik. On je već ustvrdio da postoji izvesna moralnost u gomili, i nastavlja u tom pravcu. Sloboda, za koju se dobrovoljno gine, može da bude razlog ulaska u gomilu, i odustajanja od identiteta. Svrgavanje tiranina. Nečije spasavanje. Pravljenje novog društva (radne akcije iz ere socijalizma jesu, baš na toj ideji, okupljale gomile. Novi Beograd je tako začet).

Naravno, oni skeptičniji pronaćiće sijaset primedbi na ove tvrdnje. Od toga da radne akcije i nisu bile baš tako dobrovoljne, preko toga da razaranje jedne tiranije (Francuska revolucija), obično završi drugom, koja se potom nastavi u još grđu (Napoleon), do toga da "za ideale ginu budale". O pravljenju novog, vrlog sveta da ne pričamo. A i retko koga je gomila spasla, to je, gotovo uvek, čin nekog hrabrog pojedinca. No, da ne zakeramo, svakako da ljudi koji se priključe gomili imaju ubeđenje da to rade zarad nekog višeg cilja, a ne tek da bi postali deo netolerantne, preosetljive skupine, koja ne razmišlja svojim mozgom, i koja je lakoverna, podložna svakom uticaju i, suštinski, izuzetno lako upravljiva.

Ne bi, na kraju, ljudi išli na proteste, ako bi ima palo na pamet da će tamo biti "bezvoljni automati". Ili da je, kako Le Bon tvrdi, mentalitet gomile robovski. Opet, to šta neko misli, o sebi u gomili, ne treba da nas sprečava da razmotrimo šta su još mislioci o njemu rekli.

Ortega i Gaset, autor čuvene "Pobune masa", svakako je bio najoštriji. "Čovek - masa" (Čovek-gomila), po njemu počiva na sledećim karakteristikama: "Slobodno širenje njegovih životnih prohteva i stoga i njegove ličnosti... i druga - suštinska nezahvalnost prema onom što je omogućilo da lagodno i bez napora živi. Obe osobine sačinjavaju poznatu psihologiju razmaženog deteta. I zaista, niko ne bi pogrešio ko bi se tom psihologijom poslužio kao vizirom za sagledavanje duše današnjih masa."

Ako mislite da je Ortgea i Gaset na Vučićevom platnom spisku, i da je ova misao sublimacije predsednikove priče o ljudima koji "sokolom" dolaze na miting protiv njega, zaustavite se.

Ovo je napisano početkom dvadesetog veka, ali i dalje može da se primeni. I sve ako i preskočimo današnje događaje, setićemo se kako je, koliko pre koju godinu, takođe je okupljena gomila, zbog borbe za "čistiji vazduh". I onda je jedan opozicioni portal objavio priču iz sela u Rađevini, razgovor sa čovekom koji je prodao zemlju Rio Tintu.

Dotični je mirno izjavio da je zemlju prodao za nekih 80 hiljada evra, iako ne vredi ni deset hiljada. Odlično, rekli su reporteri, pa šta sada radite? "Idem na mitinge protiv Rio Tinta", odgovorio je dotični, i ne znajući da je Ortega i Gaset baš na njega i slične mislio. "Razmaziti znači ničim ne ograničiti prohteve, dati nekom utisak da mu je sve dopušteno i da nema nikakvih obaveza".

Španski filozof je, još onomad, prepoznao autentičnog pripadnika gomile na društvenim mrežama: "Danas prosečni čovek ima spisak „ideja o svemu što se događa i što teba da se događa u vaseljeni. Izgubio je zato naviku da sluša. Zašto bi slušao kad u sebi nosi odgovore na sva pitanja? Nije pravi čas za slušanje već, naprotiv, za sudove, za odluke, za izjave. Nema tog pitanja u javnom životu u koje se prosečni čovek gomile neće umešati, onako gluv i slep kakav jeste, i nametnuti svoje "mišljenje";

Dosta oštro, ali i dosta tačno. Pri tom, treba napomenuti da "mišljenje" gomila formiraju ne misli, nego parole, floskule i fraze. Opšta mesta, za koja su društvene mreže prava farma, sa koje onda, napunjeni frazama, ispadaju armije čet botova da rade ono što svakoj gomili treba. Da tvrde i ponavljaju. Sve zajedno, iako se mnogi trude da u beogradskoj gomili pronađu razne romantičarske elemente, od nostalgije za prošlim vremenima, do "traženja boljeg sebe" (što svakako nije skroz netačno), oni koji su gomile proučavali, i u njoj bi, na primerima, pronašli mnogo više onih negativnih elemenata, od koji je onaj, da čovek koji se tome priključi odustaje od sopstvenog
identiteta, pa i od inteligencije (inteligencija gomile je uvek na nižem nivou od inteligencije pojedinca), svakako najozbiljniji.

Na to bi im, pristalice beogradske gomile, s punim pravom odgovorili: pa zar nije takav i pristalica Vučićeve gomile, onaj što je došao na njegov miting? I zar nije još gori? Dobro pitanje, na kojem dolazimo do ključne primedbe na ono što se dešava u Beogradu.

Najpre, naravno da je i Vučićeva gomila, gomila. Ona je, pre svega biračka, ali, po potrebi, ume da izađe i na ulice. Kada je on pozove. (Protivnici bi ovde rekli - dovede). Meni, pak, to izgleda sasvim svejedno, evo i zašto.

Le Bon je tvrdio da je gomila u stalnoj potrazi za autoritetom kojem će da se potčini, a Frojd je kao glavnu karakteristiku psihologije gomile izdvojio baš vođu. Onog koji će da se voli, ko će da voli sve u gomili, ko će biti ideal ego s kojim se poistovećuje, identifikuje i koji se imitira.

I tu je osnovni problem ove antivučićevske gomile. Ona nema vođu. Nema ideal ego s kojim bi se
identifikovala. Njoj se, velikim rečima, obraćaju glumci, instant komičari sa Aliekspresa, profesori, ljudi koji su predstavljeni kao žrtve, ali nikada im se vođa nije obratio.

Da sve bude još gore, ni jedna gomila se ne okuplja da čuje šta neko ima da joj kaže, nego da bi joj zabrani predstavnik rekao baš ono što ona hoće da čuje. Milošević je krajem osamdesetih, pred istom tom Skupštinom pred kojom se okuplja današnja gomila, morao da, pa i polutonom, pristane da uhapsi Azema Vlasija, pošto je gomila to tražila. Instruisana, manipulisana, svejedno. Izašla je pred njega sa zahtevom i on je morao da ga ispuni. Danas, osnovni zahtev, onaj - "Vučiću odlazi", nema ko da ispuni. Dragan Bjelogrlić, Svetlana Bojković, Zoran Kesić... ne mogu to da urade, niti hoće. I oni, kao i gomila, traže nekog ko bi to uradio umesto njih, ko bi ih, na kraju, poveo u izvršenje tog zadatka, pa i po cenu sopstvenog žrtvovanja. Njegovog, mnogo pre
nego njihovog.

Dakle, vođe nema. A gomila bez vođe, je gomila koja je osuđena na raspadanje, jer se i okupila u potrazi za tim vođom, za idealom. Ne treba, dalje, zaboraviti da gomila, koja ima dušu, psihologiju, samim tim i egzistira kao i bilo koja individua. A pakao svake egzistencije, pa i egzistencije gomile je ono o čemu je govorio Kjerkegor, i nalazi se u razlici između stvarnosti i mogućnosti. "Stvarnost je na strani moći, i oni koji moć nemaju, žive u mogućnosti", piše danski filozof.

U čemu je problem? Stvarnost je jedna, mogućnosti je više. Individua, i gomila, ne mogu da ostvare sve mogućnosti, mogu tek poneku.
Kada, u svemu tome, gomilu nema ko da vodi, ona ne zna kuda ide, i sve što joj preostaje je lagano raspadanje u mogućnostima, neostvarenim, dok stvarnost, moć, ostaje negde daleko, zauvek nedostižna. Vučićeva gomila, i to je razlika, ima i vođu, i živi stvarnost.

I kada on toj svojoj gomili pošalje poruku da će se boriti, da će, ako treba i umreti, ali će nastaviti da se bori, uopšte nije lud, kako se nadaju njegovi do pola naučeni protivnici.

Ne, on ispunjava jedan od osnovnih uslova, koje, po Le Bonu, mora da ispuni onaj ko bi da bude vođa. Mora da ima neverovatno jaka uverenja i spremnost da se za ta uverenja žrtvuje.

On, za razliku od protivnika, savršeno poznaje svoju gomilu. On, baš zato, uspeva da svojom gomilom upravlja. S druge strane, njegovi protivnici su gotovo u apsolutnoj vlasti gomile koju čak i ne predvode. Ona upravlja njima.

Razlog za to je u jednom paradoksu. Vučićevi protivnici nikada nisu probali da upoznaju svoju gomilu, sve njene mehanizme, duboko ukorenjena uverenja.

Umesto toga, probali su da zamisle gomilu koja ispunjava njihov ideal gomile, i njoj su, toj zamišljenoj verziji, počeli da se klanjaju i da joj udovoljavaju.

Rezultat je katastrofalan.

I za gomilu, i za njih. Ona je ostala bez vođe, kojeg bi sledila, a oni slede utvaru koju niti poznaju, niti mogu na nju da utiču.

Vučić taj problem nema. Zato, između ostalog, što je svestan gde živi i kime je okružen. I koliko god da se to nekome ne sviđa, ali ovo jeste konzervativna, tradiciji naklonjena sredina, kojoj je
jaka država ideal.

To je uslovljeno vekovima tokom kojih je pojedinac bio previše slab da bi sam preživeo. Njemu je jak kolektiv, bilo da je to porodična zadruga, ili država, bio spas. Njemu je vođa, koji je u stanju da ga oslobodi jarma, bio preko potreban. On se nije nikada snalazio sam, nego isključivo u kolektivu. Nije navikao (i u tome ga je socijalizam dodatno učvrstio), na ličnu odgovornost, niti je želi. Želi da neko odluči umesto njega.

Njegova vera je izuzetno važna, i to u onoj verziji koja je čvrsto vezana sa raznim paganskim običajima, koji su presvučeni u hrišćanstvo. I njemu je Vučić ponudio i čvrsto vođstvo, i jaku državu, tvrdu veru i nadasve i sopstvenu žrtvu, ako bude bilo potrebno. I to jeste njegova stvarnost, to je stvarnost gomile kojoj takav pojedinac pripada. Da sve bude još gore po Vučićeve protivnike, razlike između njegove i njihove gomile su neznatne.

Ono što su nasledili, kao uverenja, nešto duboko ukorenjeno i teško promenjivo, svi koji se okupljaju protiv Vučića, sasvim je isto kao i uverenja njegovih pristalica.

Ko ne veruje, neka mi kaže razliku između litija i šetnji. Ili neka mi objasni otkud želja da BIA hvata one koji gledaju recepte. Otkud razne mesije koje su izmišljene poslednjih godina kao spas protiv Vučića. Problem je samo što oni koji i ne predvode tu gomilu, i koji je i ne poznaju, pokušavaju, istovremeno, sebi da objasne, da se ubede, da je drukčija, bolja, od Vučićeve gomile, što bi, valjda, trebalo da znači i da su oni bolji od njega.

Time joj ukidaju stvarnost. Pa čak i mogućnost na stvarnost. Ostavljaju je bez jake ideje, bez vođstva, i bez putokaza. I prave od nje prolaznu gomilu. I umesto da joj bar ponude iluziju koja miriše na nešto moguće, oni od nje, i od sebe, prave iluziju. A moć i stvarnost ostaju kod njega. Mnogi bi s pravom rekli, zasluženo.