Dragoslav Bokan: Zateže se obruč oko zapadnih ucena nad Srbijom

Skoro sve je jasno u ovoj brutalno jednostavnoj, jednostranoj i nepravedno-pretećoj izjavi ambasadora Hila, predstavnika SAD u Srbiji.

Jedino što nam ostaje kao nedovoljno jasno je šta srpska država može, treba i sme da uradi. Jer nam je jasno i kolika nepravda leži iza hrvatske "Oluje" i oružane okupacije vekovnih srpskih teritorija; i kolika je laž sve ono što se piše i priča o Vukovaru, Dubrovniku i, posebno, Srebrenici; i koliku nam nepravdu nanose zapadni miljenici sa svih strana (a posebno među šiptarskim teroristima); i kakav užas nam je nanelo zločinačko bombardovanje NATO-a; i koliko je izmišljotina bilo u slučajevima ulice Vase Miskina, Tuzlanskih kapija, Račka..., sve do događaja oko Banjske i onoga što im je prethodilo.

Sve to (i još mnogo toga) znamo.
Ali ne možemo da učinimo mnogo šta što bismo i hteli i želeli, mnogo šta na šta imamo i Božije i ljudsko pravo, ali ne i mogućnost hitnog ispravljanja ovih umnoženih i lavirintski isprepletenih "krivih Drina" svud oko nas.

I to nam je sudbina, taj smanjeni i iskrenuti petoparac na kome se danas vodi odlučujuća bitka za naše nacionalne i državne interese.
Sve oko tog još postojećeg petoparca je gusto postavljeno minsko polje, u kome se svaki naš pogrešan korak plaća velikim stradanjem i sve dubljim i tragičnijim porazom.
Naše Pirove pobede iz 1918. i 1945. su nas dovele do same ivice nestanka iz istorije, a trodecenijska Golgota (od 1991, preko 1999. i 5. oktobra 2000. godine, do naših dana) nas je skoro uništila, rasplamsavajući usput naše međusobno nejedinstvo i onolike nedovršene građanske ratove (i političko-ideološke krvave sukobe).

Sad smo tu gde jesmo. Sa spomenikom Stefanom Nemanji i obnovljenim hramom Svetog Save, sa bratskim odnosom naše i Ruske Pravoslavne Crkve, sa ojačanom i hristijanizovanom vojskom i omladinom koja srcem peva "Dogodine u Prizrenu!", "Vidovdan", "Jedinu srpsku", "Veljka generala", "Ne dam!", "Veseli se srpski rode!" i "Još ne sviće rujna zora"..., sa novouvedenim ulicama Blagoja Jovovića i Heroja sa Košara, te sa državnim obeležavanjem stradanja Srba u ustaškim i titoističkim čistkama tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, sa posebnim zakonom posvećenim pomoći Srbije svetom manastiru Hilandaru (jedinim ovakvim u Evropi), sa srpskim patrijarhom svake godine u mučeničkom Bratuncu i nezaboravljenim stradanjem našeg naroda kroz novosnimljene filmove poput "Dare iz Jasenovca", "Mraka", "Oluje"..., sa raskošnim filmskim biografijama kralja Petra Oslobodioca i kneza Mihaila (nesuđenog Ujedinitelja). Sa neodustajnom podrškom Republici Srpskoj i Srbima u Crnoj Gori, neuvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji (opet kao jedini u Evropi), nepristajanjem na zapadnjačku klevetu o navodnom "genocidu u Srebrenici", sa svakodnevnom bitkom za kupovanje vremena i doček neke bolje međunarodne situacije po pitanju suštinskog (i de facto, a ne samo de iure) vraćanja Kosova i Metohije unutar naših granica...

To sve je onaj nedovršeni deo priče o američko-srpskim odnosima, izvan ove Hilove izjave. Priče o srpskoj nacionalnoj strategiji i državnom interesu izbegavanja preranog sukoba i sigurnog poraza (u trenutku kada se naši najvažniji saveznici stoprocentno bave svojim sudbinskim unutrašnjim pitanjima i paklenim rovarenjem ujedinjenog Zapada na ruskim i kineskim vekovnim granicama).

Zato je na nama da budemo uz svoju državu, a ne samo uz svoje opravdano nezadovoljstvo i stalnu ogorčenost zbog međunarodne Operacije Rušenja Srbije (i Republike Srpske).
Jer ćemo inače postati nesvesni, ali jezivo konkretni deo srbomrzačkog hora i opšteg fronta usmerenog protiv naše zemlje, naše države i našeg naroda.

Postaćemo tako (ne daj Bože!) pravdoljubivi i nedopustivo naivni Pinokio, ono očerupano i hipnotisano pile koje se, očas posla, pretvara u Bruta i Judu - u tragične izdajnike svog roda, svojih predaka i potomstva. U pripadnike samoproglašenih "boraca protiv nasilja", tu možda i poslednju generaciju srpskih izdajnika (često "iz najboljih namera"). U one koji čekićem svog politikantskog idiotizma, svojom rukom ukucavaju eksere u sopstveni kovčeg, nad otvorenom rakom.

To i hoće onaj koji je izgovorio ovu rečenicu "čega Srbi treba da se odreknu" i sa čim to "treba da se što pre pomire". Baš tu reakciju koja će ići njemu (i njima) na korist, a nama na nepopravljivu, trajnu štetu.

To je i jedini razlog zašto je ovo i na upravo ovakav način izrekao! Paleći (već odavno skraćene) fitilje i izazivajući požar u nama.

To moramo da shvatimo i uradimo sve suprotno od ovoga, prethodno do tančina (negde daleko) isplaniranog.

Moramo da zaobiđemo ovu lukavo postavljenu verbalnu mišolovku, da nipošto ne zagrizemo otrovni sir našoj pravdoljubivoj osetljivosti namenjen.
Jer je odmah iznad njega postavljena čelična sklopka (Bondstil - Avijano - Brisel - Vašington) i samo čeka da nas opet nađe nespremne i konačno udari po sred naše slobodoljubive, usijano vrele glave.

Nemojmo, braćo i sestre, da igramo po njihovim notama i vešto upakovanim željama paklenika iz podnebesja! Nemojmo da ponavljamo fatalne greške iz vremena one prve "obojene revolucije" modernog sveta, nimalo slučajno organizovane i realizovane - u Beogradu.

P.S

Imamo tri grupe mogućih reakcija na ovakav (namerno provokativni) stav američkog ambasadora:

a) šlihtajući i udvorički, koji iskreno navija da se mi odreknemo KiM i svog istinskog identiteta i prodamo veru za večeru,

b) nadrndano ljutit i maštarski ogorčen, koji ne uzima u obzir realnost naše situacije i kompleksnost mogućeg izlaza iz gubitničke pozicije,

v) svest o neprihvatljivosti ovakvog "saveta" iz Vašingtona, ali i adekvatna spremnost da se strateški inteligentno postavimo prema ovakvoj lukavoj zamci i ne odamo pred moćnim neprijateljem svoje prave namere i sve ono što tiho i diskretno radimo u pravcu trajnog oslobođenja Kosova i Metohije od međunarodne okupacije (sa sve Bondstilom, u sred naše zavetne Svete Zemlje). 

Pa je na nama da odlučimo šta ćemo i kako ćemo sa sobom, svojim rečima i stavovima. Sa ovakvim ili onakvim konkretnim posledicama po Srbiju i srpstvo.