KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ - Đilas naredio da se nasiljem osvoji vlast u Beogradu i Srbiji

Posle skoro 12 godina vlasti lista Aleksandra Vučića dobila je neverovatan broj glasova, skoro milion glasova više od đilasovske opozije. Pri tome izborna kampanja nikada nije bila mirnija i bez incidenata.

Nikada manje nije bilo izbornih prigovora, žalbi, niti zahteva da se vide zapisnici ili da se pregledaju glasački džakovi. A izmišljotinu o 40 000 „fantomskih glasova“ u Beogradu čak i pojedini zapadni mediji smatraju Marinikinom fatamorganom.

Međutim, ova moćna izborna pobeda sporna je kod đilasovaca i pojedinih na Zapadu. Đilas, kopija ptice kukavica, poznate po svom specifičnom zvuku ku-ku i čerupanjem gnezda drugih ptica, kukumavče pišući za evropski „Politico“. Ponavlja mantru o pokradenim glasovima i optužuje Zapad što podržava „autoritarnog“ Vučića. I  britanski „The Guardian“ ponavlja laži o „pokradenim“ izborima. Istovremeno, iznosi sulude tvrdnje da je „Vučić autokratski nacionalista“ i da je cilj Beograda da „podriva zemlje u susedstvu“. Ali šta drugo očekivati od Britanaca, koji su bombardovali Beograd 1944. na pravoslavni Uskrs, a zatim još nekoliko puta do kraja rata. Zar se i saveznici mogu bombardovati? Naravno, to je uobičajena politika Londona.

S obzirom da su sve predizborne ankete upućivale na ogromnu pobedu liste Vučića, gazda Đilas je, nekoliko dana pre izbora, obavestio Jonsona, sefa OEBS-ove kancelarije ODIHR, da neće priznati izbore ni na koji način i da su se spremili za proteste. Izborni debakl je đilasovskom „mirnom“ opozicionom savezu ostavio samo jednu alternativu – da nasiljem uzme vlast po ugledu na ukrajinski „Majdan“. Đilas, vlasnik liste „ Srbija protiv nasillja“, naredio je: „Nasilje za vlast u Beogradu i Srbiji“.                     

Prvi cilj đilasovaca bio je da brutalnom silom prodru u beogradsku Skupštinu. Rulja, skrivena iza maski i kapuljača,  razbijala je staklo na prozorima i vratima zgrade iz 1881. i bacala  kamene kocke, izvađene iz makadamskog prilaza zgradi. Barjacima sa srpskim zastavama udarali su po zgradi, a đilasov kandidat za gradonačelnika urlao je: „slomio sam državnu imovinu, tako ćemo slomiti i državu Srbiju“. Nasilnici su naneli teške povrede policijacima koji su branili državnu instituciju. A kada je više od 35 siledžija  uhapšeno, opozicioni lideri prvo su govorili da su to ubačeni elementi, a zatim menjaju stav i traže da se njihovi saborci puste iz zatvora. Uobičajena lakrdija žutih!

Farsa đilasovaca oko beogradskog „Majdana“, pod maskom borbe za demokratiju,  postala je očigledna, jer zahteve šačice demonstranata ne podržava ogromna većina naroda. Sviđalo se to Berlinu, Vašingtonu, Berlinu, Londonu, Briselu i Berlinu, blizu dve trećine ljudi u Srbiji odbija da se povinuje diktatu SAD i EU. Odbija da uvede sankcije Rusiji i da prizna kršenje međunarodnog prava kada je NATO bombardovanjem i vojnom agresijom nasilno odvojio KiM od Srbije. 

Nemački mediji shvataju da je bitka za Srbiju u ovom trenutku izgubljena i zato bi sada da biraju opoziciju, kada već ne mogu vlast. Oni savetuju da „konačno treba da se povuku istrošeni ljudi postmiloševićevske ere. Likovi poput političara Đilasa ili Tadića .....oni više nikoga ne mobilišu i ne ubeđuju.“ 

U mislima zamišljam Vuka Jeremića, Boška Obradovića i Borisa Tadića, poređanim po visini kao flašice, kako rukom upiru prste prema Mariniki Tepić, koja je na video bimu visoko iznad njihovih glava. Marinika halapljivo jede mamaljuge, divno rumunsko jelo sa ovčijim sirom. I viču ova trojica istovremeno – „Mariniko, liderko naša, vodi nas u pobedu ili ponor! Svejedno!“ Odnekuda pristiže i lik koji liči na Đilasa. I nije mi jasno da li hoće da se pridružu ovoj trojici, ili da video bim sa Marinikom razbije u paramparčad.