Kolumna Dragutina Matanovića: Izbori i antisrbi kao saveznici Kurtija

Posle 12 godina vlasti Vučićeva lista je osvojila 1. 800. 000 glasova na izborima za republičku Skupštinu, skoro duplo više nego đilasovska opozicija, Ova pobeda, čista kao suza, omogućila je da vladajuća stranka samostalno ima parlamentarnu većinu. Jedan nemački medij konstatuje: „Na izborima 17. decembra, stranka predsednika Srbije (SNS) odnela je ubedljivu pobedu sa 47 odsto glasova.

Za prozapadni savez "Srbija protiv nasilja" njihov rezultat od 23 odsto znači ozbiljan i težak poraz. Njihov poraz na lokalnim izborima u Beogradu posebno je razočaravajući za prozapadnu alijansu. Tamo je ostvarila impresivnih 34 odsto, ali je Vučićeva stranka dobila 39 odsto, a suvladajući socijalisti 6 odsto.“

Prema izveštaju Saveta Evrope izbore je u Srbiji posmatralo 5112 posmatrača iz 9 organizacija civilnog društva, plus 475 međunarodnih posmatrača iz 25 organizacija. Misija ODIHR pozitivno je ocenila glasanje na 93 odsto od ukupno biračkih mesta, od ukupno posmatranih 1.120 biračkih mesta: „Biračima je ponuđen adekvatan izbor između političkih alternativa. Slobode izražavanja i okupljanja u kampanji uglavnom su bile poštovane“.

Đilas i njegovi politički saveznici gube izbore uzastopno po ko zna koji put i protestni skupovi su im potrebni kao opravdanje za sopstvene birače. Zato đilasovci nastavljaju sa svojim lažima o „fantomskim glasačima“, o „uvezenih 40. 000 glasova iz Republike Srpske“, o protivpravnom upisivanju u biračke spiskove. Laž do laži, ali gebelsovska logika radi punom parom. Takođe, đilasovci ubrzano uvlače strance u svoju političku kombinatoriku. Sramotno je da imate domaću opoziciju koja osporava suverenitet svoje zemlje i traži međunarodnu istragu.

Strani faktor je oberučke prihvatio ovu političku priliku. Njihovi razlozi su jednostavni – rušenje Vučića im je neophodno da bi Srbija odustala od svoje nezavisne politike, da bi priznala Kosovo u UN, uvela sankcije Rusiji i odrekla se Republike Srpske. Neposlušnost Beograda mora biti kažnjena. Odnosno, kako je izjavio jedan francuski poslanik u Evrpskom parlamentu: „Kada su rezultati izbora jasni ...pitam se da li neki žele da urade ono što se dogodilo u Ukrajini... pokušavajući da veštački podstaknu jednu revoluciju, finansiranu iz inostranstva... Poruka Srbima je da kada ne glasaju kako želi EU, onda im se osporavaju rezultati izbora“.

Mihael Rot, socijaldemokrata i predsednik Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga potvrđuje ovu tezu: „Za mnoge posvećene Evropljane i prijatelje Zapadnog Balkana, predsednik Vučić i njegov režim više nisu pouzdani partneri. U EU nema mesta za Putinove sluge“. Zaprepašćuje njegova tvrdnja da „postoji čak i obaveza mešanja“ EU u unutrašnje stvari drugih država. Izjava koja sve govori o realnosti evropskih vrednosti.  Internacionalizacija domaćih političkih dešavanja destabilizuje državu i slabi njenu političku poziciju. Đilasovci i antisrbi postaju saveznici Kurtija u teškim trenucima za Srbiju. Direktna posledica njihove antisrpske politike je „kaubojsko“ ponašanje Kurtijeve vlade, koja je donela uredbu o ukidanju dinara na KiM. Najveće svetske sile su javno izrazile protivljenje, ali postaje očigledno da je ovo samo jedan dobro odigran performans. Zabrana korišćenja platnog prometa u dinarima na prostoru KiM jasan je dokaz o nameri Kurtija da etnički očisti KiM. U leto 2022. Vučić tačno nagoveštava da je „Priština rešena da protera i “poslednju veliku kost u grlu”, Srbe sa severa KiM. Uvek su za to manje ili više dobijali podršku Kvinte.“ Vučić tada zaključuje: „Izbegličkih kolona Srba neće biti - sačuvaćemo naš narod od progona i pogroma!“

Da li postoji neki skriveni režiser događaja u Beograda i trenutnih dešavanja u kurtijevskoj Prištini? Neobično je kako politički cvrčci Đilas i Ponoš agresivno napadaju Amerikance. Đilas navodi da je vlast „milijardu ukrala na Moravskom koridoru“, posredno optužujući glavnog izbođača radova, moćnu američku korporaciju Behtel. Ante Zdravko Ponoš šalje američkog ambasadora na pecanje zajedno sa ruskim ambasadorom „da tamo pričaju ribolovačke priče“.

Čiju li snažnu podršku đilasovci imaju? Ne znam. Ali znam da volim stihove velikog pesnika Frederika Garsije Lorke koji je davno napisao: „Zeleno, volim te, zeleno. Zelen vetar, zelene grane“.