Sva slova jednog ubistva! Ivan Radovanović: O Slavku Ćuruviji, posle presude Apelacionog suda

Pročitajte novu kolumnu Ivana Radovanovića.

U - Uzdržavam se, ne zato što nemam, ili neću, bilo šta da kažem, nego zato što mi se toliko toga gadi, pa uopšte nisam siguran da iz tog gađenja može bilo šta korisno da ispadne.

Opet, posle 25 godina, da li je bilo šta drugo preostalo svakome od nas, koji jesmo bili svedoci poslednjih dana Slavka Ćuruvije.

Svima, a bilo nas je ne više od deset-petnaest, koji smo te večeri, 11. aprila 1999. godine sedeli u Brankinom stanu, onom koji je bio vrata do njegovog. Usrani, sjebani (izvinite zbog rečnika, ali boljih reči jednostavno nema), i zgroženi, zgranuti, utučeni, nemi, besni, ojađeni, poraženi, polomljeni, bez jedne jasne misli u glavi, i bez trunke nade.

Ni tada, ni posle, nisam mogao da shvatim. Šta čovek treba da učini, da ga neko ubije, strelja, izrešeta, overi, kao da je reč o vežbanju na strelištu, kao da je sve to samo pucanje u drvenu metu, kao da je taj, koji je ubijen, neka neživa stvar, ili pak zverka koju ne da nije šteta, nego je i dobro ubiti.

Posle toga, te večeri, gađenje je ostalo, zauvek. Potiskivao sam ga, naravno. I nastavio, često ubeđen da bi on - a bio je neodoljiv na toliko načina, uvek spreman da se kocka sa samom sudbinom, visok, lep, bezobrazno hrabar, nasmejan i na istinu i na laž, jer nikada nije precenjivao ni jedno ni drugo - da bi, dakle, taj čovek, sve što sam radio (tolike gluposti), ipak odobrio, i da bi mi, smejući se bez trunke pakosti, opet rekao: "Jesi lud, ali zato te i volim".
 
To sam prvi put čuo kada sam pokušao, bezuspešno, da odem od njega, i probam sam. I ako neko kaže da se zavaravam, znam, naravno, ali mi to neizmerno prija. Pomisao da bi mi rekao - neka, uradi.

Druga pomisao, ona koja mi kaže da bi se i njemu podosta zgadilo, nije prijatna. Upućuje me, i grozim se toga, da bi i on priznao poraz. A čovek je bio nepobediv. I pre, i posle 11. aprila.

Ja, opet, jesam poražen. Čitavom tom decenijom, svakim ratom koji sam video, sopstvenim učešćem, njegovom smrću.

I zato je tu, gađenje. Nad sobom, i nad svima nama.

I još mi se gadi to što jedna porodica, nije dočekala pravdu.

I to što se sada pojavilo toliko istina, na toliko strana, sa toliko lica, da više ništa ne možeš da prepoznaš, da ti se čini, jer te svaki dan ubeđuju, da i nisi bio tu, da je sve to, pa i on, izgledalo drukčije, da je značilo drugo, a ne ono u šta smo svi verovali, da mi nismo znali šta je svetlo, a šta tama, te će sada ti drugi, tada nama nepoznati, da objasne.

I sav taj forsirani patos, zaklinjanje, kletve, optužbe koje zabranjuju nevinost, ceo taj igrokaz koji ponovo nastaje zbog smrti, i kao ni ona, nema kraja. 

Uzdržavam se, onda. Da pljunem.

B - Bol nije moj, i to ne zato što ne mogu da ga osetim. Bol je, nažalost, ekskluziva, nešto što ne može da se podeli, čak i kada se saoseća i razume, bol je najgora privatnost koja može da se doživi.

Ne pušta bol strance unutra. A ja to jesam. I još gore - preživeli stranac.

Muka mi je neki put zbog toga. Sramota. I nije samo bes (onaj koji osetim zbog svih onih koji su takođe stranci, a trse se da izigravaju bol), razlog zbog kojeg ne idem na ona godišnja obeležavanja njegove usamljene smrti.

Stidim se, i plašim da ću nekome bol da ukradem, da se na silu uguram među one najteže pogođenje, da zahtevam, i ja, milost, sasećanje i pravdu. A ništa od toga, niko od nas, nije zaslužio. Živi smo. I to nas ne boli.

Zato Popivoda (bivši šef Slavkovog obezbeđenja), i ja odemo sami, kada nema nikoga, da stavimo ružu i prekrstimo se, krišom.

Bol je za njegovu decu. One koje je voleo, i oni njega. Ne mogu da im pomognem. Užas.

I - Igrali smo se. Novinarstva, posvećenog bratstva, borbe protiv tirana, i bili ubeđeni da ćemo, jednog dana, negde ispijati koktele, one sa suncobrančićima, na peščanoj plaži, na jahti, zato što on nije obećavao samo pobedu. Obećavao je, bogatu pobedu. Totalni uspeh. Život kakvav smo bili ubeđeni da zaslužujemo. Kraj devedesetih. Početak sna. Našeg.

Ako su postojali, među tom sirotom profesijom, oni koji su mislili da su novinarska aristokratija, onda smo to bili mi. Zahvaljujući njemu.

I igrali smo se, nesvesni da ništa nije igra. A svest je došla naknadno, poput udarca u stomak. Na Svetu Petku, 1998. godine, rekao mi je da nam je svima pištolj na čelu. Slagao me je. Bio je na njegovom čelu. Sve posle toga, bilo je tako prokleto očekivano.

I jedino što me jeste iznenadilo, jeste svako odsustvo igre, danas, bar u tom poslu, iz kojeg sam otišao, suštinski, 11. aprila 1999. godine.

On se radovao, i onda kada se, sasvim sigurno, plašio. Video je u svemu priliku, šansu, verovao je. Devedesete, njihovo prokletstvo, od njega su napravile savršenog oportunistu, ubeđenog da je sve moguće, pa i pobeda.

Mi smo sumnjali, on nije. Ni kada mu je Vava Petković rekao da ga je "ona (Mira Marković), već ožalila". Ni kada sam mu javio da mi je drug iz policije, na početku bombardovanja, javio: "Uzmi ženu i dete i beži". Nikada. Superiorno stanje duha, superiorni um. To je, po njemu, bilo na našoj strani. Sposobnost da se igramo. Sa nemanima.

Danas, svi su mrtvi ozbiljni. Svi veliki, veći od svakog posla. Nemani se izmišljaju, a ja se stalno pitam, zašto. I da se pojave, ko bi se igrao sa njima?

Ovi danas, sigurno ne bi.

S - Sud je presudio. Koji put po redu, ne znam, ali svakako je konačno.

I nisam šokiran. Nisam, nikada, ništa ni očekivao. On nam je to pričao: "Kada hoće da ubiju, najefikasniji je ruski sistem. Očiste tri kruga. Ubice, one koji su ubicama rekli, one koji su znali da će da se dogodi".

Ne znam ko je sve mrtav, jer je znao. Moguće je da je naš sistem manje temeljan. Branka je svakako prepoznala dvojicu, još posle 5. oktobra. Obojica iz Jedinice. Obojica ubijena.

A država? Ni od nje nisam očekivao ništa. Osim Stambolića, koja je, od svih tih smrti, posle čitave decenije ubijanja, razrešena.

Dada. Kundak. Pavle Bulatović. Badža. Vlahović. Ibarska. Gomila kriminalaca. Klanica bez kraja, sa Bog zna koliko krvavih ruku.

Koje društvo sme to sebi da prizna? Koje društvo bi preživelo, toliko saučesnika? Šta smo živeli, i gde? Koliko dugo bi morali da čistimo svu tu krv? Koliko nove da prolijemo?

I lepo je pričati o Augijevim štalama i reci koju treba tamo skrenuti, da odnese sav gnoj, smrad i prljavštinu. Divno je maštati o rušenju, svega, i izgradnji novog, ne samo društva, nego i njegovih temelja, ali ko je, i gde, na čitavom svetu, to zaista uradio, a da nije počistio, porušio, pobio, i govna, ali i samu nevinost?

Ko, s druge strane, nije, i gde, preživljavanja radi, požurio da zabašuri, zataška, i nekako krene dalje?

Opet, postoji li i onaj ko tu glupu, poražavajuću istinu može da objasni njegovoj deci? Ko sme da im kaže, da pravde, jebiga, nema?

Da je Sloba je umro, i da je Mira umrla, da su pucači ubijeni, pomagači oslobođeni. I?

Ne znam. Znam samo da ne bih to ni umeo, ni smeo, njima da izgovorim.

Zato sam razmišljao da je možda ipak moguće. I da ni za Al Kaponea nije bilo dokaza. Pa je završio u zatvoru zbog poreza.

Da li je to bilo rešenje? Da li je tužilac mogao da optužnicu podigne zbog nečeg drugog? Poreza, saobraćaja, nelegalnog oružja... Ili izdaje? Zemlje, pravde, i svih nas.

Možda. I možda sada taj nezavisni pravosudni sistem treba time da se pozabavi, i kaže, toj deci. Ko je zakazao, pogrešio, zabrljao. Ko je kriv?

T - Tuga nije išla uz Slavka. Zato je i izbegavam. Svi ti, koji su otišli, računam da su negde gore. Na plaži. Uz koktele.

On je voleo život. I radosno ga živeo, i kada je bio težak.

Zašto ga danas onda mnogo više ne slave, zašto koriste njegovu sudbinu (ulogu), kako bi preuveličali svoju? Zašto se prave da kukaju nad njim, koji kuknjavu nije podnosio, da bi, ustvari, kukali nad onim što su o sebi umislili. On je bio pobednik. Oni nisu. 

Gde je nagrada, novinarska, sa njegovim imenom - za život? Za radost. Delo.

Zašto se Dom novinara Srbije ne zove po njemu?

Gde su svečanosti, na kojima će se slaviti sve što je radio?

Na kraju, i kada je sve protiv, kada sud presudi, kada izgleda da je gotovo, da nema više ničeg, zašto niko ne kaže ono najvažnije. Da je on pobedio.

Oni su ispali bedni, kukavice koje se kriju, on je ono što je bio - veličina. On je na svetlu, oni su, negde, u tami.

I ubeđen sam da je, razmatrajući sve scenarije, onaj najgori video upravo tako. Svoju smrt, kao njihov poraz.

Razmišljati na drugi način, danas, nije više odavanje počasti njemu, nego traženje izgovora za sebe.

Novinarstvu, društvu, ne treba njegova žrtva, da bi konačno našli sebe. Potrebna mu je njegova slava.

V - Vučić će i ovde da ponese svoj žig. On je kriv za svaku smrt u ovoj zemlji, pa i za Slavkovu. Ovde će, ubrzo, na krstovima da piše - Vučiću pederu.

Pričati razumno, na tu temu, nije, odavno, moguće. Argumenti su bespredmetni i nevažni.

Deo ove podeljenje javnosti neće mu oprostiti, ne Slavka, nego sebe. Sve što nisu stigli da naplate, svaku svoju nesposobnost, svaki poraz, frustraciju, bes koji proizvodi mržnju.

Nema to više veze sa samim događajem. I uvreda je, za tu herojsku smrt, povezati je sa nekim ko je tada bio bez ozbiljnog uticaja.

Mnogo veći su bili ti sa kojima se Slavko borio. Prave nemani, ozbiljna čudovišta, gospodari života i smrti, i svake sudbine u onoj zemlji, pa i Slavkove i Vučićeve. Zveri koje su zaista ubijale.

Druga vremena, u kojima je sve bilo drugačije. I nema danas Dnevnog Telegrafa, Evropljanina, nema Slavka. Nema Đinđića, Mićuna i Vuka su gurnuli u zaborav.

Imitatori koji bi da stvore neke svoje devedesete, bez štofa, znanja i pameti, novinarstvo doživljavaju kao politiku, a politiku kao večni parastos, na kojem će da plaču, piju i kunu, jer je ova zemlja, po njima, kada je bez njih, pusto groblje.

Pustite me zato Vučića. On je vas porazio, nije Slavka. I ne znam, jer neću da se pravim pametan, u kakvim odnosima bi danas bili, da je Slavko živ, ali znam da je Vučić bar probao da skine žig. Suđenje je počelo za njegovog vakta.

I završilo se presudom i njemu. Valjda mu se sudstvo, koje je takođe postalo nezavisno za njegova vakta, tako lepo zahvalilo.

Bacivši ga pred ove sa groblja, da mu ponovo nabijaju krivicu.

O - Oproštaj sam prevazišao, kada sam shvatio koliko je komplikovan.

Ko sam ja da opraštam? I kome? U čije ime?

Ubicama, pri tom, ne želim. Mislim da im ni onaj gore neće oprostiti.

Sebi? Bar za to što sam batalio ono što je on živeo, što sam priznao poraz, svoj, naš? Ili za to što mi se zgadilo? Što sam gledao, onda, kako ovaj slobodarski grad, kočoperan i glasan kada pravih nemani nema, ume strašljivo da ćuti?

Niko tada nije došao da ostavi cvet, ili upali sveću. Niko nije pričao o zverinjaku. Niko nije nosio natpise - Stop nasilju.

Ulicom Lole Ribara tada nisu prolazili, a kamoli protestvovali.

I nije to za zameranje, nije ni za podsmeh. Paranoja je vladala, zveri su ubijale, i nije se znalo ni koga će, ni kada. Ljudi se jesu plašili, istinski i suštinski.

Razumem to, ali ne znači i da opraštam. Ni njima, ni sebi.

Na kraju, ni njemu, jer je, jedini, hodao tim gradom, svakog dana, bez straha. Trebalo je da se uplaši, da ode.

Toliko o mojoj toleranciji. Sramota me je, koliko je više nemam.

I tu se on razlikuje. Pošto računam, verujem, kako je sve znao, i kako je, mnogo pre nego što se dogodilo, ipak oprostio. Svima, pa i nama.

Zato što je znao da će da pobedi, pred mnogo većim sudom.

On, prosto, jeste bio heroj, pobednik.

Ja nisam. I zato ću, bez obzira na sve, ipak nastaviti da se uzdržavam, gadim, a ponekad ću poželeti i da pljunem.

Izvini, Slavko.