Kolumna Ivana Radovanovića: Otkrivenje po Draganu

Postoji jedna rečenica u Ispovestima Svetog Avgustina, koja ne samo da je temelj svakog ozbiljnog političkog agitovanja (a Avgustinovo agitovanje jeste bilo i političko), nego i savršeno objašnjava zašto je Dragan Đilas nešto najgore što je moglo da zadesi srpsku opoziciju.

Pišući o nastanku sveta, i razlozima zbog kojih je taj događaj dosta šturo, bez prevelikog objašnjavanja, zabeležen u Postanju (prvi dan Bog stvorio nebo i zemlju, drugi dan ih odvojio, treći dan iznikle razne biljčice...), Avgustin kaže sledeće:

"Narod kojem se Bog obraćao bio je neduhovit (bez dovoljno duha, prim. aut.), i prost, pa je Svevišnji držao da mu, od svih Božjih dela, treba saopštiti samo ona koja su mogla da se vide".

Simple as that, evo već više od 1600 godina. Ako hoćeš vernike, sledbenike, glasače, fanove... pokaži im ono što može da se vidi.

I nikada nemoj da im pokažeš Đilasa. 

Zato što on nije neko ko treba da se vidi, bez ikakve uvrede. Najpre zato što je previše blatom namazanog bagaža na njemu (s razlogom ili bez, savršeno je svejedno), a zatim i zato što on pokušava da tu činjenicu izmeni ne tako što će da promeni sebe, nego one koji ga gledaju.

Zato im se obratio iz Skupštine kao neka niskobudžetna verzija Alana Čumaka, propovedajući kraj neprijateljima, i preporučujući samoizlečenje, uz njegovu sliku, nesrećnim seljacima iz okoline Leskovca, jer ih je previše izašlo na izbore, da ne pričamo još i kako su pogrešno glasali, dakle ne za njega.

Da sve bude još gore, Đilas je probao da u igru, uz katastrofični scenario, ubaci i dramski efekat, pa je svoj govor počeo recitovanjem Disovih stihova, ozbiljno ubeđen da su u njemu, istovremeno vaskrsli i Glogovac i Jovan Bogoslov, i da će njegova verzija odglumljenog Otkrivenja biti proglašena za doktorat i na Fakultetu Dramskih Umetnosti i i na Teološkom fakultetu. Ako i neki privatni fakultet bude hteo, može.

Nije se desilo. Ništa, osim što ono nebo nad nebom još ječi od plača pomenute dvojice (glumac i svetac ridaju zajedno, na oblaku), i što je patrijarhu Porfiriju sasvim sigurno na pamet pala grešna misao: da ode na FDU i ipak zamoli Biljanu Srbljanović da ga ritualno, a paganski, ubije. 

Ova je, istovremno, krenula da mašta kako kupuje školjke na Kaliniću, ide kod Porfirija i moli ga da je tim školjkama oljušti ko Hipatiju, samo da nikada više ne čuje Đilasa.

Sve zajedno, ne pokazuje se ljudima nešto što ne razumeju, ili ne žele da vide. Ne pokazuje im se Đilas, i ako ne baš nikada i nigde (što možda i nije toliko loša ideja), a ono bar ne tamo gde se predstavlja neka politika.

U vreme kada je svima muka od katastrofa, prodisali malo, neko dobio posao, neko veću platu - on mrači li mrači ("Srbija najgora u ovom, Srbija najgora u onom"). 

U vreme kada je ljudima pun kofer agresije, ona izbija iz njega (Maše prstićem i oštro gleda, i poslanike i gledaoce). 

U vreme u kojem se ljudima živi, i to dobro, on sve žive pokopava ("Bliži vam se kraj!"), pogotovo ako se usude da i slučajno glasaju za "organizovanu kriminalnu grupu". 

U vreme kada je svima do kakve takve normalnosti, on nam obećava krstarenje na brodu ludaka. I još on kapetan. I tužilac, policajac, sudija. I daviće, ko ne sluša.

Pa ko će to da gleda, i sluša? Da ih neko ubeđuje da nisu glasali kako su glasali, a ako jesu glasali kako su glasali, glasali su ili greškom, ili što su ukrali svoje glasove, ili su stoka nepismena i glupa.

Stvarno? Da ne idemo na sledeće izbore, rekao nam Đilas?

Dosta interesantna ideja. Pošto, kada na nju pristanu (kako da ne, evo sve trče), ljudi pristaju i na to da da u ovoj zemlji Dragan Đilas bude taj koji će moći, ako hoće, ćefne li mu se, da, onako, odokativno, ukine jedno milion glasova, suspenduje ih, i zabrani večno. Pošto će tako, valjda, ukinuti i tu sliku, nepravednu, koju su dušmani o njemu stvorili. 

Pri tom, zaboravio je, prikazujući se, poput gromovnika, uz preteću kuknjavu, da nisu glasači, vernici, običnjaci, krivi što o njemu vlada ta gadna predstava koja vlada, pa samim tim i nema šta njima da se žali.

A žali im se, i to u Skupštini. Dobio sto slučajeva na sudu, nema njegove fascikle, ubiše tabloidi, sve lažu o njemu jadnom, divan je i krasan, istonoljubiv, prepošten, predobar... i jedino što nikako da shvati: who gives a fuck, što bi rekli oni što ne pričaju srpski a veći deo sveta ih razume.

Koga, bre, briga?  Koga zabole? Ljudi hoće da im pokažeš šta si uradio, a ne da im plačeš kako ti bi, ali eto, ne daju ti.  

A kada je već o predstavi koja o njemu postoji reč, izvinite, ali da li su to naprednjaci, plus tabloidi, plus nepoštena inteligencija, plus komarci... stvorili utisak da je Dragan Đilas srbijansku opoziciju gurnuo u stečaj, pa je iz stečaja kupio, te da joj je sada prinudni upravnik, ili je to uradio sam, odstranjujući iz tog bloka sve koji mu nisu baš po volji, a pogotovo one koji su ga i uveli u politiku.

Pa dosta se sam potrudio, odmah da vam kažem. I lično, i za to me zabole, pošto Marinika, Biljana Stojković - Plavšić, Ćuta i ostali egomanijaci koji su utripovali da su izabrani i posebni, ništa bolje nisu ni zaslužili, nego da njima upravlja jedan isti kao oni, samo sa nešto više para. Pa sada mrze oni njega, prezire on njih, ali iz tog kola više ne mogu.

To je njihov problem, i neće ga rešiti, bar dok se u toj opoziciji ne pojavi neko ko će shvatiti da osnovno pravilo, još od svetog Avgustina, glasi:

Ako nemaš šta da pokažeš, bar ne pokazuj Đilasa. Za početak. 

A svaki čovek, pa i opozicioni, mora odnekle da počne, zar ne?