Dejan Vuk Stanković: "Svim srcem" protiv razvojnih šansi Srbije – negativna slika projekta "Jadar" u medijima u Srbije

Autorski tekst Dejana Vuka Stankovića.

Na nekoj zamišljenoj top listi negativnih opsesija ”kritičkih medija” i ”nezavisnih intelektualaca”, neprikosnoveno vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Teško je izračunati razmere te opsesije budući da je savremeni medijski život: intenzivan, difuzan i jako dinamičan.

Dovoljno je bilo je da se Vučić nekoliko puta pozitivno izjasni o perspektivi rudarenja litijuma u Srbiji i razvojnim šansama ove zemlje bazirane na toj privrednoj aktivnosti i da se reaktivira još jedna izrazito jaka opsesija – negativna opsesija kompanijom ”Rio Tinto” i projektom ”Jadar” koji treba da omogući eksploatacija litijum karbonata i borata.

Na visokoj poziciji na imaginarnoj top listi negativnih opsesija ”kritičkih i profesionalnih medija i njihovih saradnika, sigurno je plasirana kompanija ”Rio Tinto” i projekat iskopavanja i prerade litijuma i borata u Srbiji.

Stapanje dve negativne opsesije dovelo je do intenzivne anti-prosvetiteljske moralističko-politikantske histerije u javnosti u Srbiji.

Anti ”Rio Tinto” medijski narativ je vrlo detaljan i brižljivo namenski konstruisan sa ciljem poslovne diskreditacije kompanije, njenog povlačenja iz Srbije, ali i političke diskreditacije vlasti koja je spremna da razgovara, pregovara i nastojeći da se uz dobre uslove po državu i građane, dogovori oko velike investicije u rudarstvo i potencijalno pokretanje investiciono-privrednog tehnološki inovativnog ekonomskog lanca. Postoji čitav niz vrednosno negativnih kvalifikacija koje dolaze iz različitih relevantnih društvenih sfera od državnih, nacionalnih, političkih, ekonomskih, moralnih zaključno sa ekološkim. Interesantno je da su akteri kreiranja negativnog imidža kompanije ”Rio Tinto” i mediji, koji umesto prenosa informacija o kompaniji i projektu, samostalno šire negativnu propagandu bez bilo kakve zadrške. Medijsko-političko navijanje protiv litijuma i aktera projekta nosi u sebi maltene političku draž i medijski naboj sličan izbornim kampanjama.

Negativna slika o rudarenju, vlasti i kompaniji ”Rio Tinto” - patriotski sporan projekat i primer ”nečasne” trgovine Vučića i Zapada

Desničarski diskurs o projektu ”Jadar”, aktuelnoj vlasti i kompaniji Rio Tinto, spaja patriotski ”naboj”, težnju ka nacionalnoj slobodi i upravljanje prirodnim resursima uz aromu kosovske ”epske” retoričke minijature, omiljenog opšteg besedničkog mesta svakog autentičnog demagoga. Tako, lider građanske inicijative ”Kreni -pokreni”, Savo Manojlović kaže: ” Rešavanje Kosova i iskopavanja litijuma je protivusluga ambasadorima koji su podržali njegovu izbornu krađu. Ovo je i posledica njegovog boravka na Davosu. Normalni lideri su tamo razgovarali o interesima svojih zemalja, dok je on primao naloge Rio Tinta, pored toga što je pravio Sneška Belića.“

Ako pažljivo analiziramo Manojlovićeve izgovorene ali i prećutno podrazumevane reči. Ostanak na vlasti Aleksandar Vučić ”zaslužio ” je nepoštenim izborima, ali je obećao zapadnim diplomatama prihvatljivo rešenje kosovskog pitanja ( čitaj nezavisno Kosovo) i prirodna bogatstva Srbije ( čitaj ”nalazište litijuma u Jadru)

Dakle, Aleksandar Vučić nije predsednik nego mešetar koji se odriče državnog suvereniteta na Kosovu i ustupa po nalogu strane kompanije Rio Tinto u dosluhu sa stranim ambasadama. Zanimljivo je da je Savo Manojlović, predvodnik levo-liberalne, zapadno sponzorisane inicijative ”Kreni-promeni”, rado viđen gost navodno reformsko-liberalnih i zapadnjačkih televizija, poput, Nova S i N1.

Manojlovićeve reči samo su eho jednog u kampanji već maksimalno zloupotrebljavanog momenta tako bliskog nacionalističkom diskursu Dveri i Zavetnika, koji je artikulisao njihov neuspešni kandidat za gradonačelnika Beograda, prof.dr Ratko Ristić: ”Na KiM imamo izdaju, a ostatak Srbije namenjen je za prodaju”. Izdaja kao vrhunski moralno-politički prestup semantički se preklapa sa prodajom, što je ekvivalent za nešto potpuno neopravdano, sporno, moralno nisko, nešto što treba doslovno učiniti nemogućim. Istovremeno, apeluje i na jaka osećanja građana, na povređeno nacionalno dostojanstvo, individualnu čast, osećaj izrabljivanja, a ujedno podstiče se bes, prkos, revolt, opasnost. Ova osećanja iniciraju i potrebu za aktivizmom dela građanstva koji, opozicioni lideri i mediji tako željno očekuju i kontinuirano prizivaju.

Slično, predsedniku Srbije Vučiću i kompanija ”Rio Tinto”, tačnije iskopavanje litijuma u Srbiji, postali su ”mesto susreta” nacionalista i levih liberala. Dakle, susretanja proruskih tradicionalista, obuzetih nacionalnom mitomanijom i otporom prema zapadnjaštvu i navodno, političke avangarde okrenute ka zapadnjački shvaćenom progresu, i veri u racionalnost u donošenju političkih , ekonomskih i drugih socijalno relevantnih odluka.

Ekonomska ”neisplativost” projekta Jadar – pokušaj konstrukcije racionalnih razloga za odustajanja države Srbije od iskopavanja litijuma.

Jedan od najjačih od argumenata u prilog realizacije projekta ”Jadar” ogleda se u njegovoj nesumnjivoj višestrukoj ekonomskoj isplativosti. Argumentacija u prilog projekta ”Jadar” na ekonomskoj ravni pokriva kakao samu isplativost tačnije ekonomsku korist koja proizlazi iz rudnika, tako i čitav savremeni tehnološki privredni ciklus koji je vezuje za upotrebu litijuma u naučno-tehnološke i tržišno neophodne proizvode. Dakle, Rio Tinto rudnik u Jadru je ”odskočna daska” za industriju litijumsko-jonskih baterija, tržišnu upotrebu višestruko korisnih borata, ako i privlačenje potencijalnog investitora u oblasti proizvodnje električnih automobila.

Druga strana u ”sporu” konglomerat političkih lidera i aktivista različitih ideoloških profila, upotpunjen ličnostima od autoriteta iz različitih sfera ličnosti tzv. ”javni intelektualci kritičkog senzibiliteta” naglašeno potencira svaku negativnu vest i interpretaciju koja se što direktno ili indirektno vezati za projekat ”Jadar”. Prvi u nizu argumenata je niska cena rudne rente koju bi kompanija Rio Tinto plaćala Srbiji.

U ”obrazloženju” zašto ne treba dozvoliti rudarenje litijuma u Srbiji navodi se skroman iznos novca koji bi država dobila od rudne rente uz svesno zanemarivanje preciznih podataka koje se odnose na ovu problematiku. Tako, Dušan Vasiljević, međunarodni tržni ekspert u razgovoru za anti-vladinu N1 kaže :” Nije vredno ulaziti u nove zahvate u rudarstvu da bi država prihodovala od rudne rente koja je kod nas veoma niska – pet posto…čak i ako ovde počne da se vadi litijum, on se prodaje preko, a Srbija može da ima koristi samo od rudne rente, koja je prošle godine za sve rudnike bila ukupno 140 miliona evra - to za državu nije ništa, a da ne ulazimo u to koje su posledice rudarenja“.

Ova ekspertska opservacija je materijalno, tačnije činjenički netačna i to sa stanovišta brojki. Prva netačna informacija odnosi se na rudnu rentu. Rudna renta se ne naplaćuje na profit već na prihod kompanije i ona iznosi pet odsto. U brojkama doprinosi projekta „Jadar” budžetu Republike Srbije i lokalne zajednice prevazilaze 140 miliona evra.

Naime, prema nekim analizama, pretpostavka je da bi poreski prihod na republičkom i lokalnom nivou dostigao preko 184 miliona evra na godišnjem nivou, ukoliko se dobije 58000 tona litijuma uz berzansku cenu ovog metala oko 15600 dolara, što je uprkos tržišnim fluktuacijama dostižna cifra. Lokalna samouprava bi dobila oko 25 miliona evra godišnje od rudnika, a kompanija Rio Tinto bi kako se najavljuje, poklonila finansijska sredstva za unapređenje: lokalne zajednice, očuvanje kulturne baštine, sponzorstva sportskih klubova, takmičenja i zaštitu biodiverziteta.

Otvaranje rudnika Rio Tinta podrazumeva i mnoštvo novih radnih mesta različitih profila. Prema relevantnim procenama, za otvaranje rudnika Rio Tinto bi uložio oko 2,5 milijardi evra, dok bi oko 300 miliona evra išlo bi u odgovarajuće nabavke nužne za rudnik.

Ukupan doprinos od samog projekta se kreće oko 700 miliona evra godišnje ili oko jedan odsto BDP-a. Indirektni doprinos bi mogao doseći tri odsto, a vezivanje projekta za kontekst e-mobilnosti, mogao bi da generiše čak i do osam odsto veći BDP.

Drugi ekonomski argument protiv projekta ”Jadar” kompanije Rio Tinto je fluktuacija cene litijuma na svetskom tržištu. Ova okolnost, pokazuje, da je potpuno pogrešno ući u partnerstvo u cilju rudarenja litijuma.

Berzanska fluktacija cena roba je uobičajena na svetskom tržištu i u slučaju kraha neke robe, usluge ili biznisa, primarnu štetu snosi privatni investitor koji je uložio novac u istraživanje i pokretanje rudnika i sve prateće troškove, uz izgubljenu dobit. Insistiranje na predviđanjima oko cena litijuma je izvorno intelektualno pretenciozno i lišeno racionalnog smisla. Iako nema utemeljenje u racionalnim projekcijama, svako smanjivanje cene litijuma se pomno i sladostrasno prati.

Treći argument u prilog osporavanju projekta ”Jadar” je zamena litijumsko-jonskih baterija, drugim vrstama baterija. Argument ima za cilj da obesmisli ideju o

ekonomskoj koristi iskopavanja litijuma u kontekstu povezivanja rudarenja sa industrijom baterija i električnih automobila. U cilju osporavanja merljivih dobiti iz rudarenja litijuma, antivladini mediji u pomoć su pozvali biznismena Zorana Drakulića,

U svom opozicionom žaru, nekadašnji kandidat za gradonačelnika opozicione stranke Novi DSS, kaže za sajt Nova S, sledeće :“ Stiže potpuno nova generacija baterija koje će da izbace litijum. Kinezi su pre tri nedelje predstavili automobil na natrijum jonske baterije i to je budućnost. Te baterije se prave od soli, razgradive su i ne ostavljaju nikakve ekološke posledice. Zato kažem da je to budućnost. Druga stvar, natrijum jonske baterije su mnogo jeftinije. Taj automobil koji su Kinezi napravili s tom baterijom, košta svega 8.000 evra”, zaključuje srpski biznismen Zoran Drakulić.

U sličnom tonu, već citirani Vasiljević tvrdi, da dolazi do tehnološke inovacije i zamene litijumskih baterija natrijum jonskim baterijama, koje Vasiljević pogrešno u ekspertskom zanosu naziva natrijumsko-litijumskim: ”Sve su više u usponu natrijum-litijumske baterije, jer natrijum imate svuda, puno je jeftiniji i nije ni blizu opasan kao litijum“.

Ovo ”ekspertsko-poslovno” izjašnjavanje protivreči elementarnim činjenicama koje opisuju kretanja u sferi ekonomije, rudarstva, auto-industrije i tehnologije uopšte. Samo u ovom trenutku u planu je da se u četiri godine otvori 14 rudnika litijuma u Evropi, a Nemačka je u cilju podsticaja proizvodnji litijumskih baterija dala novac svojih poreskih obveznika ni manje ni više nego švedskoj kompaniji Nortvolt da otvori gigafabriku za proizvodnju u Severnoj Nemačkoj.

Istovremeno, Kanada je posle velikih ulaganja u rudarenje kritičnih sirovina i materijala, prvi put prestigla Kinu u ulozi svetskog lidera za iskopavanje i preradu minerala iz kojih se dobija litijum

Takođe SAD, svetski lider u proizvodnji zelene energije, strateški promišljajući svoju sudbinu kao stvar nacionalne bezbednosti postavile su rudarenje litijuma. Savremena vojska oslanja na elektroniku, a samim tim, i na litijum kao resurs zbog litijumsko-jonskih baterija.

Treba istaći da je istina da postoje naučna nastojanja da se eksperimentiše sa natrijum-jonskim baterijama. Štaviše, zbog visoke cene litijuma, skupe, zahtevne i kontraverzne ekstrakcije ove rude, obnovljen je interes za natrijum jonske baterije. Čak su kineske kompanije HINA Battery i JAC napravile u februaru ove godine, eksperimentalni automobil Seahol EX10.

Ipak taj automobil pokazao je niz poteškoća i slabosti u odnosu na automobile koji koriste litijum-jonske baterije. Slabost natrijumsko-jonskih baterija u odnosu na litijumske je u potencijalu skladištenja energije u njima. Konkretno, automobili sa litijumsko-jonskim baterijama mogu da pređu više kilometara nego što bi to mogli automobili sa litijumsko-jonskim baterijama. Uzgred, natrijum litijumske baterije su korišćene za električne bicikle, ili depoe za skladištenje energije, a automobilskoj industriji su domenu istraživanja i eksperimenta i to u Kini.

Eksperimentalni karakter automobila Seahol EX10, pojavljuje se kao argument protiv rudnika litijuma u Srbiji u okolnostima kada je na evropskom kontinentu najprodavaniji model automobila 2023 automobil marke Tesla koji prototip savremenog električnog automobila. Evropom i svetom vlada ”litijumska groznica”, niču gigafabrike baterija, a ključni svetski proizvođači automobila, poput Folksvagena i Mercedesa, ulažu ogroman novac u istraživanja elektro-mobilnosti i fabrike za proizvodnju baterija. Uzgred, Kina je zemlja iz koje dolazi najveći svetski proizvođač električnih automobila sa litijumsko jonskim baterijima BYD.

BYD je upravo proslavio prodaju sedam miliona automobila i priprema se na pohod na evropsko tržište. Ambiciju kompanije prati otvaranje fabrike električnih automobila u Segedinu, na granici sa Srbijom.

U ovom slučaju poređenja litijumsko-jonskih baterija i natrijumsko-jonskih baterija, propaganda čini ”čuda”. Naime, eksperimentalni tip automobila na natrijumsko-jonske baterije koristi se kao osnova za pobijanje brzo rastuće industrije litijumsko-jonskih baterija, auto-industrije koja ide u pravcu električne mobilnosti i ekspanzivnog traganja za litijumom što je strateški cilj svih velikih svetskih igrača u ekonomiji.

Mimo skrivanja ili pogrešnog prikazivanja činjenica o litijumskoj groznici u svetu i ekspanzivnoj industriji litijumsko-jonskih baterija, te izgradnji fabrika električnih automobila i njihovog plasmana na svetskom tržištu, primetna je i tendencija da eksperti ne koriste ni najjednostavnije analitičke metode u objašnjenju nekog privrednog projekta, poput projekta ”Jadar”. Nema jednostavne i uverljive analize dobiti i gubitaka, posebno ne u kontekstu analize negativnih efekata odustajanja Srbije od projekta i zabrane rudarenja litijuma. Isključivanje ovog jednostavnog analitičkog modela, ”ekspertska“ mišljenja transformiše u propagandu, tačnije kontra-propagandu otvaranju rudnika kompanije Rio Tinto. Propagandni manevar anti-vladinih medija je jasan:

Mediji instrument političko-poslovne bitke protiv projekta ”Jadar” kompanije Rio Tinto i države Srbije

Slično direktnom učešću u kampanji protiv političkih aktera na vlasti, pre svega predsednika Vučića i njegove partije, pojedini mediji, pre svih Nova S i N1, uključili su se u direktnu polemiku sa kompanijom Rio Tinto.

Ova okolnost je zanimljiva jer smo svedoci transformacije uloge medija u demokratskom društvu. Mediji u demokratskom društvu imaju dvostruku ulogu : otkrivanje i prenos informacija i otvaranje prostora za različita uzajamno sukobljena shvatanja o važnim društvenim i političkim problemima.

Mediji ne treba da budu ideološki obojeni, a još manje treba imaju ulogu dnevnopolitičkih aktera zainteresovanih za konstelaciju odnosa moći u javnom mnjenju i institucijama sistema. Ono što važi za sferu politiku, posledično trebalo bi da važi i za sferu ekonomije, kulture, nauke i druge oblasti društvenog života.

Slučaj kompanije ”Rio Tinto” i njenog projekta „Jadar” pokazuje upravo drugačiji pristup medijima od onoga kakav bi bio primeren profesionalnom mediju u liberalno-demokratskom poretku.

Mediji su transformisani u ”ideološko-informacione tvrđave” određenih političkih stavova, ekonomskih interesa i navodno društvenih vrednosti. Samouverenost u pogledu štete koju povlači za sobom projekat ”Jadar” kompanije Rio Tinto je tolika da su pojedini mediji, poput N1, sa moralnom indignacijom reagovali na demante koje po zakonu ova kompanija ima neprikosnoveno pravo u slučaju da prepozna da su njena prava i interesi neopravdano ugroženi. Tako, N1, sa moralističkim čuđenjem zbog legitimne reakcije kompanije Rio Tinto koja na dnevnom nivou ”osuđena” medijske ”atentate” Nove S i N1.

Nije N1 samo prebrojao broj reakcija Rio Tinta na svakodnevne političke i navodno ekspertske napade, već se redakcija N1 pojavila kao neposredni akter medijskih polemika Na odgovor kompanije Rio Tinto, redakcija N1, naime, otvoreno zauzima negativan stav prema projektu „Jadar”: ”…postoje brojni dokazi da, sa sadašnjom tehnologijom, kopanje litijuma nije moguće bez velikog negativnog uticaja na životnu sredinu. Tu tehnologiju ne poseduje ni Rio Tinto, niti druge kompanije koje

se bave ovim poslom. O negativnom uticaju govori i to da i pored višegodišnjih analiza i istraživanja u Evropi nije otvoren ni jedan rudnik litijuma, čak ni onaj gde bi se litijum vadio iz vode, što je daleko manje agresivna metoda. Razlog tome je upravo izuzetno negativan uticaj na životnu sredinu sa sadašnjim tehnologijom. U Sjedinjenim Američkim Državama otvoren je jedan takav rudnik, u pustinjama Nevade, dok se od drugog rudnika, takođe u pustinji Nevade, odustalo zbog uticaja na životnu sredinu i kulturno nasleđe starosedelaca. Praksa pokazuje da su se ovakvi rudnici otvarali i u pustinjama. Podsećamo, da je projekat Jadar planiran je u delu zemlje koji je najbogatiji vodama u Srbiji, sa velikim rezervama kvalitetnih podzemnih voda koje garantuju snabdevanje i poljoprivrednu proizvodnju i tokom suša, što je jako važno za sve građane Srbije, s obzirom na klimatske promene, odnosno globalno zagrevanje.”

Dakle, odgovor redakcije N1 doslovno prepričava negativni ekspertsko-političkih stav opozicionih stranaka i navodno ekološki svesnih ličnosti. Ova sličnost je upadljiva kako na semantičkom tako i na retoričkom planu i jasan je indikativni dokaz da su mediji poput N1,Nova S, Danas-a, i drugih anti-vladinih medija, surovi politički protivnici projekta „Jadar”.

U slučaju ovih medija, nije reč samo o medijskom ”krstaškom ratu” protiv jedne kompanije, već i ideološkoj i dnevnopolitičkoj borbi protiv aktuelne vlasti.

Opozicioni krugovi, bilo strogo politički, bilo medijski, stavljaju znak jednakosti između statusa projekta ”Rio Tinta” i aktuelne vlasti predvođene SNS-om.

U rasplamsanom žaru političke borbe previđaju okolnost da Rio Tinto došao u vreme vlasti dela sadašnje opozicije, kao što se prave ”slepi kod očiju” i ”gluvi kod ušiju” kada vide i čuju o litijumskoj groznici u svetu i rastu automobila.

U opozicionoj vizuri, za potencijalnu ekološku kataklizmu kriv je i Vučić i razume se, Rio Tinto. Problem ove opsesivno-kompulzivne kritike što svaka trajna zabrana povlači dve stvari : skupu cenu odštete i (samo)izopštavanje Srbije iz neminovne zelene tranzicije i projekta e-mobilnosti. Narodski rečeno, i skupo i opasno , preciznije oštro i bezrazložno, ali i ne neočekivano. Štaviše, medijski je realno baš kao naš život. Ostaje nada u zdrav razum i elementarno intelektualno poštenje i društvenu odgovornost. Prilika za rast ekonomije je jako malo, a treba učiti od uspešnijih, usvajanjem nove tehnologije i znanja, i tako sigurno ići u put blagostanja.

Na novoj Vladi Srbije je da odluči. Čini se da bi dinamično i tehnološki najsavršenije rešenje moglo da glasi: rudarenje litijuma uz uvažavanje evropskih ekoloških standarda.