KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Krvavi Vaskrs 1944. u Beogradu - „savezničke" bombe za srpsku decu

Čitava 2024. ispunjena je godišnjicama srpskog stradanja u XX veku. Godišnjice vezane za Prvi svetski rat i zločine nad srpskim narodom iz 1914, one iz vremena Drugog svetskog rata u kojima su Srbi stradali od ruku okupatora, zverskih Hrvata i svih mogućih nacističkih pomagača na Balkanu, a na kraju 1944. i od „saveznika".

Ali, i godišnjice vezane za NATO agresiju 1999, etnički zločin „Oluju" četiri godine ranije i albanske masakre. Čitavo stoleće srpskog stradanja, za koje niko, i nikad, nije odgovarao.

Srbija je danas pod novim spoljnim pritiscima. I opet nam pred oči, kao u nekom teatru horora, naviru slike povešanih seljaka u Mačvi u Prvom svetskom ratu, ili masakriranih Srba negde u NDH, kraj kojih se smeju hrvatske ustaše, ili streljanih đaka u Kragujevcu ili pobijenih žetelaca u Starom Grackom na Kosovu i Metohiji. Bez obzira da li se radi o 1914, 1944. ili 1999/2004, i da li je u pitanju centralna Srbija, Kosovo ili Hrvatska, čini se da jedan isti narod na jedan isti način strada. Kao da ga uvek iznova ubija jedna ista, zločinačka ruka, koja samo navlači drugu, krvavu rukavicu.

Na kraju tog veka, u kom je srpski narod podneo preko dva miliona ljudskih žrtava, izgnan iz oblasti koje je vekovima nastanjivao, uz talase izbeglica gde je sigurno još milion Srba napustilo svoja ognjišta, on je voljom tog istog političkog Zapada proglašen za agresora i zločinca. Uz težnju da mu se preglasavanjem u UN prilepi i etiketa genocidnog. Posebno je pitanje odnosa zapadnih „saveznika" prema srpskoj žrtvi i stradanju. U Prvom svetskom ratu Francuzi su nam svu vojnu pomoć dobro naplatili, sa kamatom. U Drugom svetskom ratu Britanci su uzdizali Dražu Mihailovića dok je to bilo njima u interesu, a kada su se opredelili za Tita, pustili su niz vodu i Mihailovića i njegovu vojsku. 

I ciljano napravili ideološku podelu među Srbima, koja i danas traje. Međutim, možda je najlicemernije bilo „savezničko" bombardovanje Beograda i drugih srpskih gradova. Predstavljeno je kao „taktički potez" koji je navodno trebalo da pomogne slomu nemačke ratne mašinerije, a pokosilo je nemilosrdno srpske živote, imovinu, ustanove. Tek što se malo oporavio od nemačkog divljačkog bombardovanja iz aprila 1941, na Beograd su se u aprilu 1944. obrušili anglosaksonski bombarderi i delove grada jednostavno sravnili sa zemljom. I to su učinili na pravoslavni Vaskrs! 

Ova „akcija" pravdana je lošim vremenskim uslovima u primarnoj zoni bombardovanja u Rumuniji, pa su naši zapadni „saveznici" odlučili da svoj smrtonosni teret, u povratku ka bazama u Italiji, izruče - a gde bi drugo - do na srpsku decu i nevine civile. Na Beograd je u dva dana, 16. i 17. aprila 1944. palo preko 500 tona bombi.

Pogodili su logor na Sajmištu, ubijajući već na smrt izmučene logoraše. Pogodili su i porodilište u Krunskoj ulici i više bolnica i ambulanti, zavod za izbeglu decu u Zvečanskoj. Broj žrtava procenjivao se na 3.000, više nego u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine. Bilo je ovo skoro trideseto razaranje Beograda u njegovoj dugoj i burnoj istoriji, još od vremena Singidunuma, a treće od četiri koja će doživeti u XX veku. A nemački gubici u bombardovanju aprila 1944, prema jednom njihovom izveštaju, iznosili su svega 18 mrtvih! Skoro 170 Srba za jednog Nemca! Zvuči poznato? Bombarderi Amerikanaca i Britanaca u narednim mesecima ponovo su se obrušili na teško izranjavani Beograd - čak desetak puta, Niš, Smederevo, Kragujevac... A na kraju u poznatoj „Nedelji pacova" razorili su i Leskovac.

„Srpski Mančester" pretvorili su po razaranju u „srpski Drezden". U vremenu kada nam sa Zapada stižu nove lekcije o „demokratiji" i kada se pokušava čerupanje srpske teritorije i tri decenije posle ratova, treba se podsetiti na izjavu Vinstona Čerčila: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi". To je i suština Vučićeve politike nezavisnosti da

„Srbija nije ničija sluškinja i da ne izvršava naloge ni SAD niti Rusije, niti bilo koga drugog i da sledi svoje interese".

Za razliku od nekih prošlih vremena, Srbija i Srbi danas treba dobro da znaju ko su nam stvarno saveznici i prijatelji, a ko samo „partneri". I da to ne zaboravljamo. Nikad. P.S. Aleksandar Vučić: "Srbija je nezavisna i suverena zemlja, slobodu volimo više od svega, Kosovo i Metohiju volimo više od svega.

I nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete".