KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ - Ko je doveo „Rio Tinto“ i mržnja protiv srpskog litijuma

Kompanija „Rio Tinto“ je 2004. u dolini reke Jadar otkrila jadarit, rudu koja je bogata litijumom.

To je energetska sirovina budućnosti, neophodna za proizvodnju litijum-jonskih baterija. Očigledno je da ova velika kompanija nije pronašla jadarit dok su njeni predstavnici lovili ribu u Jadru, već je u Srbiju došla i ovde  postoji već 23 godine, zahvaljujući bivšem dosovskom režimu koji je posle obojene revolucije 5. oktobra 2000. preuzeo vlast u Srbiji.

„Rio Sava“, kao predstavnik „Rio Tinta“, došao je još 2001. u vreme vlade Zorana Đinđića. Činjenice su da je 2004. data dozvola firmi „Rio Sava“ za istraživanja u području Loznice, a da je 2006. u novom Zakonu o rudarstvu „Rio Tinto“ dobio pravo na eksploataciju, čime se poništava dotada važeće obavezno ugovaranje sa Republikom Srbijom u vezi sa eksploatacijom jadarita. Između 2007. i 2011. date su dozvole  za nastavak istraživanja na skoro dvadesetak novih polja, a 2012. doneto i rešenje o bušotinama velikog obima. Bivša vlast, sadašnja opozicija, sve vreme je radila u korist kompanije „Rio Tinto“ i litijuma, a sada licemerno napada Memorandum Srbije i Evropske komisije o litijumu koristeći laži, dezinformacije i nagađanja. I onda se kao čude, lažno zabrinuti – otkud „Rio Tinto“ u Srbiji! Kao da su oni u Loznicu doleteli na nekom kosmičkom brodu, a ne posredstvom žutih dosovskih vlada. 

Jadarit će drastično promeniti ekonomsku, ali i političku poziciju Srbije u Evropi. Rudarenje i razvoj proizvodnog lanca litijuma doneće srpskoj privredi oko 20.000 novih radnih mesta i generisati godišnje preko 10 milijardi evra! Litijum bi doprineo podizanju domaćeg BDP-a za ogromnih 16% i omogućio značajno povećanje životnog standarda građana i ulaganja u zdravstvo, tehnologiju, kulturu i školstvo. Srbija bi se krupnim koracima približila po životnom standardu najrazvijenijim zemljama EU.

Zato hrvatski mediji, sa neskrivenom dozom žalosti i ljubomore, pišu da će onaj ko poseduje litijum imati veliki globalni uticaj, jadikujući što ga oni nemaju, a Srbija ima. I zaključuju da oni koji ga imaju mogu „kontrolisati ceo svet“.

Ceo region je u suludoj panici zbog dogovora Srbije i EU oko litijuma. Iz Prištine kukaju da je srpska strana stekla ozbiljno oružje koje će koristiti protiv vlasti tzv. Kosova. Iz Sarajeva zapomažu da će EU žrtvovati deo suvereniteta BiH i dati ga Srbima zbog Vučićevog sporazuma. Zlobni Hrvati pišu, u tekstu „Može li sirovina budućnosti Srbe s obiju strana Drine izvući iz prošlosti“, da bi zahvaljujući litijumu Srbija mogla da se oslobodi pritiska Zapada zbog neuvođenja sankcija Rusiji.

Viola fon Kramon, poznata srpska mrziteljka, sve je to sažela u dve rečenice:                „Nesporno da je potreban litijum u EU... Volela bih druga rešenja osim ovih koji povećavaju moć Vučića“.

I u Srbiji kod opozicije i drugosrbijanaca bukti kampanja protiv litijuma. Na Šolakovim medijima vidljivo je da u korenima  antilitijumske propagande leži mržnja prema svemu srpskom. Mržnja prema Srbiji i Republici Srpskoj. Mržnja prema Vučiću. Težnja da se uništi svaka mogućnost jačanja naše ekonomije i rasta standarda naših građana. 

Opozicionari koji su tražili od različitih političara u Briselu i Strazburu da se umešaju u politička zbivanja u Srbiji, sad optužuju te iste ljude da su korumpirani.  Profesorka Danica Popović, makroekonomista, galami da su naša budućnost sumporno-azotne kiše, dok stručnjaci argumentima i naučnim dokazima razbijaju njene izmišljotine. Lideri opozicije jednoglasno protestuju protiv litijuma, iako su svi izrasli iz nekadašnje Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, koje su dovele „Rio Tinto“ i sve ugovore u korist ove korporacije sklapali u zamračenim kancelarijama, daleko od očiju javnosti.

Srpska opozicija od politike mržnje ne može da se ponaša racionalno i u skladu sa interesima Srbije. Sve koriste za obračun sa Vučićem. Njihov cilj je Srbija koja puzi na kolenima. Njihov cilj je da zaustave projekat litijuma. A da su oni koji slučajem na vlasti, kopali bi po centrima Beograda, Novog Sada, Niša ili Subotice, svejedno, tražeći rudu „belog zlata“ budućnosti. 

Dok su sve napredne zemlje u Evropi u trci za eksploatacijom litijuma, kod nas se ekstremni zeleni i lažni nacionalisti željni fotelja udružuju i traže da se stopira njegova eksploatacija. Iako će rudarski kop biti podzeman, uz poštovanje svih ekoloških standarda i apsolutne brige za zdravlje ljudi.

P.S. Aleksandar Vučić: “Mene više zanima da vidim kakve su mere zaštite, kakva će nam biti životna sredina. Hoću to da čujem i od stranih i domaćih stručnjaka da bih ja mogao da idem u narod i kažem šta je najbolje za zemlju. Ekonomski nema nikakve sumnje, ali pre tog dela važan je deo oko životne sredine i na pamet mi ne pada da se lično saglasim ukoliko bi to ugrozilo opstanak ljudi i ekosistema”.