KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Hrvatski dželati dva puta ubili pravoslavne srpske Prebilovce

Selo Prebilovci udaljeno je od Mostara 35 kilometara i od Čapljine pet. To je mesto susreta naroda i vera i ako postoji neka verzija ovozemaljskog pakla, Prebilovci su prošli kroz njega u Drugom svetskom ratu.

Kroz pogrome u prvim mesecima postojanja NDH nestajala su čitava srpska sela i na najbrutalniji način su uništavani tragovi prisustva Srba u tim podrčjima. Hrvatske ustaše su opkolile Prebilovce o Svetom Iliji 1941, kada je oko 170 muškaraca uspelo da probije obruč i preživi pokolj, dok su ostali posle zverskog mučenja i silovanja ubijani na kućnim pragovima, po ataru sela, na zelenoj reci Bregavi. Najviše njih je bačeno u jame, mnogi i živi. Tih toplih avgustovskih dana zatirane su čitave porodice. I svuda utuljena pravoslavna kandila. Odojčad, deca, mladići i devojke, odrasli ljudi, starice i starci klani su noževima, ubijani toljagama. Za svega nekoliko dana uništeno je više od 80 odsto predratnog stanovništva Prebilovaca. Ništa bolje nisu prošli ni pravoslavni žitelji susednih sela – Klepaca, Loznice, Tasovčića, Lokava, Opličića...

Zdrav razum čoveka bilo koje vere ne može uopšte da pojmi razmere zločina Hrvata u Prebilovcima. Ubijanje nevinih ljudi samo zato što su Srbi i pravoslavci. Selo Šurlamci, u čiju je jamu Golubinka bačeno više stotina Srba, vide se sa prebilovačkih brda. Spram sela živih stoji čitavo selo mrtvih – tako su blizu, i tako daleko. Jame pune kostiju brozovi komunisti su zalili betonom 1961, sa željom da se na neki volšeban način zabetoniraju duhovi prošlosti i zabrane sva sećanja. Golubinka je otvorena 1991. i retki seljani koji su preživeli pokolj odgovarali su u sadašnjem vremenu na pitanje koga imaju u jami: imam majku, imam sestru, snaje, snajinu đecu, stričeve. Za njih je tada vreme stalo, život se prekinuo, iako su fizički nekim čudom pretekli. Prebilovačanin Bulut, kome su u jamu bačeni žena, dve kćeri i četiri sina, krišom je dolazio na jamu, da bi u kameru Zdravka Šotre, koji je snimio film o stradanju hercegovačkih Srba, rekao kako mu se “vazda pričinjavalo” da čuje reči: „Tata, vadi nas, ne možemo više biti ovde. Vadi nas iz jame“. Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jame išle od ruke do ruku Prebilovčana, nekome se od prisutnih kroz suze otelo: “Evo rođače primi, evo đeca naša. Đeca naša”.

Došla je i ta 1991, kada se navršilo pola veka otkako su bačeni kao otpad u jame. Pedeset godina nije bilo nikoga da im zapali sveću i razbije mrak u jami. Pedeset godina kako su jezivom smrću okončani njihovi nevini životi, a da majke i očevi nisu mogli da zagrle svoju decu i oproste se zauvek od njih, da pogledaju stare roditelje i kažu im poslednje zbogom. Naši pravoslavni preci vozdigli su se u večnost kao sveti mučenici. Otišli su sa jedinom nadom i verom da ih njihovi potomci nikada ne zaborave. I da za vjek vjekova ne ugasne sećanje na strašan genocid Hrvata uz svesrdnu podršku hrvatske rimokatoličke crkve.

Sudbina Srba pravoslavaca se ponovila i 1992. kada je pod udarom hrvatskih jedinica u operaciji Čagalj, srpski narod proteran iz doline Neretve. Puste prebilovačke kuće izložene su pljački i paljevini, da se Srbi nikada ne vrate. Započeti hram je raznesen eksplozivom, kosti mučenika najvećim delom uništene, uz orgijanje na seoskom groblju gde su hrvatski vojnici pucali u spomenike podignute žrtvama dželata.

Činilo se da će dva puta ubijeni Prebilovci biti zaboravljeni i nenastanjeni. Međutim, neke srpske porodice osmelile su se da se se vrate u selo i uprkos svim teškoćama nastave život na svojoj svetoj prebilovačkoj zemlji. Do danas ih se vratilo oko 70 i tako su Prebilovci postali mesto na koja sećanja ne smeju da izblede, jedno od uporišnih tačaka srpskog identiteta. Mesto gde uprkos hrvatskim zločinima srpski narod uporno opstaje. Gde život trijumfuje nad smrću, gde svetlost pobeđuje tamu i gde Srpstvo simbolično vaskrsava.

Prisustvovao sam 75 godišnjici pokolja i prvoj godišnjici obnove velelepnog hrama u Prebilovcima 2016, kada je vladika Grigorije dao pozdravnu reč okupljenima. Biranim hrišćanskim rečima osvrnuo se na godišnjicu golgote u Prebilovcima, da bi u daljem toku obraćanja sve više koristio ideološke fraze koje su jasno oslikavale njegove političke stavove: „Mi volimo Beograd i Moskvu, ali ne treba oni da nam pričaju šta mi ovde treba da činimo“. Prema Grigoriju, zločine u Prebilovcima su počinili “zli ljudi“, “neljudi”, „fašisti“, a da nijednom rečju nije pomenuo Hrvate kao izvršioce pokolja. Neupućenom posmatraču se moglo učiniti da su zapravo u Hercegovini fašisti zatirali antifašiste. Ispod senki platana u Trebinju kasnije sam pred svedocima zapitao vladiku zašto nije pomenuo ustaše, da bi Grigorije prozborio da je morao tako reći, „jer su oni tamo mnogo jači od nas“, misleći na malobrojnu srpsku zajednicu u okolini Čapljine. I to je bilo moje zbogom zauvek vladiki Grigoriju.

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti“.