KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Kragujevačka tragedija krvavog oktobra 1941. godine

Srbi su bili prvi narod u porobljenoj Evropi koji je digao ustanak protiv nacističke Nemačke. Gotovo čitava Srbija je planula, sa dva antifašistička pokreta otpora. Prilikom oslobođenja Gornjeg Milanovca 29. septembra 1941. ubijeno je 10 nemačkih vojnika, dok je njih 70 zarobio Takovski četnički odred. Zato je 14. oktobra iz Kragujevca pošao u osvetu nemački 3. bataljon 749. puka, ojačan sa tri tenka. Nemci su sledećeg dana ponovo zauzeli Gornji Milanovac, ali nisu uspeli da oslobode svoje vojnike koje su ravnogorci zarobili. Zbog toga su uzeli još 133 taoca, nakon čega su do temelja spalili čitav grad.

Ova nemačka vojnička grupacija napadnuta je prilikom povratka u Kragujevac. Ubijeno je još devet nemačkih vojnika, a ranjeno 27, od kojih jedan kasnije umro. Usledio je pakao za stanovnike Kragujevca i okolnih sela, shodno monstruoznoj naredbi nemačkog komandanta za Srbiju Franca Bemea, od 10. oktobra 1941 – za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja se 100, a za ranjenog 50 srpskih civila. Nemci su u tom trenutku držali između 350 i 400 talaca, što je bilo daleko manje od propisanog za odmazdu.

Okupatori su zato pokrenuli akciju da „u gradu Kragujevcu hapšenjem po ulicama, po trgovima i stanovima prikupe broj koji nedostaje za streljanje“. I dok su hapsili po gradu, 19. oktobra počinju da streljaju po okolnim selima. Pred očima svojih najmilijih, u Mečkovcu je streljano 65 ljudi. „Vi se osuđujete na smrt zbog toga što su vaši komunisti pobili naše vojnike u Gornjem Milanovcu, što su kvarili puteve, rušili pruge, sekli bandere“, glasila je presuda, nakon čijeg izricanja su nedužni ljudi odmah streljani. Slično je bilo i u Maršiću, gde je štektanje mitraljeza ugasilo život 160 Srba. Naricanje i lelek izbezumljenih od bola majki, sestara, žena i dece razlegao se i u Grošnici, gde je na licu mesta ili u manjim grupama, bez čitanja presude, pogubljeno 234 civila.

Za nacističke zlikovce koji su na smrt gledali kao na normu, streljanja u Mečkovcu, Maršiću i Grošnici nisu bila dovoljna. O tome svedoči jedan nemački izveštaj u kojem je pisalo: „Da bi se popunio predviđeni broj od 2.300, ponovo je naređeno pročešljavanje Kragujevca.“ Hapšenje je počelo 20. oktobra izjutra po kućama, radnjama, ulicama, trgovima i na pijaci. Nemci su upadali i u verske objekte, ali i u škole, odakle su sa časova izvodili zajedno profesore i đake. Prilikom hapšenja, Nemci su uveravali đake da se radi o zameni ličnih dokumenata.

A onda je naređen pokret. Iz svih škola slivale su se kolone koje su se kod Gornjeg parka stapale u jednu, koja je potom sprovedena u topovske šupe, odakle će sutradan, 21. oktobra, otići u smrt. Direktora Druge muške gimnazije Lazara Pantelića su pustili, ali kada je video kako njegove đake vode na streljanje, rekao je: „Kuda će ova deca? Ja sam njihov direktor. Molim vas pustite njih, a mene vodite“! „Ne može“, odbrusio mu je Nemac. „Onda meni nije mesto ovde. Meni je mesto sa svojim đacima!“ Pantelić je streljan zagrljen sa svojim đacima, ostavljajući kod kuće petoro sopstvene dece.

U dolini Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama, mitraljezima su ubijene 2.272 osobe, dok je njih 29 preživelo. Među streljanima je bilo 217 maloletnih osoba, 60 učenika starijih od 15 godina i 167 maloletnika koji nisu išli u školu. Oko 200 ljudi je danima sahranjivalo žrtve. U jaruzi nedaleko od Čomićeve vile pokopano je petnaestoro malih čistača cipela, „pet Srpčića i deset Cigančića“.

Srbi su veliki slobodarski narod. Uvek vođen idejom o „slobodi zlatnoj“, spreman na juriše i borbu. U bunama i ustancima protiv Turaka u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini. Pod Crnim Đorđem na Sretenje 1804. i Milošem Velikim na Cveti 1815. godine. U herojskoj borbi protiv okupatora i genocidnih zločinaca i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. I 1999. u odbrani svoje domovine od NATO agresora. Zato su Srbi i najstradalniji narod u Evropi u 20. veku.

Upravo na ovo veliko nasleđe predaka se naslanja hrabra borba predsednika Vučića u Njujorku da se suprotstavi političkim predlagačima rezolucije o nepostojećem genocidu u Srebrenici. Njegov „izlazak na crtu“ najvećima i najmoćnijima ovog sveta u odbrani srpskog naroda od nepravde samo je nastavak besmrtne ideje iz prethodnih vekova o srpskom beskompromisnom i slobodarskom suprotstavljanju fašističkim i drugim osvajačima. Zato će Vučićevo ime biti upisano u udžbenike, kao lidera istorijski značajnog za Srbiju i ceo srpski narod.

A naša kragujevačka tragedija postala je večiti simbol stradanja srpskog naroda pod nemačkom nacističkom čizmom. Ovekovečena je u stihovima Desanke Maksimović u njenoj pesmi „Krvava bajka“.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka / na brdovitom Balkanu

Umrla je junačkom smrću / četa đaka u istom danu. 

Dečaka redovi celi uzeli se za ruke 

I sa školskog zadnjeg časa / Na streljanje pošli mirno

Kao da smrt nije ništa.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene.“