Svi smo mi robovi, samo nas je neko ubedio da mislimo da smo slobodni

Ima jedna stvar, koja je prošle nedelje ostala neprimećena zbog inauguracije novog predsednika Amerike Donalda Trampa i njegovih prvih poteza.

I ma koliko ja mislila da je nepravedno to što ceo svet nema pravo da glasa na američkim predsedničkim izborima jer nam svima sudbina zavisi od tog čoveka, u zapećku je ostao izveštaj nevladine organizacije Oksfam, koji ona objavljuje svake godine pred početak Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. U pitanju je sada već međunarodna organizacija, nastala u Britaniji još 1942. godine, koja radi na iskorenjivanju siromaštva u svetu. 

E taj njihov izveštaj je ove godine poražavajući, a dato mu je ime "Otimači, a ne stvaraoci: Nepravedno siromaštvo i nezarađeno bogatstvo kolonijalizma". 

Navedeno je da su svetski bogataši, misli se na milijardere ne i na milionere, prošle godine uvećali svoje bogatstvo za čak dva biliona dolara, što je 2.000 milijardi dolara, i to tri puta bržim tempom nego godinu pre. Broj milijardera je prošle godine porastao za 204, pa ih sada ima 2.769, a njihovo ukupno bogatstvo iznosi 15 biliona dolara iliti 15.000 milijardi dolara. Deset najbogatijih ljudi na svetu inkasiralo je prosečno po neverovatnih 100 MILIONA DOLARA DNEVNO. Što je najgore, sve su to neke pare, koje niko nikad nije video i koje niko nikad neće videti. Ne može niko od njih da ode u banku i da traži da mu isplate njegove pare. Fizički ih nema toliko. Tako su u pitanju neke imaginarne pare, otprilike - zamislite da postoje te pare.

S druge strane, broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva, a koju je Svetska banka postavila na 6,85 dolara dnevno, iznosi čak 3,6 milijardi, odnosno 44 odsto svetske populacije od ukupno 8,2 milijarde ljudi. E tih 6,85 dolara je vrlo opipljivo. Ako ih fizički nemaš, ne možeš ništa, pa ni da jedeš.

 I šta to sve govori? Pa govori da svet nikad nije ni izašao iz kolonijalizma i da smo svi mi robovi i da nas je sve neko samo ubedio da mislimo da smo slobodni. A od te slobode nema ništa. Ta sloboda je sada dalja nego ikad. 

Ljudi na celom svetu, pritom mislim i na razvijene bogate zemlje, rade od jutra do mraka da bi sebi mogli da priušte dom, hranu, automobil, porodicu i neki odmor, kojeg nema na pretek. A sve to rade jer su ubeđeni da će imati više para. Međutim, što više rade njihov poslodavac ili gazda, što je izraz koji lično ne volim ali je možda pikladniji, sve je bogatiji. I ti ljudi u razvijenim zemljama uzimaju kredite, a to je kao da si sam sebi stavio bukagije na noge. Dobrovoljno! Poslodavci, s druge strane, to podstiču jer se svako sa kreditom neće usuditi da tako lako da otkaz. Podstiču i to da im se zaposleni žene, udaju, stvaraju porodicu, samo da nije u okviru firme jer to može, ne daj Bože, da izazove probleme. I ne, ne rade oni to zbog poštovanja tradicionalnih i porodičnih vrednosti, već zbog toga što im se radnik i u tom slučaju neće usuditi da tako lako da otkaz. Pritom, svi ONI igraju na kartu konzumerizma, pa se tako osećaš loše ako ne menjaš kola na svakih pet godina, ako nemaš kuću od 200 kvadrata ili stan od barem 100. Problem je i ako ne ideš u skupe restorane, iako je hrana tamo po pravilu odvratna, ako ti dete ne ide u privatnu školu, iako tamo neće ništa da nauči ali će upoznati decu uticajnih ljudi, ako nemaš skupu torbu, ako nisi bio na Baliju, Zanzibaru, Havajima ili Martaz vinjardu…   

Sve u svemu, i kod nas i u razvijenom svetu, ako imaš posao i ako još imaš i porodicu, naje*ao si. Pritom sve što uradiš ide u džep onog istog poslodavca, a ti si ubedjen da kao nešto zarađuješ. 

I da se vratimo na početak, na onaj Oksfamov izveštaj, prema kojem manjinska manjina, šačica nekih ljudi vlada ovom celom planetom, a svi okreću glavu na drugu stranu. Treba upamtiti je njih samo 2.769, a nas više od 8.199.997.231.