Najbolji odlazak najboljeg! Kolumna Tomislava Lovrekovića koju morate da pročitate

Danas bi verovatno bilo najpametnije ćutati. I gledam mnoge koje je iz blata do zvezda izvlačio upravo, sada već bivši premijer Miloš Vučević, kako u praksi demonstriraju tu mudrost, praveći se ili mrtvi ili, ajde, oni hrabriji, kao medved u hibernaciji. Samo, na žalost, imam genetičku falinku, pa sam retko ćutao kada je to bilo pametno, a zašto bih pravio izuzetak ovaj put, kada nisam u drugim situacijama? Na kraju krajeva, manje je bolno pustiti jezik, nego se ujesti za njega, a nisam nešto sklon ujedanju, bez obzira na cenu koja ona nosi i bez obzira da li je to popularno ili ne.

Odgovorno, svesno i savesno tvrdim da je od uvođenja višestranačja do danas, Miloš Vučević bio najbolji, nacionalno i društveno najodgovorniji i najposvećeniji premijer i da će proći dosta vremena dok neko tog kapaciteta, znanja i želje da Srbija dostigne željeni nivo progresa ne sedne u tu fotelju. I, naravno, ne manje bitno - najodgovorniji, jer da nije takav, i sutra i prekosutra i za šest meseci bi sedeo u toj fotelji bez kajanja, a napustio ju je samovoljno, bez ucene ili pritiska, smatrajući da postoji objektivna odgovornost.

Za većinu čitalaca, Miloš Vučević je ozbiljan čovek sa naočarima koji saopštava lepe, manje lepe ili ružne stvari i predočava realnost, perspektivu i budućnost građanima. Meni, koji ga sasvim solidno poznajem, jasno je da su stvari potpuno drugačije nego što izgledaju kroz objektiv kamere.

Miloš, sa reputacijom najboljeg gradonačelnika Novog Sada u istoriji, i pedigreom koji nosi njegov voljeni otac Zoran, nije seo u premijersku fotelju da bude fikus - seo je tu da menja, popravlja i napreduje. Seo je da nam Hrvati ne prave udžbenike, gde postoji najveći otpor, da postoji kultura sećanja, da postoji nacionalna strategija, da upravljamo sami svojim obrazovanjem i kulturom, a ne da nam to rade stranci, da biramo svoj put, a ne da nas drugi usmeravaju. Mogao je, komotno, ostati u kabinetu Gradske kuće i uživati i autoritet i beneficije koje je stekao, a ne da se rve i sa beogradskim i belosvetskim alama - ali je opšti interes stavio iznad ličnog, znajući da to iziskuje i žrtve i progone i napade. I podnosio ih je, stoički, do momenta kada je opet nacionalno stavio iznad ličnog, povlačeći se stavljajući mir iznad rata, dijalog iznad sukoba, harmoniju iznad funkcije.

O kakvom se čoveku radi? Svojevremeno, čovek sa problemom, u očaju, pitao me mogu li ga spojiti sa (tadašnjim) gradonačelnikom ili mu makar ustupiti broj. "Miloše, taj i taj (nebitan lik) traži tvoj broj, mogu li mu dati"? "Tomo, pa ceo grad ima moj broj, nemoj da se šališ". Za razliku od većine funkcionerčića najsitnijeg kova koji se ne javljaju po dva ili tri dana, čak i na premijerskoj funkciji, svima, od najsitnijih "smarača" do najkrupnijih "riba", odgovarao je u roku od nekoliko minuta - uvek. 

Mnogi "naši" ostavku tumače kao kapitulaciju, povlačenje, belu zastavu - mnogi "njihovi" ostavku tumače kao pobedu, trijumf, osvajanje. I ni prvi ni drugi ne kapiraju istorijsku misiju Miloša Vučevića. Za njega, nisu postojali, ne postoje i u budućoj karijeri, verujem veoma uspešnoj, neće postojati "naši" i "njihovi" - postojaće samo Srbija. A, ostavka - ostavka spada u onu od Marka Miljanova - kroz rad je pokazao junaštvo, i to pred velikom, tj velikim silama, a kroz ostavku čojstvo. 

Njegovo vreme tek dolazi. A, sa njim i vreme Srbije. Zato, ne radujte se dušmani, a radujte se Srbi. Mali porazi su deo velike pobede, a ona nas tek čeka!

Tomo Lovreković