EU je i zvanično mrtva, Tramp je proglasio njenu smrt

Evropa, onaj njen deo koji se zove EU, i zvanično je mrtva. Njenu smrt je prošle nedelje proglasio američki predsednik Donald Tramp kad je svoju delgaciju poslao u Rijad na pregovore sa Rusima o okončanju rata u Ukrajini i naglasio: "Za Evropu nema mesta za pregovaračkim stolom. Ni za Ukrajinu". Da nije tužno, bilo bi smešno.

Međutim, niko nije mogao nečemu drugome ni da se nada. Ne, posle decenija idiotske politike iste te EU. Najviše one, prema kojoj su se zemlje EU praktično takmičile u tome ko će se više uvući u dupe toj Americi. Od slabljenja sopstvene odbrane i ekonomije da sesaveznici preko Atlantika slučajno ne bi osetili ugroženo; preko pokušaja multikulturalizma koji je, sada vidimo, bio baš mnogo loša ideja; pa sve do ukidanja jeftinih energenata iz Rusije i bacanja silnih para na nešto što se zove "zelena energija". I sve za Ameriku, a zarad neraskidivog savezništva. Jer bolje je, valjda, sebi pucati u glavu nego Americi reći: "Ne". 

A kako se ista ta Amerika ponaša prema svojim voljenim saveznicima? To se možda najbolje videlo iz onih stotina hiljada diplomatskih depeša Stejt departmenta, koje je Vikiliks objavljivao od 2010. godine. U njima suštinski piše da se Vašington podsmeva ama baš svakom lideru u Evropi i šire. Saznali smo tako da je američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) špijunirala iste te svoje voljene saveznike iz EU. Nemačku kancelarku Angelu Merkel, pa francuske predsednike Nikolu Sarkozija i Fransoa Olanda i sve ostale. Kad je to otkriveno, ceo svet je bio u šoku. Skandal! Bar je trebalo da bude, ali nije. Sve se to nekako izgladilo i ispeglalo, prosto je odmah leglo i nikom ništa. Bar da je neko iz EU izgovorio neku žestoku reč, da je bar prividno nešto preduzeo. Nije. Vrlo brzo posle toga sve se nekako vratilo u kolotečinu i kao da se ništa nije dogodilo. Poneki naslov u medijima, neki analtičari i opozocija nešto komentarisali i to je to.

Tada je svima trebalo da bude jasno da je Evropa sama izabrala da bude vazal Amerike. Svima, koji do tada to nisu shvatili. Kristalno je jasno tada bilo da EU može da se sili nad svima slabijim od sebe, ali da zapravo polaže račune gospodaru u Vašingtonu.

I na kraju cele balade sad se pojavi Tramp, te bez imalo uvijanja, kako svakom pravom gospodaru to dužnost nalaže, kaže: "Evropa nema nikakvo prava glasa". 

Nije to nikome van EU bilo iznenađujuće. Ta nesrećna EU samo je dobila ono što je sve vreme tražila. Moglo je, iskreno, da bude i brutalnije. Stoga ne znam kako onaj narod, koji živi u toj EU, to ne shvata. Otkud toliki šok i neverica? Zašto onolika kuknjava po evropskim medijima da je Amerika napustila EU, da se savezništvo raspalo, da je ovo kraj jedne ere, da je došlo kao grom iz vedra neba… I, naravno, za sve je kriv Tramp. 

Pa, nije im Tramp ni za šta kriv. Kad hoćete da budete nečiji vazal i napravite takav dil, onda morate očekivati upravo ono što se i desilo. Kad-tad. Stvarno je suludo očekivati bilo šta drugo, osim da vas gospodar postavi na svoje mesto. Ako je nesrećna Evropa zaista maštala o nečemu drugom, onda bolje nije ni zaslužila.

Autor kolumne je Ivana Dugalić, dugogodišnji urednik rubrike Planeta u štampanom izdanju Informera