Ivana Radovanovića: Teorija leminga

Najnovija kolumna Ivana Radovanovića za "Juronjuz".

"Da budem iskren, žao mi je Snežane Čongradin iz "Danasa". U četvrtak je sanjala, na čitavoj strani svojih novina, revoluciju. U subotu je dobila - koncert.

Revolucionarni, ali koncert. Veći od Hajdučke česme, ali, opet, samo koncert.

Sva halabuka, marševi, pumpanje, patetika... završilo se isto kao što je i počelo. Bez ikakvog smisla. Okupilo se onoliko ljudi, da peva.

S te strane, Aleksandar Vučić može da bude sasvim zadovoljan, baš kao i svako drugi kome se ne sviđa ideja o zborovima, plenumima i blokadama.

Ono što, pak, ostaje kao problem, jeste činjenica da smo, čitavim tim performansom, po ko zna koji put pokazali koliko nam je bliska ideja kolektivne autodestrukcije.

I ako je totemska životinja Francuza - petao, a Rusa - medved, Engleza - lav, Srbima je, i trebalo bi ga staviti na grb umesto onih orlova, duhovni pranjak u životinjskom svetu - leming.

To je sladak stvor, vrsta hrčka, slavan po tome što je, uz Srbe, jedina poznata vrsta sklona zajedničkom samoubistvu.

I još u XIX veku istraživači su, u Skandinaviji, otkrili tu famoznu pojavu. Kada god leminzima krene dobro, kada im zbog tog izobilja skoči broj, oni se okupe, i sa planina na kojima žive, polete ka moru.

Na putu se ne obaziru na prepreke, ako im neko priđe pokazuju agresiju, i tako zadrti, uporni, besni, uskoče u talase i podave se.

Jedan naučnik je napisao da ih je, podavljenih, toliko da od njihovih tela može da se napravi pontonski most. Posle ih more izbaci na obalu, maleni leševi preplave obalu, i priča o leminzima, kojima je baš dobro krenulo, pa poludeli, tu se negde i završava.

Nastavlja se ona o nama. O narodu koji tako često, a slatko, uz pesmu, velike a prazne ideje, glupe parole, sumanutu kombinaciju besa i fešte, uspeva sam sebe da s..be.

Dobijemo državu, i odmah nam je mala, hoćemo da je proširimo, pa nas Bugari prebiju k'o mačke. Stanemo nekako na noge, učinimo se sami sebi velikim, pa opet rat, u kojem ostanemo bez trećine muških glava.

Napravimo posle još veću državu, i sebi i drugima, pa odlučimo, ponovo, da je rat bolji od pakta, i pokolju nas, gotovo istrebe.

Šta smo smislili posle toga, opijeni komunističkim idejama, bolje da i ne pričamo. Kao ni o onome tokom devedesetih, što se završilo miksom poraza, krivice i sramote.

I onda, nakon dvadesetak godina kakve takve demokratije, i posle desetak godina nekog dugo sanjanog napretka, rasta, boljeg standarda - mi odlučimo da ništa to ne valja, stari most nam bolji od novog, pruge i putevi nam ne trebaju, EXPO nam liči na đavolju rabotu, i, zbog svega toga, krenemo da se oduševljavamo ubogim i beslovesnim studentima koji bi da parlament zamene zborom, vladu plenumom, i umesto stranačkog uvedu jednostudentski sistem, šta god da je to.

Odlučimo se, dakle, za vraćanje nekih stotinak godina unazad, za Kropotkinov anarhizam u kojem država nestaje, za participativnu demokratiju koju više ni Kerol Pejtman ne razume, a sve zato što nam je, tako iznenada, potrebna Pravda, i da Institucije rade svoj posao.

Odlučimo se za regresiju, za najrigidniju verziju anarho-levice, za nasmejane blokade koje su čist totalitarizam, za zaustavljanje svega što se kreće, kao da sami sebe kažnjavamo zato što smo, konačno, uspeli malo da se podignemo, prodišemo, zaradimo nešto, i živimo bolje nego ranije.

Odlučimo se za konačno rešenje. Da skočimo u more i podavimo se.

Pošto, ne zavaravajte se, ova koncert revolucija, besmislena i za Snežanu Čongradin neefikasna, uspeva da uradi baš ono najgore.

Da zaustavi privredni rast, da zaustavi čitav lanac proizvodnje i potrošnje (kada krene da pada promet ugostiteljima, hotelima, prevoznicima - a pada, i to za pola - to, za sobom, povlači čitav niz drugih grana), da otera investitore, i da, svima, na kraju život (standard, primanja), vrati čitavu deceniju unazad. Pravo u provaliju.

Uz to, sa ozbiljnim političkim sistemom možemo da se oprostimo, pošto smo uspeli da obesmislimo samu srž tog sistema - Parlament i političke stranke. I sa institucijama, takođe, pošto smo tužilaštvo i sud stavili pod takav pritisak da se oni sada više bave time ko će šta da im kaže, nego zakonom.

Isto to i sa generacijama onih koje smo zdušno naučili da, poput zombija, ponavljaju tupave parole, i veruju da se njima menja sistem, pošto im niko nije objasnio da su u to verovale i svinje u Orvelovoj Životinjskoj farmi, pa im se dogodilo ono najgore - postale su iste kao i oni protiv kojih su se bunile.

Klasično kolektivno samoubistvo. I sve to, ni punih dvadeset godina od kako imamo svoju, koliku toliku, državu.

Izgleda da nam nije potrebna. Te smo, umesto da je popravljamo, činimo boljom, odlučili da je malo razvalimo. Kao da uzmeš novi auto, i namerno udariš njime u zid, da mu razbiješ far.

A vajni intelektualci, profesori, akademici, glumci, svedeni na uspaljeni polu svet, za to vreme tapšu, i viču: "Još! Još!".

Neverovatno, ali je tako. I zato, Snežana Čongradin može mirno da se raduje. Revolucija jeste uspela. Koncert je bio sjajan, i sve nas je oterao na onaj stari most. Da pod nama padne, pa da, od naših tela, napravimo jedan fini ponton.

Šta ja znam. Postoji jedna teorija koja kaže da države propadaju zbog "neusklađenosti između prenaduvanih ljudskih težnji (Pumpaj, Pumpaj), i razočaranosti koja sledi kada se pokaže prava mera onoga što se od njih dobije, pošto to, često, izaziva divljačko nezadovoljstvo".

Leminzi se ubijaju kada, zbog viška hrane, ne postanu bolji, nego ih samo bude više.

Srbi, pak, ne zato što ih ima više (nema ih), nego samo zato što su se domogli nekog viška.

Drugim rečima, gori smo i od leminga.

I gluplji. Oni su bar besni dok se ubijaju. A mi pevamo", poručio je Radovanović u svojoj kolumni.