Plan za REM - kako NVO i studenti planiraju da preuzmu ključnu instituciju za kontrolu medija

U momentima dok se pažnja javnosti zadržava na uličnim protestima, u senci svega se odvija strateški proces usmeren na preuzimanje uticaja nad jednom od ključnih medijskih institucija u zemlji – Savetom REM-a. Unutrašnji dokumenti i zapisnici sa dva sastanka između predstavnika organizacije CRTA, drugih nevladinih organizacija i studenata, otkrivaju duboko isplaniranu saradnju i niz utvrđenih poteza kojima se teži obezbeđivanju pozicija u ovom telu za ljude „od poverenja“.

Dokument, do kog je došla redakcija Vaseljenske, pokazuje da je saradnja između studenata i NVO veoma usklađena i da je postignut dogovor o podeli uloga. Predstavnici CRTA otvoreno poručuju: „mi imamo ljude od poverenja“, dok studenti iskazuju spremnost da prepuste ključne kadrovske odluke partnerima iz civilnog sektora. „Želimo da vama pomognemo da ih vi izaberete“, stoji u jednoj od zabeleženih izjava.

Posebno je naznačena svest o potrebi unutrašnje discipline i kontrole komunikacije, pa tako predstavnik civilnog sektora kaže:

„Kada NVO digne crvenu zastavicu, studenti moraju reagovati“.

Takav stav jasno ukazuje da se očekuje centralna linija ponašanja, a ne demokratski pluralizam u okviru pokreta. Više puta se naglašava da „nema prostora za podelu“ i da treba sprečiti razilaženja između studenata i NVO koji „dele iste vrednosti“.

Detalji o pripremljenosti NVO sektora i da je očigledno da koordinišu čitavim protestnim pokretom, dodatno potvrđuju da je veliki deo procesa već unapred definisan. „Mi smo se konsolidovali, znamo koga bismo predložili“, navodi jedan od učesnika. Iako se formalno zagovara transparentnost, u praksi se kandidati biraju u uskom krugu, dok se studentima delegira uloga javne podrške i pritiska.

Pored toga, značajan deo razgovora odnosi se na pozicije nacionalnih manjina i način na koji se njihovo učešće u procesu biranja kandidata za REM već unapred kanališe. U razgovoru sa predstavnikom ANEM-a iznosi se da su predstavnici nekih manjina, poput Mađara i Hrvata, već koordinisani sa predstavnicima vlasti. Navodi se, na primer, da su Mađari „bili u dogovorima sa Branbićkom“, a za Hrvate se ističe da „nisu spremni da deluju van koordinatorskih aspekata“.

S tim u vezi, predlaže se i alternativna strategija, odnosno da se umesto stranački povezanih manjinskih kandidata predlože „ugledni pojedinci“ iz tih zajednica, koji bi suštinski podržavali iste ciljeve kao i civilni sektor. Strateški se računa i na poverenje verskih zajednica, a pominju se konkretna imena koja se mogu kandidovati na osnovu lične bliskosti ili ranijih saradnji.

Kroz oba sastanka provejava uverenje da se formalni proces izbora može institucionalno iskoristiti kako bi se na pozicije postavili ljudi koji će se suprotstaviti režimskim medijima, uključujući Informer, Hepi i Pink. Istovremeno, prisutan je i iskren osećaj da se bez učešća u tom procesu ništa neće promeniti, ali da će za suštinski uticaj biti potrebna politička snaga koju studenti u ovom trenutku imaju više od NVO.

Uprkos pojedinim napetostima, dokumenti otkrivaju kontinuiranu saradnju između NVO i studenata. Ideja nije da jedni vode, a drugi slede, već da se uloge raspodele prema mogućnostima, institucionalna infrastruktura kod NVO, a kredibilitet i energija kod studenata. Ključna razlika u odnosu na prethodne cikluse aktivizma jeste to što postoji plan, mapa puta i unapred postavljena kadrovska rešenja.