Vučić je prebacio Srbiju iz šlep-službe za koju nije bilo para u najbržu traku evropskog auto-puta: Neki bi sada hteli da je vrate nazad (VIDEO)

Novinar Tomislav Lovreković objavio je video-snimak pod nazivom "Brza trka" u kom je slikovito objasnio koliko je Srbija uznapredovala u proteklih 13 godina, a i kako neki sada pokušavaju da je vrate u pređašnje stanje.

Zamislite stari, rashodovani auto. Gotovo svi delovi dotrajali, veliki servis nije rađen godinama, ne bi prošao tehnički ni da brki iz kraja gurnete par stotina evra u džep. Limarija otišla, rezervoar prazan. Da ga korisnik na čije se ime vodi ponudi na autopijaci, morao bi doplatiti da ga neko uzme. Odnosno, da ga odšlepa, jer već 12 godina nije u voznom stanju. A onda se pojavi neko, koji iz neke nostalgije, ljubavi i inata kaže: "Hoću ja." I drugovi mu govore da je lud. Prijatelji ga odgovaraju. Porodica mu kaže: "Šta ćeš, bre, tu?" Neprijatelji se naslađuju promašenoj investiciji.

I onda, u radionici, mimo svih očekivanja, uprkos svoj skepsi, krene renoviranje - sa kvotom na uspeh jednakom onoj da barski Mornar, trenutno prikovan za dno, osvoji ABA ligu. I malo po malo, uz upornost, želju i ljubav, stara krntija spremna za otpad pretvori se u ljutu mašinu, koja ne samo da je u voznom stanju, nego pretiče bez štucanja i ostavlja druge automobile u retrovizoru i dimu iza sebe. Ponosno tera brzom trakom.

Kada vozač zna svoj posao, a putnici mu veruju, onda se - da bi se stiglo do projektovanog cilja - mora iz pete prebaciti u šestu. Mora se nadoknaditi tih 12 godina stagnacije. Mora se stisnuti pun gas. Vozač uspešno izbegava bahate vozače, korumpirane saobraćajce, rupe na putu, zastoje. Vešto savladava i najteže krivine, ne proklizava po ledu.

I zamislite, pri tom punom gasu, pojavi se ljubomorni, pijani, bahati manijak, koji vam namerno uleti u traku i izazove udes - samo da bi iz proste zlobe i lične frustracije pokvario sve ono što ste uradili, da vas ispreči da stignete sa putnicima koji vam veruju na odredište koje ste ambiciozno zacrtali i kojem ste se približili. Šteta, srećom, nije totalna, ali je auto usporen, privremeno van voznog stanja, a putovanje takođe usporeno. I putnici i vozilo su preživeli, ali je poneka ruka ili noga slomljena, po koja kragna oko vrata neophodna.

Sećate li se da smo ovu priču započeli, a onda još jednom ponovili reč „zamislite“? E pa, ne morate ništa da zamišljate, jer ovaj scenario upravo živite - i živi ga cela Srbija. Nažalost, posle 12 godina mraka, otimanja, pljačke, spornih privatizacija, zatvaranja fabrika, topljenja tenkova, lečenja po tuđini, na čelo Srbije došao je Aleksandar Vučić.

I upravo je taj, večito osporavani kod kvazielite, Vučić uspeo da Srbiju - sa šlep-službe za koju nije bilo para - prebaci ne u brzu, nego u najbržu traku evropskog auto-puta. Upravo je taj Vučić uspeo da oni klinci koji iz neznanja i obesti, kako reče Antić, mamine i tatine princeze koje nikada nisu čule „ne“ i nikada ustale pre 12, imaju najnovije "ajfone", najnovije "najk" patike, letovanja, zimovanja. A nekad je to bilo nezamislivo.

Upravo je taj Vučić uspeo da profesori koji ih huškaju iz ličnih interesa više ne letuju u Čanju, već na Baliju, Maldivima i sličnim lokacijama. I ne valja im. Upravo je taj Vučić uspeo da u demokratskom maniru gazde i senke tih profesora ne budu progonjeni politički, već da budu slobodni u svojoj mržnji i bolesnoj obesti, iako su oni itekako progonili, zatvarali, a u slučaju Ranka Panića - i ubijali. I njima ne valja.

Upravo je taj Vučić uspeo da radnik više ne savija kičmu za 200 evra, i da penzioner ne crveni dok pravi crtu u radnji, već da pošteno živi od svoje zarade. E, njima valja. I oni su većina.

Baš zato, ovo nije priča o onima koji su razbijali svoju Skupštinu, palili svoju Gradsku kuću - i to više puta - tukli novinarke, gađali jajima iz blizine i čupali za kosu neistomišljenike, iseljavali u duhu fašista, zatvarali privatne medije. O onima koji su prvi u istoriji tražili sankcije svojoj zemlji jer nisu na vlasti, iako narod neće. O onima koji su jedini u istoriji svojski se potrudili da svoju zemlju prikažu kao genocidnu. O onima koje podržavaju Kurti, Severina, Thompson, Bakir, muslimanski snajperisti i slični.

Ovo nije priča o mutnim plenumima i teroristima snimljenim u Novom Sadu, ni o večitim studentima, ni o stručnjacima hapšenim zbog korupcije, ni o profesorima koji su studirali večnost, a sada bi da zatvaraju decu u šahtove.

Ovo nije priča ni o izmanipulisanim i naivnim studentima koji su reagovali iz mladalačkog bunta, a nesvesno postali oružje najgorih - koji su ih uverili da su budućnost, dok sve rade da im ukradu tu budućnost. Uostalom, filozofiju te poštene dece može se pokušati opisati na milion načina, ali samo je jedna žena to uspela - i zove se Josipa Lučić.

Ne. Ovo je priča o tebi. O nama. O ljudima koji su pošteni. Koji svaki dan ustaju na posao kako bi prehranili svoje porodice. Da bi omogućili deci školovanje, a ne da bi im neko „omogućavao“ školovanje. Koji se leče u modernizovanim zdravstvenim centrima, a ne da bi ih neko blokadama sprečavao da stignu tamo po cenu života. O onima koji su odradili radni vek i žele mir, a ne besmislen buk.

O onima koji su za Uskrs ponosno farbali jaja, a nisu ih bacali mesecima pre toga. O onima koji su bili, ili bi bili da nisu imali obaveze, na Saboru srpskog jedinstva, na Velikom skupu u Mitrovici ili Beogradu. O onima koji nemaju bicikle od 15.000 evra, kupljene od tajkuna, ali imaju srce, čija se vrednost ne može izraziti u evrima. Pa makar to bilo i 600 miliona za koje je Šolak prodao sve podanike i one koji su mu verovali.

Onima koji nemaju Rolexe, ali svejedno znaju da je baš sada vreme za odbranu Srbije. Onima kojima je dosta nasilja, straha, psihoza. Onima kojima je dosta da zarađuju tri puta manje jer bi neko, kroz šarenu revoluciju, da nam živote oboji mračnim tonovima. Onima koji pamte odakle nas je izvukao Vučić - i koji vide kuda nas vodi. Onima koji imaju velike snove i znaju da ih možemo ostvariti.

Baš ti. Ti si taj. Znam da jesi.

Ali nijedan vozač ne može sam, koliko god vešt bio. Ovoga puta moramo zajedno. Moramo bez straha. Moramo bez odustajanja. Kako glasi čuvena parola junaka sa Kosova i Metohije: „Nema nazad. Iza je Srbija.“

Nema ni spuštanja glave. Nema ni povlačenja. Ispred je Srbija kakvu želimo.

I zato sada moramo - onako kako to Karl simpatično kaže pirotski - svi za jedan, jedan za svi.