Crnogorski režiser prolupao: Danilo Marunović ideologijom pokušava da zataška prisustvo kokaina u organizmu

Dok se reditelj Danilo Marunović ovih dana pojavljuje u domaćim medijima sa svedočenjem o svom privođenju u Srbiji, javnost ostaje uskraćena za najvažniji podatak o čitavom slučaju, da je, prema zvaničnom lekarskom izveštaju, u momentu privođenja bio pozitivan na kokain.

Taj podatak Marunović u potpunosti prećutkuje u brojnim nastupima u kojima nastoji da sebe predstavi kao političkog prognanika i borca za slobodnu Crnu Goru.

Marunović je, uoči izvođenja svoje predstave „Gospoda Glembajevi“ u Beogradu, privremeno zadržan i ispitan od strane bezbednosnih službi Srbije. Po njegovim tvrdnjama, radi se o „psihološkom ispitivanju“ i „sistemskoj represiji“, te da je razlog bilo njegovo pisanje o Vidovdanu kao „mitološkoj konstrukciji“. Iako ove izjave odgovaraju narativu samoproglašenog otpora, izostaje i najmanji osvrt na rezultate zvaničnih analiza kojima je, po zakonu, podvrgnut prilikom postupka, analize koje potvrđuju prisustvo kokaina u organizmu.

Ovaj detalj nije ni nebitan, ni marginalan. On suštinski menja karakter slučaja i dovodi u pitanje kredibilitet svih naknadnih izjava koje Marunović daje u javnosti. Umesto suočavanja sa tim podacima, reditelj konstruiše narativ u kojem je on žrtva velikodržavnog aparata, a njegova predstava simbol otpora. Pritom, zanemaruje se činjenica da je u Srbiji boravio legalno, da je izvođenje predstave u Narodnom pozorištu omogućeno, te da mu je, po sopstvenom priznanju, čak uvažen lični zahtev da bude sproveden na granični prelaz Đeneral Janković, ka Severnoj Makedoniji, umesto uobičajene rute deportacije do Dobrakova i Crnoj Gori.

U javnom obraćanju, Marunović izjavljuje: „Bio sam ponosan kad su me priveli. Znao sam da tamo idem u ime svojih ideja.“ No, postavlja se pitanje: može li osoba koja je u momentu privođenja bila pod uticajem opojnih supstanci zaista predstavljati bilo kakve ideje, osim one o ličnom nemaru i neodgovornosti? I nije li upravo zataškavanje tog podatka pokušaj da se diskredituje ozbiljnost bezbednosnog postupanja i umanji značaj realnih indikatora rizika?

Dodatni sloj kontroverze donosi način na koji se Marunović, bez ikakvih dokaza, obračunava sa kritičarima. U svojoj izjavi tvrdi da „svaki Crnogorac koji napada crnogorske aktiviste, svesno ili nesvesno radi za interese BIA“. Takav stav, osim što je duboko uvredljiv, otkriva i duboku netoleranciju prema svakoj vrsti neslaganja. Umesto demokratskog duha dijaloga, dobijamo dogmatski koncept: ko se ne slaže — radi za službu.

Marunović ne krije da je njegov pristup umetnosti politički angažovan i da svoje nastupe doživljava kao „pobunu“. Ali, upravo zato što se poziva na javni prostor, mora prihvatiti i javnu odgovornost. Ako u centar priče stavljate „borbu za slobodu“, onda i sami morate biti spremni na potpunu transparentnost. To uključuje i odgovore na pitanja: Da li ste bili pod uticajem narkotika u trenutku privođenja? Zašto taj podatak prećutkujete?

Ovaj slučaj, dakle, ne govori samo o odnosu umjetnosti i politike, već i o potrebi za istinom, bez obzira na to koliko ona bila neprijatna. Jer sloboda nije jednosmerna ulica. I ako se Marunović poziva na moralnost i ideje, onda je prvi korak ka tome upravo odricanje od obmane.