Milićević na stolu drži sliku Nenada Stefanovića: Jedan od urednika Nova S opsednut tužiocem

Teško je zamisliti da neko ko sebe smatra ozbiljnim novinarom iz nedelje u nedelju, već čitav niz godina piše o jednoj te istoj osobi s takvom upornošću, zanosom i, mora se reći, fascinacijom, kakvu Ivan Milićević, jedan od urednika prozapadnog tabloida Nova S, ispoljava prema glavnom javnom tužiocu Nenadu Stefanoviću, piše portal Vaseljenska.net.

Njegovi tekstovi nisu novinarska kritika koja ima uporište u dokazima koji diskredituju rad Nenada Stefanovića, već obično tabloidno omalovažavanje kroz koje se ogleda krajnje neobična frustracija, koja više otkriva o samom Milićeviću, nego o predmetu njegove opsesivnosti.

Kad novinar svoju redakciju pretvori u štab za lični obračun, a svaku pojavu i gest u javnom životu filtrira kroz lik i delo jedne ličnosti, tu prestaje da bude novinar, već prelazi u domen manije. U svetu novinarstva uvek je poželjna javna kritika, ali ovaj emocionalni komentator bez kontakta s činjenica je svoje pisanije, koje nazivaju kolumnama, pretvorio u gotovo svakodnevni obred javnog ritualnog spaljivanja.

Jedna od, u najmanju ruku čudnih stvari,  a koja puno govori o odnosu Milićevića prema glavnom javnom tužiocu, svakako jeste uramljena fotografija na njegovom radnom stolu na kojoj se nalazi fotografija Nenada Stefanovića uz crno srce.

Iako je navodno reč o simboličnoj poruci u vidu fotografskog performansa, neki dobar psihijatar bi ovo pre protumačio kao emotivnu nestabilnost autora. I ako je to, ne daj Bože, neka vrsta „motivacionog amuleta“, onda je vreme da se neko ozbiljno zabrine za mentalno zdravlje čoveka koji taj sto koristi.

Da stvar bude gora, Milićević više ne piše o Stefanoviću kao neko ko ima šta da otkrije ili rasvetli, jer o novinarstvu ovde nema ni govora. On piše kao neko ko ne može i ne želi da prestane. Odnosno kao neko kome je to pre potreba za pražnjenjem, nego zaista profesionalna obaveza, što je u početku sasvim izvesno i bila.

Novinarstvo podrazumeva odgovornost, distancu, profesionalizam, analizu i argumente, kod Milićevića nema ništa od toga. Samo kuknjava, podsmeh i beskrajna reprodukcija sve jedne te iste fraze – Stefanović je za sve kriv, čak i kada nije tema.

Na kraju krajeva, teško da Milićević mrzi Stefanovića, naprotiv, pre će biti da on nesvesno, gaji mnogo dublje i lepše emocije prema njemu. Jer ko bi drugi držao uramljenu sliku svog „neprijatelja“ na radnom stolu? Ko bi drugi svakog dana počinjao i završavao radno vreme misleći na njega? Ko bi, uostalom, iznova i iznova, bez trunke samorefleksije, pokazivao da je spreman da ponizi sebe samo da bi iznova napisao još jednu plitku kolumnu, praznu od sadržaja, ali prepunu frustracije koje vrište zbog nemogućim odnosom.

I ako podvučemo crtu ovog tužnog spisatelja, ako ne piše o Stefanoviću – ko je Ivan Milićević onda uopšte?

Najveća tragedija u ovom slučaju nije ni u tome što se jedan „novinar“ izmestio iz profesionalnih okvira, veća tragedija je to što mu niko u redakciji ne kaže da je dovoljno i da je za takav oblik poniženja potrebno osmisliti novi termin od – krindž, piše Vaseljenska.net.