Nije se probudilo Tužilaštvo, nego mediji - da sakriju sve skandale i korupciju Nenadića i Dolovac

Ne samo tužilaštvo za organizovani kriminal, nego i vrhovno tužilaštvo, od vrha pa do operativnog nivoa, direktno je umešano i u prikrivanje dokaza u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu i u političke operacije koje su usledile, uključujući i podršku protestnim strukturama koje danas blokiraju institucije.

Prozapadni mediji puštaju spin o nekakvom "buđenju" vrhovne tužiteljke i čačanske Koveši, ali u stvari odvija se već viđeni scenario,  viče se „vuk, vuk“ kako bi se pažnja usmerila na lažne objekte krivice, dok oni zaista odgovorni i dalje uživaju zaštitu.

Slučaj pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine nije samo nacionalna tragedija već i najdirektniji dokaz kako tužilaštvo u Srbiji funkcioniše kao političko-bezbednosni instrument, ne u interesu zakona, već u interesu određenih struktura. Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić, umesto da postupaju u skladu sa zakonom i profesijom, nastupili su kao korupmirani akteri koji štite ključne krivce, prikrivaju dokaze, selektivno vode postupke i time direktno učestvuju u sistemskoj sabotaži pravde.

Dok su prozapadni mediji, kreiraju sliku „probuđenog tužilaštva“, dokazi i  podaci govore suprotno. Dolovac nije počela da radi svoj posao,  ona ga je samo preusmerila na način koji prikriva sopstvenu ulogu u objektivnoj odgovornosti. A u momentima kada je pritisak u javnosti postao pretnja, umesto pravne reakcije usledio je manevar, predmet je prebačen na Nenadića, a medijski spin je započeo.

Ključni trenutak koji razobličava ovu prevaru veka jeste fotografija na kojoj se specijalni tužilac Mladen Nenadić nalazi u društvu Milutina Miloševića i Nebojše Bojovića, lica koja su direktno povezana sa nadzorom, ugovorima i tehničkom kontrolom nad objektom koji se urušio i usmrtio 16 osoba, a jednu teško povredio. Oni, ne samo da nisu još uvek  uhapšeni, već se sa tužiocem zaduženim za slučaj opušteno sastaju u trenutku kada istraga treba da bude u najosetljivijoj fazi.

Foto: Privatna arhiva

I umesto da ta fotografija postane predmet ozbiljne provere i razloga za izuzeće, prvo je usledio krizni pr sa prozapadnih medija gde se Dolovac i Nenadić proglašavaju za žrtve političkog progona, a zatim nakon niza političkih hapšenja, oni ne samo da su žrtve nego i heroji "koji su se usudili".

Da apsurd situacije bude još veći, Milošević i Bojović se pojavljuju u organizacionoj strukturi blokada, što dodatno komplikuje sliku. Čitava slika je toliko neverovatna da je javnosti teško da poveruje da su odgovorni za pad nadstrešnice u međuvremenu postali organizatori blokada koje su počele zbog pada nadstrešnice, istovremeno tužilaštvo ih izuzima iz istrage, i oni drsko objavljuju fotografiju gde nazdravljaju sa tužiocem. I priča poprima obrise trilera za koji niko ne bi poverovao da se dešava po stvarnim događajima. 

Građani su pre pada nadstrešnice prijavili oštećenja. Video-nadzor postoji. Ostatke nadstrešnice uklonilo je javno preduzeće po nalogu tužilaštva, za manje od 24 sata. Nijedno tehničko lice koje je stavilo potpis na prijem konstrukcije nije procesuirano. Nije poznato ni gde su svi zapisnici, revizije, nadzorne kontrole. Umesto njih, hapšeni su funkcioneri koji u momentu nesreće nisu imali kontrolu nad izvođenjem radova. 

Posebno je opasna konstrukcija koja pokušava da javnost uveri da se tužilaštvo podelilo na dva pola, navodno „režimski“ i „reformski“.  Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić pripadaju istom mehanizmu koji više od decenije blokira efikasnost i transparentnost u pravosuđu. Oni se nisu sukobili, samo su podelili uloge u kontrolisanom procesu proizvodnje utiska da se sistem „čisti“, dok u stvarnosti štiti sam sebe.

Na taj način treba posmatrati i hapšenja, i medijske konstrukcije, i odbranu Dolovac u medijima koji su do juče tražili njenu smenu. Jedini logičan zaključak jeste da se radi o pripremi terena za novu fazu kontrole, sa novim narativom, ali starim akterima.

Fotografija sa Miloševićem i Bojovićem ostaje kao trajni dokaz. Ne samo ličnog kontakta, već i sistemske povezanosti tužilaštva sa ključnim akterima skandala. Umesto da se otvori istraga o tom odnosu, javnost je dobila prašinu u oči, staru, providnu i ponavljanu onoliko puta koliko je bilo potrebno da se ne vide ni fotografije, ni dokumenta, ni imena koja se ponavljaju u svakom krupnom skandalu.