Od "lažnih Laura“ do "studentske liste" bez studenata: Retrosprektiva operacije odmetnutog tužilaštva protiv Srbije

Šta to spaja Jasminu Paunović, ProGlas, „gostujućeg“ američkog tužioca, NVO i studentski bunt?

Tvrdnja da je sa detaljima afere EPS koja je svojevremeno punila stupce novina upoznata većina građana – epilogom, štetom, imenima okrivljenih – nije sasvim tačna ali na pomen ovog slučaja svi će se setiti dve figure – Bojane Savović i Jasmine Paunović. Reč je ženama- tužiteljkama čiji su javni profil pomno gradili prozapadni mediji stvarajući od njih simbole navodne borbe protiv korupcije i otpora „koruptivnom sistemu“ – tzv „Srpske Laure“, piše "Vaseljenska"

Od marginalne službenice do nacionalne heroine 

Istragu, koja je od samog početka rađena aljkavo i uz to nedopustivo sporo, nakon njihove smene preuzeo je urednički desk Junajted grupe. Očekivano, odluku glavnog javnog tužioca Nenada Stefanovića da promeni sastav tima na predmetu – istražni tim Junajtet grupe ocenio je skandaloznim napadom na samostalnost tužilaštva, prećutkujući činjenicu da javnost u tom trenutku nije imala uvid ni u obim štete, kvalitet istrage, niti probleme koji su nastali usled neprofesionalne obrade podataka. Umesto toga, građani su mesecima indoktrinirani verzijom u kojoj su tužiteljke bile žrtve „zlog šefa“, a svaki pokušaj preispitivanja njihovog rada predstavljan je kao dokaz političkog pritiska. Pri svemu grubo je zanemarena činjenica da se glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu nije bavio politikom, i da, za razliku od njih, funkciju nije stekao zahvaljujući političkim proporcijama. No, to nije intrigiralo istraživački tim Junajted medija koji je fakte podredio zadatku da od „samostalnih tužiteljki“ koje su pored državne plate svoje džepove punile i kroz grantove i donacije stranih sponzora, napravi buduće političke heroine.

Borba i stradanje lažnih Laura trebalo je da asocira na Lauru Koveši, koja je od slogana na protestima postala instrument za nametanje jedne slike stvarnosti u kojoj se niko ne usuđuje da postavi elementarno pitanje: šta zapravo piše u spisima predmeta, koliki je zaista obim štete i da li je istraga vođena stručno, blagovremeno i bez prikrivanja ključnih tragova? Jer svako ko bi rizikovao da postavi takvo pitanje, bio bi proglašen za režimskog bota koji „učestvuje u sakrivanju korupcije“.

Šta (ni)je rečeno?

A šta o aferi u EPS-u javnost nikada do kraja nije čula, ili tačnije – šta je čula? Sve što je javnost imala priliku da čuje o ovoj aferi bila je politička priča. No, realni problem u predmetu nije se ticao političke pozadine, kako se to mesecima predstavljalo, već niza propusta napravljenih od strane tzv Laura.

Prvobitnu istragu tužiteljka Jasmina Paunović je odbacila, navodeći da nema elemenata, međutim, Apelacija je joj je slučaj vratila, i zajedno sa Bojanom Savović, izveštačile su pola miliona evra. Ali…

Dokumenti su kasnije otkrili da je već na prvim sastancima sa policijom Savović konstatovala da nema elemenata za krivično delo, jer, kako je navela, odgovorna lica u EPS-u nisu imala nameru da zloupotrebe položaj, već su postupala kako bi izbegla štetu. Kasnije, u više navrata, tužiteljke su ignorisala nove dokaze, pa čak ni nakon dobijanja novih izveštaja policije, nije bilo konkretnih koraka.

Ali izveštaj „Laura“ ne samo da je bio neupotrebljiv za dalji rad već je naknadna istraga pokazala da je šteta bila mnogo veća. Od prvobitnih pola miliona dolara, naknadna istraga je pokazala da je šteta u EPS-u, dostigla 7,5 miliona dolara.

I jedina stvar koju javnost nije mogla da čuje u toku agresivne kampanje koja se vodila u svrhe promovisanja „Laura“, bila je novo veštačenje, i još pet novih optuženih lica.

Foto: informer.rs

Protesti pod parolom „Laure“ predstavljeni su kao borba za nezavisnost pravosuđa, ali su u suštini bili prvi javni test jedne šire političko-pravosudne strukture koja će tek kasnije dobiti ime – ProGlas. Dve tužiteljke, uprkos nepobitnim činjenicama da su istragu vodile loše, postale su nosioci simbola navodnog institucionalnog otpora.

Zanimljivo je da su protesti počeli u trenutku kada se nijedna ključna činjenica iz predmeta nije znala – obim štete, razlog za novo veštačenje, tok postupka. Umesto toga, javnosti je ponuđena priča o ličnoj drami tužiteljki uz medijsko ponavljanje tvrdnji da su „sklonjene“ jer su navodno bile bliže istini nego što bi režim bio spreman da prihvati.

Tako je protest postao generalna proba nove političke strukture. U prvim redovima pojavila su se neka „nova“ lica – Miša Majić, Bojana Savovi, Jasmina Paunović, Milena Božović, Radovan Lazić….

Važno je razumeti da je protest funkcionisao kao simbolička platforma gde su se spojile sve strukovne nevladine organizacije sa istim ciljem vršenja političkog uticaja na čitavu jednu granu vlasti, koja inače ne bi smela da bude politički ili ideološki obojena.

Putanja koja vodi od protesta „lažnih Laura“ do pojave političke inicijative ProGlas dokaz je da nema improvizacija i slučajnosti.

Decenijama su u tišini nevladine organizacije gradile svoju mrežu, čekajući idealan momenat da se profilišu u javnosti. Zeleno svetlo bila je promena Ustava, kada su na najvišoj poziciji imali gotovo nesmenjivu ključnu figuru – vrhovnu tužiteljku Zagorku Dolovac. Sa jedne strane pojedinci su otvoreno politički istupili, sa druge podrška je došla iz samih institucija, otkrivajući kroz niz tragedija koje su zadesile Srbiju, sav kancer civilnog sektora zapadnih službi.

ProGlas je javnosti predstavljen kao inicijativa „nezavisnih intelektualaca“, ali ubrzo je postalo jasno da tu „nezavisnost“ akteri duguju projektima koji se finansiraju iz inostranstva, kao i kadrovima koji su već dugo uključeni u pravosudni aktivizam.

Žrtva ili deo sistema?

Ime Jasmine Paunović postalo je prepoznatljivo tek nakon premeštaja u slučaju EPS. Ova tužiteljka, za koju kolege odgovorno tvrde da je više radnog vremena provodila van dužnosti, postala je simbol institucionalnog otpora.

Simptomatično je da se jedan od najupečatljivijih javnih nastupa Paunovićeve zabeležen nakon završetka njene službene karijere. Umesto povlačenja iz javnosti, ona se vremenom kroz političku inicijativu Proglas svrstala među najprepoznatljivija lica blokada, a nedavno se i u podkastu „Svedok vremena“ nametnula kao logičan kandidat za „studentsku listu“ koja, kako se ispostavlja, osim naziva, nema nikakve veze sa studentima, ali ima sa strukturama ProGlasa.

Prihvatanje poziva od strane Paunovićeve, uz obrazloženje da je to „obaveza svih slobodnomislećih ljudi“ , ne deluje samo kao lični politički impuls, već kao deo strateškog plana u kojem je njoj namenjena uloga „moralnog svedoka“.

Ono što se u medijskim predstavama o Jasmini Paunović uporno izostavlja jeste i njen porodični status. Žena koja je radni vek provela kao deo sistema, o kojem danas ogorčeno govori, supruga je čoveka koji i dalje radi u Ministarstvu zdravlja, i majka zaposlenog u Ministarstvu odbrane.

To ne samo da nisu beznačajni detalji, već informacija koja, unutar pravosudnog sistema, prirodno otvara pitanja o potencijalnim konfliktima interesa, uticajima, kanalima komunikacije unutar same institucije.

U pravosuđu, gde se insistira na profesionalnoj distanci i nepristrasnosti, činjenica da je suprug tužiteljke u jednom resoru a sin u drugom, obojica u direktnim vezama sa sistemom u kojem je ona donedavno radila, moralo bi da bude predmet pažnje i proučavanja.

Kako je moguće da mediji koji podižu prašinu oko navodnog pritiska na tužiteljku uporno prećutkuju te činjenice?

U svakom drugom slučaju, takve informacije bile bi relevantne za procenu nezavisnosti, ali kada je reč o Paunovićevoj, sve je gurnuto pod tepih jer se ne uklapa u narativ o žrtvi.

Još je interesantnije da se o tim relacijama nije govorilo ni u trenutku njenog ulaska u političku sferu. Kada tužiteljka, kojoj javna funkcija Ustavom brani da se bavi politikom, odjednom postane politički aktivista, svaka njena veza sa državnim strukturama dobija novu težinu, jer nije više reč o službeniku, već o dvostrukom igraču na političkom terenu. Ili u slučaju Paunović, čak i trostrukom …

Dženings, Hil, "Žene u crnom"

Kada se prati politički i aktivistički uspon grupe oko ProGlasa, nemoguće je ne uočiti njihovo kontinuiranu vezu sa predstavnicima stranih misija u Srbiji. Taj sloj priče nikada nije bio dovoljno objašnjen, iako upravo on pokazuje da pokret koji se predstavlja kao „građanski“ stoji u vrlo čvrstoj sprezi sa određenim međunarodnim strukturama.

Prvi otklon naroda od tzv „Laura“, bio je onog momenta kada su se Bojana Savović i Jasmina Paunović fotografisale sa tadašnjim američkim ambasadorom SAD u Srbiji, Kristoferom Hilom. Drugi se desio nakon što je Bojana Savović dobila nagradu od NVO „Žene u crnom“, te je široj javnosti postalo jasno da tužiteljke nisu tek neke obične figure iz institucija, već deo sektora koji se godinama finansira sa Zapada.

Mnogo toga na videlo iznele su ustavne promene. Izvesni Dejvid Riz Dženings, izaslanik američkog tužilaštva, prvi put u javnosti se pojavljuje 2020. godine.

Dženings je godinama imao status „gostujućeg tužioca“ sa nizom aktivnosti u kojima se pojavljuje u istom krugu ljudi i istim nevladinim organizacijama koje postaju ključni faktor u protestima i blokadama, ali pre svega faktor kojim se podrivaju instutucije iznutra.

Dženings je godinama održavao komunikaciju sa više aktera koji danas stoje u središtu ProGlasa, a nijednom nije objašnjeno koja je priroda te komunikacije, zašto je bila toliko intenzivna, niti u okviru kog mandata je delovao. Posebno je indikativna komunikacija sa Jasminom Paunović, koja nije posedovala stručno znanje, rezultate u karijeri, niti ikakve kvalitete koji bi je preporučili kao osobu koja je deo stručne intelektualne elite. Iz sadašnje perspektive kada se pogledaju rezultati rada Jasmine Paunović, detalji istrage u aferi EPS, i način na koji je o njoj građen narativ, jasno je da je na delu bila specijalna propagandna operacija, iza koje je velikim delom stajao upravo i specijalni američki tužilac koji je godinama zid svoje kancelarije delio sa vrhovnom javnom tužteljkom Zagorkom Dolovac.

Foto: ATAIMAGES

Do danas, nijedan dokument, nijedno zvanično saopštenje, nijedna institucionalna potvrda nije razjasnila šta tačno Dženings radi u Republičkom tužilaštvu, niti ko je tačno odobrio njegovo imenovanje. Nakon odlaska Kristofera Hila sa funkcije američkog ambasadora, pločica sa imenom Dženingsa je sklonjena, skoro kao da nikada nije ni bio tu.

Ali bio je… I ne samo što je bio, nego je svoju poziciju gostujućeg tužioca na Balkanu i zadržao. Nedavno je Dženings držao obuku na jednom podgoričkom fakultetu, stavljajući do znanja da demokratska duboka država neće tek tako otići sa ovih prostora. A možda ni iz života nekih žena iz tužilačkog sistema.

Lista studentska - studenta nigde

Foto: Foto: Nora Šabanović

Vratimo se na glavne junake priče i njihovu vezu sa protestima. Stara istrošena opozicija niti ima energije niti uživa poverenje naroda, pa se ideja o „studentskoj listi“ pojavila kao jedan od najagresivnije promovisanih modela nove političke agende. Već na prvi pogled bilo je jasno da u njoj nema ni studenata, ni autentične mlade snage, već samo konstrukcija koja želi da se predstavi kao pokret mladih dok u pozadini stoji davno oformljena mreža. Umesto prvobitnog studentskog bunta, javnost je nakon godinu dana dobila ogoljeni politički projekat sa kadrovima iz istih krugova koji se godinama rotiraju između NVO sektora, pravosudnih funkcija, medija i protestnih organizacija.

U javnosti još uvek nema konkretnih imena ove liste, ali ono što se zna i što su studenti iz nevladinog sektora potvrdili jeste da na njoj neće biti studenata. Neki politički diletanti čak navode da nije ni bitno ko će biti na listi, bitna je ideja. Iako nema ni ideje.

Ipak, pojedina imena koja se provlače u javnosti daleko su od dobre ideje. Penzioner, aktivisti NVO sektora, medijski eksponenti i ljudi koji su već godinama umreženi u političko-pravosudnim strukturama, i svi oni povezani baš sa ProGlasom…

U takvu konstrukciju uklopila se i Jasmina Paunović, koja je bez oklevanja prihvatila ulogu „kandidata“ na listi bez studenata. Čoveku koji želi da veruje u autentičnost pokreta to može zvučati neobično, ali u kontekstu ProGlasa, to je savršeno logično. Naime, potrebno je lice koje nosi simboličku težinu, a karijera u penziji i mitološka pozadina o EPS-u savršen su materijal, posebno u Srbiji gde se na dnevnom nivou dešavaju istorijski događaji kojih se već posle sedam dana niko ne seća. Ostaje samo utisak koji stvaraju mediji, pa ko ostavi bolji, taj i pobeđuje.

Prati instrukcije

Konstrukcija o studentskom buntu počela je da puca onog trenutka kada je uhapšen Luka Stevanović, student Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, koji se dobrovoljno predao Višem sudu u Beogradu, braneći se od optužbi za nasilnu promenu ustavnog uređenja.

Prema podacima koji su se pojavili u istrazi, Stevanović nije bio jedan od običnih studenata, već operativna veza između studentskih grupa i strukture koju predvodi Miša Majić .

Stevanović je bio u direktnoj komunikaciji sa Majićem, gde je na dnevnom nivou dobijao instrukcije: gde, kada i kako organizovati blokade, kako menjati rute, transparente, slogane i komunikaciju na društvenim mrežama, kako se izražavati u medijima, šta pominjati i koga isticati u prvi plan.

Takvi podaci ozbiljno su narušili tezu o spontanosti studentske energije, jer su sve aktivnosti koje su se dešavale na terenu bile povezane sa instrukcijama koje su dolazile „odozgo“, a koje su se kretale kroz kanale poput aplikacije Signal i Telegram.

Mediji poput N1 i Nova S proteste su prenosili sa entuzijazmom koji je prevazilazio ulogu izveštača. Prema tvrdnjama istražnih organa, oni su bili deo iste strukture. To se nije videlo samo kroz pristrasno izveštavanje, već i kroz spremnost da se novinarima ponudi mesto na listi. Na primer, deo komunikacije Majića i studenta Stevanovića išao je i preko Žakline Tatalović, koja se nije libila da kaže da „želi da bude na studentskoj listi“, ali da mora da pita vlasnika firme, a ne urednika.

Maske su pale 

Studentske grupe nisu nastale stihijski. Kao što je u pravosuđu građena mreža, isto tako se radilo i na fakultetima. Prema nalazima istrage, grupe su formirane kroz mrežu koja uključuje mentorske odnose, NVO radionice, studentske programe i sve to kroz uticaje brojnih profesora, koji su svi do jednog povezani upravo sa „ProGlasom“.

Foto: Instagram

Od prvog medijskog spina o „ Laurama“ do današnje „studentske liste bez studenata“, jedna stvar ne može da se previdi. Događaji koji su prethodne tri godine uzdrmali Srbiju, od pokazne vežbe „lažnih Laura“, preko upotrebe Ribnikara i Dubone i Nadstrešnice, nisu bili slučajni. Bili su pokušaji istih ljudi i civilnog sektora zapadnih službi da emotivnim manipulacijama i tragedijama vrate Srbiju u peti oktobar, u stanje zapadne kolonije i svtrstavanja je u red anacionalnih bezličnih poligona.

Obrazac gde se ponavljaju isti ljudi, iste strukture, i isti spoljni uticaj koji pod različitim maskama pokušavaju da sebe predstave kao „nezavisnu elitu“, a u stvari godinama rade na podrivanju institucija iznutra, nešto je što ne može da se sakrije iza naziva, niti može da iskoristi novu energiju na dugoročnom planu.

Studenti jesu poslužili kao maska, dok su pravi akteri bili penzioneri, NVO aktivisti, medijski eksponenti i ljudi duboko ukotvljeni u istu mrežu koja već decenijama živi od stranih grantova i političkog aktivizma pod plaštom „borbe za demokratiju“.

Zato svedočanstva o „Laurama“, ProGlasu, Dženingsu, Hilu, NVO sektoru i „studentskom buntu“ nisu zasebne priče već deo jedne operacije koja je prolazila kroz više faza. U svakoj od tih faza ključna meta su institucije države, a ključni zadatak manipulacija javnim mnjenjem, uz pomoć medija koji su odavno prestali da glume neutralnost.