Hrvatski strah od Vučićevog Balkana u EU: Srušio je zagrebački mit o "posebnosti"

Aleksandar Vučić ruši zagrebački mit o „posebnosti“, a o tome piše novinar "Politike" Vladimir Vuković.

Ideja predsednika Srbije Aleksandra Vučića da sve države Zapadnog Balkana istovremeno budu primljene u Evropsku uniju izazvala je, očekivano, burne reakcije u hrvatskim medijima, koji i dalje teško skrivaju nelagodu svaki put kada se u Briselu otvori mogućnost da se region tretira kao ravnopravna politička celina.

Jutarnji list, u svom prepoznatljivom maniru, izveštavao je o Vučićevoj izjavi sa foruma „Beltalks - Beogradski ekonomski razgovori“, ali je u pozadini teksta provejavala stara, ne toliko skrivena bojazan: da bi ulazak celog regiona u EU u istom talasu značio narušavanje hrvatskog samoproglašenog evropskog ekskluziviteta.

Dok Vučić govori o neophodnosti da Balkan konačno izađe iz kruga podela, integriše se i postane predvidljiv i stabilan, reakcije iz Zagreba uglavnom otkrivaju drugačiju računicu. Hrvatska politička i medijska scena godinama je gradila sliku o sopstvenoj posebnosti, o tome da su oni jedini „uređeni“, „evropski“ i „kredibilni“, nasuprot drugima koji tek treba da se dokazuju. Ta uloga mostobrana, posrednika i tumača Balkana unutar EU predstavljala je deo njihovog diplomatskog identiteta. Ukoliko bi Srbija, BiH, Severna Makedonija, Albanija i Crna Gora ušle u EU u isto vreme, ta uloga bi postala nepotrebna, a pozicija Hrvatske unutar Unije svela bi se na ono što realno i jeste - država srednje veličine, bez monopola nad regionalnim tumačenjima.

Foto: Tanjug

Vučićeva inicijativa, međutim, polazi sa drugačije tačke. Ona nije motivisana željom da bilo koga prestigne, potisne ili ponizi, već nastojanjem da region u celini dobije priliku za ravnopravan razvoj. I to ne samo zbog politike, već i zbog bezbednosti Evrope, čiji je jugoistok i dalje najosetljiviji geopolitički prostor.

Stav da bi istovremeno primanje svih kandidata osnažilo i region i samu Uniju nije izraz takmičenja, već pomirljivosti i strategijskog razmišljanja. U tome se prepoznaje i konzistentnost Vučićeve politike: od ideje „Otvorenog Balkana“ do insistiranja na ekonomskom povezivanju, on se postavlja kao čovek koji želi da region funkcioniše kao zajednica saradnje, a ne nadmetanja.

Zagreb, međutim, u svemu tome ne vidi priliku već opasnost. I to opasnost od gubitka pažljivo negovanog imidža jedinog „evropskog uspeha“ na prostoru bivše Jugoslavije. Svaki scenario u kom i Srbija postaje punopravna članica EU - i to ne sama, već u paketu sa susedima - ruši narativ koji je Hrvatskoj služio kao diplomatski kapital. U tom narativu, njihova uloga je da „čuvaju Evropu od Balkana“. Ako Balkan uđe u Evropu, i ako to učini kao uređen region, šta onda ostaje od te uloge?

Zato hrvatski mediji na Vučićev predlog reaguju dubokim nepoverenjem, iako ideja sama po sebi ne sadrži ništa sporno. Naprotiv, ona bi donela stabilnost, smanjila političke tenzije, ohrabrila ekonomski rast i zaustavila proces praznjenja regiona, koji već godinama gubi mlade i stručne ljude. Evropa bi pobedila, region bi dobio novi zamah, a granice u svesti ljudi - one koje su najteže - konačno bi počele da se brišu.

Ali to je upravo ono što najmanje prija u Zagrebu. Činjenica da Vučić govori jezikom pomirenja i saradnje, dok se u hrvatskoj javnosti održava duh provincijalnog takmičenja, dovoljno otkriva razliku u političkoj zrelosti. Srbija u ovoj inicijativi ne traži ništa što već nije ponudila kroz regionalne projekte i ekonomske sporazume. Ona nudi da Evropa postane šira, stabilnija i pravednija. Hrvatski otpor toj ideji, međutim, pokazuje da ponekad najveći problem nije u budućnosti koja se približava, već u prošlosti koje se neko ne želi odreći.