Slučaj "Đokić": Kako se postaje "veliki naučnik" bez naučnog uticaja?

Nauka bez kriterijuma prestaje da bude nauka, a univerzitet bez merila postaje samo administrativni sistem podložan manipulaciji, navodi politički filozof Dragoljub Kojčić u tekstu za "Srpski kompas".

U javnom prostoru Srbije sve češće se otvara pitanje kriterijuma, ali i zloupotreba - ne političkih, već naučnih.

Ko danas postavlja merila akademske izvrsnosti? Da li su ona još uvek vezana za suštinu nauke – stvaranje znanja koje drugi prepoznaju i citiraju? Ili smo došli u fazu u kojoj funkcija ne potvrđuje naučni autoritet, već ga naknadno proizvodi?

Slučaj Vladana Đokića nameće se kao paradigmatičan primer te dileme.

Na prvi pogled, reč je o, za naše (ne)prilike pristojnoj bibliografiji: 148 radova, kontinuirana produkcija, prisustvo u različitim publikacijama. Međutim, već letimična analiza strukture te produkcije otkriva nešto što je mnogo važnije od samog broja radova - njihov stvarni naučni odjek.

Osnovno pravilo akademskog sveta trebalo bi da je jednostavno: rad postoji u meri u kojoj ga drugi istraživači koriste i citiraju.

Citat ne bi trebalo da bude formalnost, već dokaz da je neka ideja ušla u tok naučne komunikacije. Upravo tu počinje problem.

Foto: printscreen nova s

U ranijoj fazi karijere, pre preuzimanja značajnih upravljačkih funkcija, uočava se da je budući rektor autor sa vrlo skromnim brojem citata. U godini izbora za redovnog profesora, daleke 2010. godine, rektor Đokić bio je citiran ravno 2 puta. Često veću citiranost imaju asistenti pripravnici, koji rade doktorske disertacije. 

Već pogledom na "Google Scholar" intrigantno je kojom dinamikom i na koji način je građanin Đokić došao do brojke od 631 citata – što je, u poređenju sa naučnicima svetskog glasa, i dalje na nivou statističke greške. U javno dostupnoj analitici uočava se da je 2009. godine, koja je prethodila njegovom izboru u najviše zvanje, bio citiran ukupno sedam puta, a isto toliko je bio citiran i 2011. godine, koja je prethodila izboru za dekana. Stubići od izbora za dekana, zatim, kreću da rastu: 2014 (16), 2015 (26), 2016 (55), da bi od godine nakon izbora za rektora dobacivao od 67 do 97 citata.

Analiza dostupnih podataka pokazuje da oko dve trećine radova rektora Đokića ostaje bez ijednog citata. Drugim rečima, većina objavljenog ne ulazi u naučni dijalog. Još je indikativnije kada se taj trend posmatra kroz vreme. Od 2021. godine do danas, dominiraju radovi koji ostaju bez ijednog pozivanja u naučnoj literaturi. Istovremeno, broj publikacija raste. Ta kombinacija - rast količine i pad uticaja - predstavlja suštinski problem.

Uporedna praksa dodatno osvetljava ovaj problem. Na vodećim svetskim univerzitetima, rektori su često autori sa desetinama hiljada citata i visokim „h-indeksom“, što pokazuje da institucionalni autoritet proizilazi iz naučne izvrsnosti, a ne obrnuto. Sličan obrazac, u manjem obimu ali istoj logici, postoji i u regionu.

Dok je, primera radi, bivši predsednik Massachusetts Institute of Technology, Subra Sureš, naučnik sa preko 100.000 citata, a predsednik California Institute of Technology, Tomas Rozenbaum, ima više desetina hiljada, u regionu rektor Gregor Majdič ima hiljade citata – u našem slučaju se u periodu pre dolaska na funkciju kod rektora Đokića najčešće beleži svega dva do sedam citata godišnje.

Foto: Ata images

Razlika nije samo u brojkama, već u principu: u jednom sistemu naučni autoritet prethodi funkciji, u drugom se stiče utisak da funkcija naknadno proizvodi naučnu vidljivost.

U uređenim akademskim sistemima važi gotovo nepisano pravilo: naučni autoritet prethodi funkciji. Rektor Univerziteta u Ljubljani Gregor Majdič, u trenutku izbora već je imao hiljade citata i jasno prepoznatljiv naučni trag; na vodećim univerzitetima poput University of Oxford ili Harvard University, taj prag se meri desetinama hiljada.

Nasuprot tome, u slučaju Univerziteta u Beogradu i njegovog rektora Vladana Đokića uočava se obrnuta dinamika: pre izbora za dekana, citiranost na nivou dva do sedam citata godišnje – dakle, na granici statističke greške – a tek potom, sa institucionalnim usponom, dolazi do naglog rasta. To nije pitanje ličnog ukusa ili strukovne razlike, već pitanje principa: da li funkcija potvrđuje naučni autoritet ili ga naknadno proizvodi. Od odgovora na to pitanje zavisi i odgovor na jedno šire – da li smo deo akademskog prostora u kojem se vrednost meri rezultatom, ili sistema u kojem se rezultat prilagođava poziciji.

Foto: Informer

U tom smislu, nije bez značaja ni pitanje pozicije Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Ta lista, sa svim svojim ograničenjima, ipak počiva na jednom jasnom principu - merljivom naučnom uticaju.

Kada institucija gubi korak u tom domenu, onda se ne postavlja pitanje jednog pojedinca, već karaktera sistema koji proizvodi rezultate.

U domaćem kontekstu, dodatnu složenost unosi i činjenica da je izbor rektora bio praćen snažnim političkim interpretacijama. U javnosti je već tada bilo prisutno tumačenje da se radi o kandidatu bliskom vladajućoj strukturi i svojevrsnoj protivteži Ivanki Popović, članici samozvanog ProGlasa.

Eto kako od kandidata vlasti za rektora, naučnika koji se guši u prosečnosti „Malom pomoći prijatelja spolja“, neko postaje zvezda periferije Brisela. Ali što bi narod rekao "kako došlo tako će i da ode."

Slučaj Vladana Đokića, upravo zbog svoje vidljivosti, otvara prostor za širu raspravu. Ne kao napad, već kao neophodno preispitivanje standarda. Jer nauka bez kriterijuma prestaje da bude nauka, a univerzitet bez merila postaje samo administrativni sistem podložan manipulaciji.

Ovo postaje posebno društveno značajno kada se rektor kandiduje za lidera jedne politike.

BONUS VIDEO