Kolumna Dragutina Matanovića: Vučićeva borba za narod – a ne za bogate i bahate

Kolumna Dragutina Matanovića o borbi predsednika Aleksandra Vučića za državu i narod.

Videli smo u proteklih 19 meseci, od kada je započeo pokušaj obojene revolucije, koliko je važna kompaktnost i ujedinjenost jednog društva. I kako se, na primeru žute blokaderske vlasti do 2012, ruši jedna zemlja kada jedinstva nema. Kada bogati i bahati otimaju sve za sebe, kada izdaju nacionalne interese i svoj narod, radeći u službi stranaca.

Posle 2000. stvorena je kasta privilegovanih na državnim jaslama, a ona je interese naroda bacala pod noge. Razni polustručni profesori, blokaderski i opozicioni političari-uhlebi, dobro plaćeni aktivisti antisrpskih nevladinih organizacija i agentura stranih obaveštajnih ispostava. I svi su po komandi postali maligno jezgro obojene revolucije, koja već godinu i po dana pokušava da razjedini srpske porodice i srpsko društvo.

Teško je u modernoj istoriji Evrope pronaći obojenu revoluciju u koju su zapadni centri moći investirali toliko mnogo novca. Koja je imala do te mere organizovanu podršku političkih propagandističkih platformi pod nazivom luksemburški mediji. Gde je sa toliko mržnje i ostrašćenosti udareno u temelje obrazovnog sistema. Gde su korišćene nelegalne blokade, fizički napadi i nasilje prema neistomišljenicima. Gde su čak i deca korišćena za umobolne ciljeve rušenja vlasti i suverene države Srbije. Sa težnjom da se izazovu sukobi sa policijom i predsednik Vučić optuži da predvodi zločinačku vlast koja tuče i povređuje maloletnu decu.

Razumeo je to Aleksandar Vučić. Godinama se bori da iščupa Srbiju iz kandži dosovskih revolucionara i njihovih naslednika. Da omogući bolji standard građana i smanjenje velikih socijalnih nejednakosti. Da odbrani Srbiju i Srbe gde god da žive. Stranci i njihovi plaćenici odgovorili su mu kampanjom laži i dehumanizacije. Proglašavali na svojim antisrpskim medijskim platformama za Šiptara, pedera, lopova, ubicu, monstruma, nečoveka koji puca narodu u leđa iz zvučnog topa.

Zna dobro Vučić da se Srbija ne može nikada osloniti na takve. Zna da je rast BDP-a mnogo važan za jačanje države i njene vojske, ali da sve to mora da pruži i konkretnu dobrobit za narod. Nisam levičar, ali verujem da ekonomski napredak treba da bude i u interesu siromašnijih slojeva našeg društva.

Znam koliko se današnja Srbija sa Vučićem na čelu bori da ne izgubi svoju narodnu dušu, što je pošast koja je zahvatila mnoge danas u Evropi i svetu. Upravo to odlikuje dobru politiku. Briga za narod i građane je najteža borba koju moramo dobiti ako ne želimo da nam bogati i bahati Srbiju potpuno rasture!

Nema Vučić iluzija da bi takvi branili zemlju. Oni su dobri samo za sebe, svoje džepove i svoje strane gazde. Jalovi i egoistični. Pokvareni do srži i pohlepni na pare. Spremni na izdaju kada im stigne nalog iz Zagreba ili Brisela. Zamislite Srbiju koju vode neki Đokić, Bakić, Kokanović, Ponoš, Sinani...

Zato žuti drekavac Srđan Milivojević, takozvani predsednik DS-a, u intervjuu za zagrebački „Večernji list”, obećava ustašama da će „Srbija bez Vučićeve mafije biti normalan sused, partner i zemlja mira”! U prevodu – kada nas dovedete na vlast, Srbija vas više neće pitati ni za Jasenovac, ni za Oluju. A koncert ustaše Tompsona održaćemo u centru Beograda!

Definitivno – Srbiju neće braniti bogati građani, polupismeni biznismeni i dobrostojeća srednja klasa koja svoje frustracije i nezadovoljstvo leči kroz obojenu revoluciju. Srbija može da se osloni samo na svoj narod. To su oni ljudi koji su najmanje dobili, a najviše dali za svoju državu. Oni koji nikad ne pitaju – koliko. Već samo – kada i gde!

Zato godinama predsednik Vučić pomaže najsiromašnijima i najugroženijima. Mere podrške narodu koje je objavio u ponedeljak pokazuju koliko brine za one koji najmanje traže, a najviše im treba.

Iz kase koju je država punila svih ovih godina, već u septembru biće izdvojeno više od 600 miliona evra za mere koje će obuhvatiti oko 3,5 miliona građana.

To je pre svega jednokratna pomoć penzionerima. Za one sa minimalnim penzijama čak 35.000 dinara, za one sa prosečnim 27.500, a za one sa višim penzijama 20.000 dinara. Da ljudi osete brigu, ali i snagu svoje države, koja samo za ovu meru izdvaja 377 miliona evra. Korisnicima socijalne pomoći, dečjeg i boračkog dodatka sleduje po 25.000, a svakom borcu po 10.000 dinara.

Posebno je važna briga za zdravlje ljudi kojima cena lekova predstavlja veliki teret. Država će preuzeti deo doplate za neke najvažnije lekove, proširuje se i lista za izdavanje na recept, posebno za hronične i teške bolesti. Već u decembru može se očekivati i novo povećanje plata i penzija.

Srbija se ekonomski brzo razvija i blagodeti toga mora da oseti narod. Ljudi koje često zaboravimo, a koji su uvek tu kada treba sačuvati državu. Vučić je državnik koji razume da oni nisu trošak, već bogatstvo jedne zemlje. Bez običnih ljudi, pristojne i normalne Srbije, sva borba bila bi uzaludna.

P.S. Aleksandar Vučić: „Naš je poziv svima njima upućen: Razlikujete se, imajte drugačije mišljenje, ali razgovarajte jedni sa drugima, jer kada smo zajedno i kada smo ujedinjeni, možemo sve.“