Kolumna Dragutina Matanovića: Milojko Spajić – slučaj jedne političke konkubine

Kolumna Dragutina Matanovića o Milojku Spajiću.

Sve dok nije imenovan za premijera Crne Gore, Milojko Spajić se dičio srpstvom i najlepšim nacionalnim osobinama koje uz njega idu – čojstvom i junaštvom. Čim je postao prvi čovek Vlade, Spajić se stavio u službu „crnogorskih“ i antisrpskih interesa. U duhu Sekule Drljevića, stopama Mila Đukanovića, postao je novi nosilac politike koja eliminiše srpstvo u Crnoj Gori.

Ideja „rasrbljavanja“ Srpske Sparte stara je čitav vek. Proces su započeli komunisti još pre rata, potom su nastavili Tito i njegovi sledbenici. Ne smemo zaboraviti da su 1945. Beograd i Srbiju, dedinjske i vračarske vile, zauzeli na prepad i silu „crnogorski“ kadrovi, ogromna većina od njih antisrpski ideološki i politički orijentisani.

Danas pod pokroviteljstvom Zapada i ambasadora EU, proces rasrbljavanja sprovode Vlada u Podgorici i njene institucije. Iako je srpska zastava istorijsko znamenje naroda Crne Gore, njeno isticanje je zakonom veoma ograničeno, jer se tretira kao zastava druge države. A „ta druga država – Srbija“ i njen predsednik Vučić bili su glavni adut Spajiću u predizbornoj kampanji, jer su za njega glasali upravo birači koji se nisu odrekli srpstva i Srbije.

Danas, kao crnogorski premijer, bez imalo srama, stoji sav srećan rame uz rame sa Kurtijem i Piculom. Napada Srbiju i Aleksandra Vučića da bi osujetio njegovu borbu za položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Vučić vodi izuzetno uspešnu spoljnu politiku i valjda ga je zato Spajić nazvao neprincipijelnim, prenoseći poruku da srpski predsednik navodno ne razume evropsku politiku.

Spajić namerno preusmerava razgovor na Ukrajinu i Rusiju, da bi pažnju skrenuo sa pitanja položaja srpskog naroda u Crnoj Gori, kao i odnosa vlasti prema zvaničnom Beogradu, kome se prijateljski obraćaju samo kada treba gasiti požare u CG, donirati vakcine protiv koronavirusa ili uputiti bilo kakvu drugu pomoć.

S obzirom na to da je Spajić pomenuo principijelnost, potrebno je podsetiti zvaničnu Podgoricu na njihove dugogodišnje „principijelne“ stavove. U trenucima kada su Srbija i ceo srpski narod tugovali na godišnjicu hrvatske „Oluje“ – najvećeg etničkog čišćenja u Evropi, zvaničnici Crne Gore bili su uz one koji slave ubistva i proterivanje Srba. Priznali su nezavisnost Kosova i Metohije koje su i njihovi preci nekada oslobađali i branili. Danas su ih se odrekli. Da sramota „crnogorske“ političke elite bude veća, pošto tvrde da razumeju evropski put – ne dozvoljavaju da srpski jezik bude zvanični, iako ga govori preko 40 odsto stanovništva.

U takvoj politici teško je ne setiti se Spajića iz vremena litija, kada se predstavljao kao „dete srpske crkve“ i tražio poverenje naroda koga sada proglašava genocidnim, donošenjem skandalozne rezolucije o Srebrenici. Njegov politički put od nekoga ko čvrsto brani Apostolsku crkvu do proslave nezavisnosti sa raspopom Mirašom Dedeićem u ružičastoj mantiji predstavlja tipično nasleđe političkog promiskuiteta većine vlasti u Crnoj Gori od njenog osamostaljenja.

Njegov napad na Aleksandra Vučića, zahvaljujući čijem ugledu je i dobio glasove, prokomentarisao je i Milan Knežević: „Neka si mu ’reka’, imaš i kome. Da ti nije bilo njega sada bi po Sutomoru radio natalne karte i ’gleda’ u šolju ženama da im daš savjet šta da piju za PMS. Ovako si sad premijer, imaš državu iza sebe, dva majbaha, tri mašana i avion za prskanje komaraca.“

Na sve češće ogavne napade Podgorice reagovao je i predsednik Aleksandar Vučić, koji je suštinu njihove političke ideje sažeo u jednoj rečenici: „Oni u Podgorici hoće da tih 33 odsto Srba koji žive tamo prevaspitaju da ne budu ponovo Srbi na nekim sledećim popisima, a što se Srbije tiče, žele što gore odnose sa Srbijom“.

Posebno je kmetski i beskičmenjački odnos Spajića i crnogorskih vlasti prema Zagrebu. Podaništvo, a ne odnos suverene države prema drugoj. Hrvatska od Crne Gore zahteva brod „Jadran“ koji nikakve veze nema sa Hrvatskom. Umesto da pokaže svoju „principijelnost“, Milojko će kao i svaki konvertit – da ispuni gospodarevu želju. Isplatiće im i 14 miliona koje potražuju za navodne hrvatske logoraše u Crnoj Gori. I predaće ko zna koliko stotina objekata koji navodno pripadaju hrvatskoj Katoličkoj crkvi.

Posebno pitanje je Prevlaka, koju je u Velikom ratu oslobodila srpska vojska. Gotovo je izvesno da će ovo pitanje uskoro biti rešeno na korist Hrvatske, a na štetu Crne Gore.

Neće nikog začuditi ni ako Spajića uskoro vidimo kako bos, ponosno, hodočasti Gospi Sinjskoj noseći sliku „blaženog“ Alojzija. Konvertiti i konkubine se prilagođavaju trenutnom gospodaru.

Ako se, međutim, Turci vrate, videćemo pred kojom će džamijom klanjati.

P.S. Aleksandar Vučić: „Kad Brisel samo najavi odluku, Crna Gora je prva, nisu baš ni videli odluku, ali nema veze. Ne postoji odluka protiv Ruske Federacije koju oni nisu podržali i to sve unapred blanko.“