Knežević rasturio Mandića! Srbi u Crnoj Gori rekli dosta - Narod neće da izda Beograd i Srbiju!

Najnoviji podaci o raspoloženju birača u Crnoj Gori, iako se zbog ograde agencije kojoj su pripisani ne mogu tretirati kao zvanično i konačno istraživanje javnog mnjenja, otkrivaju politički trend koji je mnogo značajniji od same tabele procenata.

Unutar srpskog biračkog tela u Crnoj Gori u toku je ozbiljno političko prestrojavanje, a njegov najvidljiviji dobitnik u ovom trenutku je Demokratska narodna partija Milana Kneževića.

"Vijesti" su objavile podatke prema kojima je DNP od aprila do avgusta porastao sa 7,5 na 10,1 odsto, dok je Nova srpska demokratija Andrije Mandića u istom periodu pala sa 15,1 na osam odsto. "Spektrum analitika" je naknadno saopštila da podatke nije dostavila niti autorizovala i da se oni ne mogu predstavljati kao zvanični rezultati njenog istraživanja. Ta ograda mora biti uvažena, ali ona ne poništava činjenicu da je u javnost dospela slika političkog raspoloženja koja se u velikoj meri poklapa sa onim što se poslednjih meseci može prepoznati i u političkom životu Crne Gore.

Za ozbiljnu analizu zato nije najvažnije da li je DNP danas tačno na 10,1, 9,5 ili 11 odsto. Mnogo je važniji pravac kretanja. Jedna srpska stranka raste u trenutku kada je izložena snažnim političkim i medijskim pritiscima, dok druga, koja raspolaže značajnim delom institucionalne moći i čiji lider obavlja jednu od najviših državnih funkcija, beleži dramatičan pad.

To nije beznačajna statistička oscilacija. Ukoliko se objavljene brojke posmatraju kao indikator, a ne kao izborna prognoza, one ukazuju da srpski birač u Crnoj Gori sve pažljivije pravi razliku između funkcije i politike, između učešća u vlasti i ostvarenja ciljeva zbog kojih je neko dobio glasove, kao i između deklarativnog srpstva i konkretnog odnosa prema Srbiji, zvaničnom Beogradu i pitanjima koja su decenijama određivala položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Upravo tu treba tražiti suštinu rasta DNP-a.

Milan Knežević i njegova stranka poslednjih meseci nisu birali politički komfor. Naprotiv, ulazili su u sukobe u kojima su mogli da izgube funkcije, pozicije i deo institucionalnog uticaja. Politička logika malih stranaka obično nalaže suprotno, sačuvati mesto u vlasti, izbegavati velike sukobe i nacionalna pitanja odložiti za neko pogodnije vreme. Rast koji se sada pripisuje DNP-u pokazuje da deo srpskog biračkog tela takvu vrstu političkog rizika ne kažnjava, već je nagrađuje.

Foto: Foto: ATA images

Istovremeno se dešava obrnuti proces kod NSD-a. Nije sporno da Andrija Mandić i njegova stranka imaju organizaciju, infrastrukturu, funkcionere i značajno političko iskustvo. Ali politika se, naročito u nacionalnim zajednicama koje su dugo bile izložene pritiscima, ne meri samo brojem funkcija. Meri se i pitanjem šta je od programskih i nacionalnih obećanja ostalo onda kada su funkcije osvojene.

Zato se pad NSD-a ne može odvojiti od sve vidljivijeg političkog razmimoilaženja sa Beogradom i pokušaja da se ta promena kursa ideološki upakuje u takozvani „novi srpski odgovor”.

Mandić je na Fundini početkom avgusta praktično ponudio novu formulu političkog položaja Srba u Crnoj Gori, naglašavajući samostalnost odlučivanja u Podgorici i odbacujući mogućnost da bilo koji drugi centar bude merilo nacionalne politike Srba u Crnoj Gori. Upravo je "Politika" već ukazala da problem takve doktrine nije u potrebi da Srbi u Crnoj Gori samostalno donose političke odluke, što se podrazumeva, nego u pokušaju da se prirodna nacionalna, kulturna i politička povezanost sa Srbijom postepeno predstavi kao teret od kojeg se treba distancirati.

Ako objavljeni pad NSD-a sa 15,1 na osam odsto makar približno odražava stvarno raspoloženje, onda je reč o političkoj poruci koju nijedna ozbiljna stranka ne bi smela da ignoriše. Taj pad je suviše veliki da bi se objasnio isključivo dnevnopolitičkim nezadovoljstvom. Istovremeni rast DNP-a dodatno pojačava utisak da se deo birača ne povlači iz srpskog političkog korpusa, već unutar njega traži novog nosioca politike kojoj više veruje.

To je možda i najvažnija poruka cele priče.

Srpski narod u Crnoj Gori decenijama je bio predstavljan kao biračko telo kojim se lako upravlja velikim nacionalnim parolama. Danas pokazuje upravo suprotno. Politička zrelost ogleda se u sposobnosti da se razlikuju reči od rezultata, državna funkcija od nacionalnog učinka i politički kompromis od postepenog odustajanja.

Srbi u Crnoj Gori nisu protiv toga da njihovi predstavnici budu deo vlasti. Naprotiv. Posle decenija diskriminacije prirodno je da žele punu institucionalnu ravnopravnost. Ali sve je očiglednije da funkcija sama po sebi više nije dovoljna. Predsednik Skupštine, ministri, direktori i upravni odbori nisu zamena za rešavanje pitanja srpskog jezika, istorijskih simbola, odnosa prema takozvanom Kosovu, državljanstvu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i, pre svega, odnosa prema Srbiji kao matičnoj državi srpskog naroda.

Foto: Ata images

Zato je posebno značajno što se političko jačanje DNP-a, bar prema podacima koji su dospeli u javnost, dešava upravo u periodu kada je Knežević izložen pritiscima sa različitih strana. To pokazuje da napad na jednog političara ne mora nužno da proizvede njegovu izolaciju. Kada birači procene da je napadnut zato što brani stavove koje i sami smatraju važnim, efekat može biti potpuno suprotan.

U tom smislu ni brojka od 10,1 odsto, ukoliko je približna stvarnom stanju, ne mora predstavljati krajnji domet DNP-a. Istraživanja mere raspoloženje u jednom trenutku, dok izbori mere i sposobnost mobilizacije. Ukoliko se sadašnja dinamika nastavi, ukoliko se politička distanca NSD-a prema Beogradu dodatno povećava, a DNP ostane dosledan sadašnjoj liniji, postoji realna politička osnova da njegov izborni potencijal bude osetno veći od procenta koji se sada pojavio u javnosti. To, naravno, nije rezultat ovog istraživanja, već zaključak koji proizlazi iz pravca u kojem se odnosi unutar srpskog biračkog tela razvijaju.

Posebno je upečatljiv podatak da među ispitanicima koji su se nacionalno izjasnili kao Srbi DNP ima 20,5 odsto podrške, praktično uz sam NSD koji je na 21,5 odsto. Ako se ima u vidu koliko je godina organizacione, kadrovske i institucionalne prednosti NSD imao nad DNP-om, dolazak dve stranke gotovo na istu tačku unutar srpskog korpusa predstavlja daleko ozbiljniji politički signal od opšteg stranačkog rejtinga.

Na kraju, možda najvažnije pitanje nije zašto raste Milan Knežević, nego zašto Andrija Mandić gubi deo birača koji su godinama bili prirodno okrenuti njegovoj stranci.

Odgovor se sve manje može tražiti u kampanjama protiv NSD-a, a sve više u politici samog NSD-a.

Srpski birač u Crnoj Gori očigledno nije spreman da prihvati tezu da politička zrelost podrazumeva udaljavanje od Srbije, niti da je dobijanje funkcija dovoljna kompenzacija za postepeno napuštanje nacionalnih zahteva. Upravo u tome leži dublje značenje sadašnjeg prestrojavanja.

Ako se ovaj trend potvrdi i u narednim, metodološki nespornim istraživanjima, biće jasno da se na srpskoj političkoj sceni u Crnoj Gori dogodila važna promena, vreme kada je bilo dovoljno pozvati se na stare zasluge i nacionalno ime stranke moglo bi biti završeno.

Birači sve više traže rezultat, doslednost i jasan odnos prema Srbiji. A to nije znak političke radikalizacije srpskog naroda u Crnoj Gori. Naprotiv. To je znak njegove političke zrelosti i nacionalne odgovornosti.

BONUS VIDEO