Kolumna Dragutina Matanovića: Proboj Solunskog fronta – Dan pobede i Dan zastave

Kolumna Dragutina Matanovića o Danu srpskog jedinstva.

Petnaesti septembar je prilika da se svake godine podsetimo junaštva srpskih vojnika. Tada je u dva dana rešena sudbina Solunskog fronta. Fronta koji je godinama opstajao kao savezničko sporedno ratište, zato što Srbi nisu pristali da tu budu marionete Engleza i Francuza, niti da postanu topovsko meso za neprijatelje.

Srbi su se na ovom frontu poneli junački. Jedva okrepljeni posle svoje Albanske golgote, već 1916. istakli su se zauzimajući teško dostupne planinske vrhove Kajmakčalana i okolinu grada Bitolja. Potom su bili ukopani dve godine, ali ništa manje nego što je to bio slučaj na Zapadnom frontu. A kada su krenuli u proboj 1918, za dva dana su probili bugarsko-nemačku liniju odbrane i nastavili u okupiranu otadžbinu.

U voljenoj Srbiji su ih čekale majke, žene i deca, izloženi u godinama okupacije merama asimilacije i poništavanja nacionalnog identiteta. U mnogim gradovima, pogotovo u bugarskoj okupacionoj zoni, srpska deca su mučena na način kasnije viđen u NDH za vreme Drugog svetskog rata. Setimo se samo genocida u Surdulici, ili pokolja u Toplici 1917. nakon ustanka. Zato je povratak očeva tako željno iščekivan. A i juriš nazad bio tako silan.

Za sedam nedelja srpska pešadija prevalila je više od 700 kilometara. Juriš je počeo 15. septembra 1918, kada su topovi na Solunskom frontu zatresli zemlju. Gromoglasni povici „ura“ iz hiljada grla nagovestili su jednu od najkrvavijih bitaka koje su Srbi vodili u Velikom ratu. Već posle dve nedelja Sofija, favorit Centralnih sila, proglasila je kapitulacija. Okupatori su bežali tako brzo da ni srpski jurišnici nisu mogli da ih stignu.

A tačno mesec i po dana od početka marša, 1. novembra 1918, srpska vojska je oslobodila Beograd. Vojnici, Šumadinci, Podrinci, Topličani iz Gvozdenog puka, ljubili su zemlju i kućni prag. Ali se tu nisu zaustavili. Vojska pod trobojnim zastavama, sa šajkačama i opancima, zauzela je i Temišvar, Baju i Segedin, Dubrovnik, Rijeku, predgrađe Klagenfurta. Dokle je stigla ona – dotle je stigla i sloboda. Koruške Slovence Srbi nisu oslobodili pa su danas Austrijanci, govore nemačkim jezikom.

Kada su Nemci, kao pojačanje Austrougarima, polazili na Srbiju 1915, njihov komandant, feldmaršal August fon Makenzen održao im je govor uz istorijske reči: „Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe.“ A 1918. desilo se baš to.

Srpski vojnici nisu prihvatili da ih nosi „zapadnjačka reka“, već su pokazali da žele i da žive i da se bore kao njihovi preci: sa istim vrednostima kao da su u vremenu Nemanjića i sa istim junaštvom kao da su na Kosovu pod knezom Lazarom. Ozbiljni i odlučni, sa svojim izrešetanim, ali nikad obeščašćenim zastavama. Sa svojim relikvijama i moštima svetaca koje su poneli put Albanske golgote.

Poslednjih godina 15. septembar obeležava se kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Nacionalni praznik. Pokazuje nam koliko je važno da danas pronađemo zajedničku vrednost i izbrišemo sve razlike koje opterećuju naš narod. Podseća nas i kako je, između stradanja i raspeća srpskog naroda, i njegovog vaskrsa, granica vrlo tanka i porozna. Porazi se uz trud i ujedinjenje oko velike ideje pretvaraju u pobedu. A smrt se pretvara u demografsku eksploziju, ako se posvetimo državi.

Predsednik Vučić je 20. septembra 2025, dodeljujući odlikovanja povodom ovog velikog srpskog nacionalnog praznika, rekao: „Mi svoju snagu crpimo iz jakih korena, uraslih u našu zemlju, našu otadžbinu.“ Zato Vučić danas, u vreme globalne geopolitičke oluje, tako čvrsto brani srpske interese, slobodarsku i nezavisnu Srbije.

I kako je bilo 1918, tako je i danas, samo ako odlučimo da budemo dostojni potomci predaka solunaca, i da njihove podvige ponovimo i u 2026. godini. Srbi su državotvoran narod i neće dozvoliti da im otmu državu. Zato je toliko važan 25. oktobar, tj. pobeda liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“.

Dan proboja Solunskog fronta bio je decenijama zaboravljen. Zabranjivali su ga i potiskivali različiti okupatori, a onda i titoistički komunisti. Sa istom strašću mrze ga i danas domaći i inostrani srbomrzitelji. Ali uprkos svim teškoćama, okupacijama i stradanjima biblijskih razmera, Srbija je opstala. I dalje ponosno podiže svoju trobojku, i dalje stoji uz himnu „Bože pravde“, i dalje se, posle decenija prekida, dodeljuju Karađorđeve zvezde dostojnima.

P. S. Aleksandar Vučić: „Neka nas Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave inspiriše da uvek čuvamo zajedništvo, budemo ponosni na svoje korene i prenosimo vrednosti slobode i jedinstva na generacije koje dolaze!“