Dokumenti su neumoljivi: Šoškić u Savetu NBS od 2009, ugovor o prenosu privatnog udela iz 2010. godine (FOTO)

Dejan Šoškić izabran je za predsednika Saveta Narodne banke Srbije 26. marta 2009. godine, dok ugovor o prenosu njegovog petoprocentnog udela u preduzeću "Centar za investicije i finansije" nosi datum 20. april 2010. godine.

Dokumentacija koju objavljuje Informer pokazuje i da je Šoškić bio jedan od osnivača i direktor kompanije koja je poslovala u oblasti finansijskog konsaltinga i softverskih rešenja za banke.

Više od petnaest godina posle dolaska Dejana Šoškića na rukovodeće funkcije u Narodnoj banci Srbije, dokumentacija o njegovoj povezanosti sa privatnim preduzećem "Centar za investicije i finansije" (CIF) ponovo otvara pitanje razgraničenja privatnih poslovnih interesa i javne odgovornosti u vrhu centralne banke. Osnivački akti, odluke o imenovanju direktora, rešenja Agencije za privredne registre i ugovor o prenosu vlasničkog udela omogućavaju rekonstrukciju poslovnih odnosa koji su započeli 2003. godine i nastavili se u periodu kada je Šoškić već obavljao funkciju predsednika Saveta NBS. Najvažniji deo te dokumentacije odnosi se na činjenicu da je za predsednika Saveta izabran 26. marta 2009. godine, dok je ugovor kojim svojih pet odsto vlasništva u CIF-u ustupa drugom licu zaključen 20. aprila 2010. godine, više od godinu dana kasnije.

Ta vremenska razlika predstavlja središte čitavog slučaja, posebno kada se uporedi sa ranijim javnim objašnjenjima Šoškića i rukovodstva kompanije o prestanku njegovog vlasničkog učešća. Pitanje nije samo da li je nekadašnji guverner bio osnivač privatnog preduzeća, što samo po sebi nije sporno, već pod kojim uslovima je zadržao vlasnički interes nakon preuzimanja javne funkcije, da li je taj interes bio prijavljen nadležnim institucijama i kakva je u tom periodu bila priroda poslova kompanije sa komercijalnim bankama. Posebnu težinu ovim pitanjima daje činjenica da CIF nije bio preduzeće nepovezano sa finansijskim sektorom, već kompanija koja je, prema ranijim izjavama njenog rukovodstva, razvijala i primenjivala softverska rešenja za banke u Srbiji i inostranstvu.

Od osnivanja privatne kompanije do direktorske funkcije

Poslovna povezanost Dejana Šoškića sa Centrom za investicije i finansije počinje 22. avgusta 2003. godine, kada je zaključen ugovor o osnivanju preduzeća sa sedištem u Beogradu. Kao osnivači navedeni su Goran Altaras, Branko Urošević i Dejan Šoškić, dok je delatnost firme obuhvatala konsalting, menadžment, poslovne usluge, istraživanje i razvoj, kao i pomoćne aktivnosti u finansijskom posredovanju. Osnivačkim aktom bio je predviđen početni kapital od 15.120 američkih dolara, pri čemu je Šoškićev ulog iznosio 7.560 dolara, a preostala dvojica osnivača unela su po 3.780 dolara. Ova struktura početnog kapitala pokazuje da Šoškić nije bio tek povremeni saradnik ili stručnjak angažovan na pojedinačnim projektima, već jedan od ljudi koji su postavili vlasničke i organizacione temelje preduzeća.

Samo osam dana kasnije, 30. avgusta 2003. godine, doneta je odluka kojom je Šoškić imenovan za direktora CIF-a. Prema tom dokumentu, bio je ovlašćen da predstavlja i zastupa kompaniju u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom poslovanju, što znači da je, pored osnivačkog učešća, imao i neposrednu upravljačku ulogu. Takva pozicija podrazumevala je mogućnost učešća u poslovnim odlukama, zaključivanju ugovora i usmeravanju razvoja kompanije. Upravo zato je važno razlikovati njegovu direktorsku funkciju od vlasničkog položaja, jer su to dve odvojene pravne kategorije, a dokumenta pokazuju da njihov prestanak nije evidentiran istovremeno.

Foto: printscreen

Prema ranijim medijskim izveštajima, CIF je tokom narednih godina razvijao poslovanje u oblasti finansijskih tehnologija, naročito softverskih rešenja namenjenih upravljanju rizicima u bankama. U izveštaju B92, koji je 2012. godine preneo pisanje lista "Pres", navedeno je da se među proizvodima kompanije nalazio i softver "Riskgard", namenjen finansijskim institucijama. Tadašnji direktor Miloš Božović potvrdio je da preduzeće godinama sarađuje sa bankama, navodeći da su poslovni odnosi sa finansijskim institucijama u zemlji i inostranstvu uspostavljeni još 2005. godine. Prema istom izveštaju, prihodi CIF-a iznosili su približno 242.000 evra u 2008, 97.000 evra u 2009. i 210.000 evra u 2010. godini. Reč je o iznosima iz tadašnjeg medijskog izveštavanja, čije bi tačne vrednosti trebalo potvrditi finansijskim izveštajima iz APR-a.

Ovi podaci su značajni zato što pokazuju prirodu poslovnog okruženja u kojem je kompanija delovala. Banke su bile njeni potencijalni i stvarni klijenti, a upravo je bankarski sektor u nadležnosti regulatornog i nadzornog sistema Narodne banke Srbije. Nije, dakle, reč samo o vlasništvu u bilo kojem privatnom preduzeću, već o vlasničkom interesu u kompaniji čije je poslovanje bilo povezano sa finansijskim institucijama. To ne podrazumeva automatski postojanje nedozvoljenog uticaja, ali obavezuje na posebnu pažnju prilikom utvrđivanja eventualnog sukoba interesa, naročito nakon što jedan od osnivača i direktora takve kompanije preuzme visoku javnu funkciju u centralnoj banci.

Mart 2009. godine: Šoškić preuzima funkciju u Narodnoj banci Srbije

Prelomni trenutak nastupio je 26. marta 2009. godine, kada je Narodna skupština Republike Srbije izabrala profesora dr Dejana Šoškića za predsednika Saveta Narodne banke Srbije na period od pet godina. Odluku je potpisala tadašnja predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić Dejanović, a njen sadržaj nalazi se među dokumentima. Izborom na tu funkciju Šoškić je postao jedan od visokih funkcionera institucije čije su nezavisnost, integritet i profesionalna nepristrasnost od izuzetnog značaja za stabilnost finansijskog sistema.

Međutim, dokumentacija o CIF-u pokazuje da je promena direktorskog položaja usledila tek nakon njegovog izbora u Savet NBS. Odluka o imenovanju Miloša Božovića za direktora kompanije doneta je 27. maja 2009. godine, a kao datum početka obavljanja dužnosti naveden je 1. jul iste godine. Rešenjem Agencije za privredne registre od 17. jula 2009. registrovana je promena zakonskog zastupnika, tako što je iz registra brisan Dejan Šoškić, a umesto njega upisan Miloš Božović. Iz tih dokumenata proizlazi da je formalno evidentiranje promene zastupnika usledilo gotovo četiri meseca nakon Šoškićevog izbora za predsednika Saveta NBS.

Takva hronologija otvara pitanje njegovog statusa u prelaznom periodu, od kraja marta do jula 2009. godine. Da li je odmah nakon preuzimanja funkcije u centralnoj banci obavestio nadležne organe o dotadašnjoj direktorskoj poziciji? Da li je postojala posebna odluka o prestanku njegove upravljačke funkcije pre nego što je promena evidentirana u APR-u? Da li je u tom periodu učestvovao u bilo kojoj poslovnoj odluci CIF-a? Odgovori na ova pitanja mogli bi da preciziraju stvarni vremenski odnos između njegovih javnih i privatnih poslovnih obaveza.

Foto: printscreen

Ipak, još je značajnije to što promena direktora nije predstavljala i konačno razrešenje vlasničkog pitanja. Šoškić je, prema priloženim dokumentima, prestao da bude registrovani zastupnik firme u julu 2009, ali ugovor kojim raspolaže svojim vlasničkim udelom zaključen je tek u aprilu naredne godine. Upravo ta razlika između prestanka upravljačkog položaja i prenosa vlasništva predstavlja najvažniji deo dokumentacije, jer se odnosi na period u kojem je Šoškić već obavljao javnu funkciju.

April 2010. godine: pet odsto udela ustupljeno bez naknade

Ugovor o kupoprodaji udela u društvu sa ograničenom odgovornošću, zaključen 20. aprila 2010. godine, jedan je od najznačajnijih dokumenata u čitavom predmetu. U njemu su kao ugovorne strane navedeni Dejan Šoškić, u svojstvu prodavca, i Miloš Božović, u svojstvu kupca. U prvom članu konstatuje se da je Šoškić vlasnik udela od pet odsto u preduzeću Centar za investicije i finansije, dok se u drugom članu izričito navodi da taj udeo ustupa Božoviću bez naknade.

Ova odredba posebno privlači pažnju jer, iako dokument nosi naziv ugovora o kupoprodaji, njime nije predviđena kupoprodajna cena. Umesto toga, ugovoren je besplatan prenos udela sa Šoškića na Božovića, koji je u tom trenutku već obavljao direktorsku funkciju u kompaniji. Ugovorom je takođe predviđeno da sticalac može registrovati svoje pravo svojine na udelu i bez prisustva prenosioca, što ukazuje na nameru ugovornih strana da se promena vlasničke strukture sprovede u nadležnom registru.

Najvažniji podatak, međutim, nije sama činjenica da je udeo prenet bez naknade, jer takav pravni posao nije sam po sebi nezakonit. Ključan je datum zaključenja ugovora u odnosu na Šoškićev javni položaj. Od izbora za predsednika Saveta NBS do 20. aprila 2010. proteklo je približno 390 dana. Ako nije postojao neki raniji pravno delotvoran osnov za prestanak njegovog vlasništva, to znači da se funkcija u centralnoj banci i vlasnički interes u privatnoj kompaniji nisu samo kratkotrajno preklopili, već da je takav odnos trajao duže od godinu dana.

Postavlja se i pitanje ekonomskog i poslovnog osnova besplatnog ustupanja udela. Da li je prenos bio rezultat ranijeg dogovora među poslovnim partnerima, pod kojim uslovima je dogovor postignut i zašto je njegova formalizacija usledila baš u aprilu 2010. godine? Kolika je bila vrednost petoprocentnog udela u trenutku prenosa i da li je u prethodnom periodu Šoškić ostvarivao bilo kakva prava na osnovu vlasništva? To su pitanja na koja sam ugovor ne pruža odgovor, ali ih njegov sadržaj čini neposredno relevantnim za istraživanje.

Ranije izjave o prestanku vlasništva i datum koji stoji u ugovoru

Posebnu pažnju zaslužuje poređenje dokumenta iz aprila 2010. sa ranijim javnim izjavama Dejana Šoškića i Miloša Božovića. U medijskim izveštajima iz 2012. godine navedeno je da je Šoškić imao pet odsto udela u CIF-u od 2006. do 2009. godine, posle čega je, prema tim navodima, njegovo vlasničko učešće prestalo. Božović je tada izneo slično objašnjenje, navodeći da Šoškić od 2009. godine nije član kompanije i pozivajući se na evidenciju Agencije za privredne registre.

Upravo tu se pojavljuje pitanje koje zahteva precizan odgovor. Ako je Šoškićevo vlasništvo prestalo 2009. godine, zbog čega je 20. aprila 2010. potpisan ugovor u kojem je on izričito označen kao vlasnik petoprocentnog udela koji prenosi na drugo lice? Da li je još 2009. godine zaključen neki prethodni ugovor, koji je naknadno formalizovan? Da li su u javnim izjavama pomešani datum dogovora, datum prestanka direktorske funkcije i datum promene vlasništva? Ili je vlasništvo zaista trajalo do 2010. godine, kako sugeriše tekst dostavljenog ugovora?

Razlika između tih mogućnosti od suštinskog je značaja za ocenu čitavog predmeta. Ako je vlasnički udeo pravno prestao tek u aprilu 2010, onda se mora razjasniti njegov status tokom perioda u kojem je Šoškić već bio predsednik Saveta NBS. Ako je prestao ranije, potrebno je pokazati pravni akt i odgovarajući registarski upis koji to potvrđuje. Bez takvih dokumenata nije moguće konačno razrešiti nepodudarnost između ranijih javnih objašnjenja i datuma koji stoji u ugovoru.

Izbor za guvernera i pitanje prethodne javne funkcije

Dejan Šoškić je 28. jula 2010. godine izabran za guvernera Narodne banke Srbije. U tom trenutku, prema dostavljenom dokumentu, ugovor o prenosu njegovog udela u CIF-u već je bio zaključen. Upravo na tu okolnost Šoškić se pozivao u kasnijim javnim raspravama, ističući da prilikom preuzimanja funkcije guvernera nije posedovao vlasnički udeo u privatnom pravnom licu. Međutim, takvo objašnjenje ne razrešava pitanje perioda od marta 2009. do aprila 2010, kada je već bio predsednik Saveta NBS.

Ta razlika nije samo formalne prirode. Funkcija predsednika Saveta Narodne banke Srbije takođe nosi javnu odgovornost i zahteva poštovanje pravila o nespojivosti funkcija, prijavljivanju imovine i sprečavanju sukoba interesa koja su važila u konkretnom periodu. Zbog toga je, pored pitanja da li je Šoškić u julu 2010. imao privatni vlasnički udeo, neophodno utvrditi i kada je taj udeo prijavio, kada je obavestio nadležne institucije o njegovom prenosu i da li je postojalo bilo kakvo službeno mišljenje o njegovom statusu.

U tom kontekstu značajno je i reagovanje guvernera Jorgovanke Tabaković od 3. februara 2022. godine, tokom javne polemike o Šoškićevom mandatu. Tabakovićeva je tada osporila način na koji je nekadašnji guverner predstavljao svoju raniju povezanost sa privatnom firmom, ukazujući upravo na činjenicu da je, pre izbora za guvernera, već obavljao funkciju predsednika Saveta NBS. Njena argumentacija odnosila se na razliku između datuma preuzimanja dve javne funkcije i na pitanje Šoškićevog vlasničkog statusa tokom ranijeg perioda.

Dokumentacija koja je sada predmet analize pruža osnov za preciznije ispitivanje tog spora. Odluka Narodne skupštine o izboru za predsednika Saveta NBS ima jasan datum, kao i ugovor o prenosu udela. Upravo zato nije dovoljno zadržati se na tvrdnji da Šoškić u trenutku imenovanja za guvernera nije bio vlasnik kompanije. Potrebno je objasniti ceo period od preuzimanja prve javne funkcije do formalnog regulisanja vlasničkog statusa.

Poslovi CIF-a sa bankama i navodi o višemilionskim ugovorima

Posebnu liniju istraživanja predstavljaju poslovni odnosi Centra za investicije i finansije sa bankama u periodu kada je Šoškić bio predsednik Saveta NBS, a potom i guverner. U dostavljenom materijalu nalazi se izveštaj pod naslovom "Izveštaj o Dejanu Šoškiću", u kojem se, pored vlasničkih i kadrovskih pitanja, iznose tvrdnje o poslovima CIF-a sa finansijskim institucijama. Posebno se pominje Privredna banka Beograd i ugovor za koji se navodi da je bio vredan približno 25,3 miliona dinara, kao i tvrdnja da je ukupna vrednost određenih poslova sa tom bankom tokom perioda 2010–2013. premašila 76 miliona dinara.

U istom izveštaju iznose se tvrdnje o rastu vrednosti ugovora CIF-a sa pojedinim bankama nakon Šoškićevog dolaska na funkciju guvernera. Međutim, uz dostavljeni izveštaj nisu priloženi originali svih navedenih bankarskih ugovora, aneksi, fakture i potvrde o plaćanjima, zbog čega se navedene sume i okolnosti njihovog zaključenja moraju proveriti na osnovu primarne poslovne dokumentacije. Naročito je važno utvrditi da li su banke usluge CIF-a pribavljale u okviru uobičajenih poslovnih procedura, koji je bio stvarni predmet ugovora i da li je postojala bilo kakva intervencija ili posredovanje lica povezanih sa Narodnom bankom Srbije.

Ovo pitanje ima poseban značaj zato što je CIF poslovao u oblasti upravljanja finansijskim rizicima, dok je Narodna banka Srbije nadležna za regulaciju i kontrolu bankarskog sistema. Iako iz takve poslovne povezanosti ne proizlazi automatski zaključak o nezakonitom uticaju, ona predstavlja osnovu za proveru da li su u konkretnim slučajevima postojale okolnosti koje bi mogle dovesti u pitanje nepristrasnost ili nezavisnost nosilaca javnih funkcija. Upravo zato je neophodno utvrditi koji su ugovori zaključeni, kada, sa kojim bankama i pod kojim uslovima, kao i da li je Šoškić nakon prenosa vlasničkog udela zadržao bilo kakvu ugovornu ili drugu ekonomsku povezanost sa kompanijom.

Odnosi sa ranijim poslovnim partnerima

Dokumentacija otvara i pitanje profesionalnih odnosa između Šoškića i ljudi sa kojima je osnovao ili vodio CIF. Branko Urošević, koji je u osnivačkom ugovoru iz 2003. naveden kao jedan od osnivača, kasnije se pominjao kao Šoškićev saradnik u Narodnoj banci Srbije. Miloš Božović, na koga je Šoškić preneo vlasnički udeo, istovremeno je bio čovek koji je prethodno preuzeo upravljanje privatnom kompanijom. Prema pojedinim ranijim medijskim navodima, Božović je kasnije bio angažovan i na poslovima povezanim sa informacionim sistemima NBS.

Ovakav sled događaja zahteva jasno razgraničenje privatne poslovne saradnje od eventualnih javnih i profesionalnih angažmana. Posebno je važno utvrditi da li su lica koja su bila povezana sa CIF-om obavljala poslove za Narodnu banku Srbije, na osnovu kojih ugovora su angažovana i ko je donosio odluke o njihovom izboru. Sama činjenica da su nekadašnji poslovni partneri nastavili profesionalnu saradnju nije dokaz nepravilnosti, ali okolnosti takve saradnje dobijaju dodatnu težinu u predmetu koji već sadrži pitanja o vremenskom preklapanju privatnog vlasništva i javne funkcije.

Naročito bi bilo važno pribaviti sve dostupne podatke o ugovorima između CIF-a i Narodne banke Srbije, kao i o eventualnim individualnim angažmanima nekadašnjih osnivača i rukovodilaca kompanije. Time bi se moglo utvrditi da li su određeni profesionalni odnosi postojali nezavisno od privatnog preduzeća ili su bili deo šire poslovne saradnje. Bez tih podataka svaka tvrdnja o nedozvoljenom uticaju ostala bi nepotvrđena, ali bi istovremeno bilo neopravdano zanemariti pitanja koja proizlaze iz već dostupne dokumentacije.

Zakonske obaveze i pitanje sukoba interesa

Pravna ocena Šoškićevog statusa zahteva primenu propisa koji su važili u periodu od marta 2009. do aprila 2010. godine, a ne naknadno donetih zakonskih rešenja. Posebno je značajno to što je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije iz 2008. godine počeo da se primenjuje 1. januara 2010, dakle u vreme kada je Šoškić već bio predsednik Saveta NBS, a prema dostavljenom ugovoru prenos njegovog udela tek je trebalo da usledi. Zbog toga je potrebno ispitati i pravila koja su važila prilikom njegovog izbora 2009, kao i obaveze koje su nastale stupanjem na snagu novog antikorupcijskog režima.

Osnovna pitanja odnose se na prijavljivanje imovine i vlasničkih interesa, eventualnu nespojivost privatnih poslovnih prava sa javnom funkcijom i mogućnost da se javni funkcioner nađe u položaju u kojem njegov privatni interes može uticati na nepristrasno obavljanje dužnosti. U tom smislu potrebno je razdvojiti samo posedovanje udela od stvarnog sukoba interesa, a naročito od eventualne zloupotrebe službenog položaja. Dokumenti koji su dostupni pokazuju postojanje konkretnih poslovnih i statusnih odnosa, ali ne sadrže odluku nadležnog organa kojom je utvrđeno da je Šoškić prekršio zakon.

To, međutim, ne umanjuje značaj pitanja koja dokumentacija otvara. Naprotiv, zahteva da se utvrdi da li su nadležni organi bili obavešteni o vlasničkom udelu, da li je taj odnos bio predmet službene ocene, kada je formalno registrovan prenos vlasništva i da li je postojala obaveza izuzimanja iz odlučivanja u pojedinim postupcima. Upravo odgovori na ta pitanja mogu pokazati da li je reč samo o nedovoljno razjašnjenoj hronologiji privatnog poslovanja ili o problemu koji je imao neposredne posledice po pravila javne funkcije.

Dokumenti koji traže odgovore

Petnaest i više godina nakon ovih događaja, najvažniji zaključak proizlazi iz samog vremenskog sleda koji je moguće rekonstruisati. Dejan Šoškić je 2003. godine bio među osnivačima CIF-a i imenovan je za direktora kompanije. U martu 2009. izabran je za predsednika Saveta Narodne banke Srbije, dok je promena zakonskog zastupnika njegove privatne firme evidentirana tek u julu iste godine. U aprilu 2010. zaključen je ugovor o prenosu petoprocentnog vlasničkog udela na Miloša Božovića, bez naknade, a tri meseca kasnije Šoškić je izabran za guvernera NBS.

Taj niz događaja otvara više konkretnih pitanja koja se ne mogu razrešiti samo pozivanjem na činjenicu da prilikom izbora za guvernera nije imao vlasnički udeo. Pre svega, potrebno je utvrditi stvarni datum prestanka njegovog vlasništva u CIF-u i objasniti razliku između ugovora iz aprila 2010. i ranijih javnih izjava u kojima se pominjala 2009. godina. Zatim, neophodno je utvrditi da li je vlasnički udeo bio uredno prijavljen tokom obavljanja funkcije predsednika Saveta NBS i da li su u vezi sa tim postojala mišljenja ili postupci nadležnih institucija.

Jednako je važno razjasniti prirodu poslova CIF-a sa bankama, posebno onih koji se pominju u dostavljenom izveštaju, kao i moguću povezanost ranijih osnivača i rukovodilaca kompanije sa poslovima Narodne banke Srbije. Kompletna dokumentacija o registracionim promenama, finansijskim izveštajima i bankarskim ugovorima mogla bi da pokaže da li je postojao stvarni sukob interesa ili su privatni poslovni odnosi bili u potpunosti odvojeni od javnih ovlašćenja.

Od Dejana Šoškića, kao nekadašnjeg predsednika Saveta i guvernera Narodne banke Srbije, opravdano je očekivati potpuno i precizno objašnjenje tih okolnosti. Javna funkcija na takvom nivou podrazumeva i javnu odgovornost za jasno razgraničenje privatnih interesa, naročito kada je reč o poslovima povezanim sa finansijskim institucijama. Odgovori ne bi trebalo da ostanu na opštim tvrdnjama o zakonitosti postupanja, već bi morali biti zasnovani na konkretnim ugovorima, registarskim izvodima, imovinskim prijavama i službenim odlukama.

Na kraju, suštinsko pitanje ovog slučaja nije da li je Šoškić imao pravo da pre ulaska u Narodnu banku Srbije bude osnivač i direktor privatne kompanije. Ono se odnosi na period nakon preuzimanja javne funkcije i na način na koji su njegovi privatni poslovni interesi tada regulisani. Dokumenti pokazuju da je upravljačka funkcija promenjena 2009, a da je ugovor o prenosu vlasničkog udela zaključen 2010. godine. Upravo ta razlika, u kontekstu poslovanja CIF-a sa bankama, zahteva potpuno objašnjenje.

Javnost ima pravo da zna kada je nekadašnji predsednik Saveta Narodne banke Srbije zaista prestao da bude vlasnik kompanije koja je poslovala sa bankama, da li je taj odnos bio prijavljen i da li su institucije proverile mogućnost sukoba interesa.

BONUS VIDEO