Kolumna Dragutina Matanovića: Ne zaboravimo 5. oktobar 2000. i operaciju spoljnog faktora

Na veličanstvenom skupu u Kragujevcu Aleksandar Vučić je označio izbore 25. oktobra kao najtežu bitku do sada. „Ne zato što se suočavamo s nekim ko je mnogo pametniji, bolji, uspešniji od nekih prethodnih protivnika, ne, već zato što je velika sila udarila na našu zemlju, spolja“, rekao je u nadahnutom izlaganju.

Velika sila, strani faktor, strani centri moći – kako vam drago – stoje iza obojene revolucije u Srbiji. Razlozi su očigledni – snažan ekonomski razvoj Srbije i izuzetno jačanje vojske, uz neuvođenje sankcija Rusiji. Evropa se sprema za rat na Istoku, a nezavisna, slobodarska i samostalna politika Vučićeve Srbije je smetnja i prepreka.

Zapad je stajao i iza prve obojene revolucije Zapada kojom je 5. oktobra 2000. dovedena na vlast poslušna dosovska politička družina. Oni su ekonomski satrli Srbiju, izvršili neviđenu lopovsku privatizaciju, otpustili 500.000 ljudi, ukinuli suverenitet države i stavili je pod kontrolu zapadnih ambasada. Čak je i Velja Ilić, jedan od dosovskih lidera, svojevremeno izjavio da je „5. oktobra mafija potpuno preuzela državu, a oni koji su vodili zemlju radili su za strane službe“.

Treba se zato podsetiti petooktobarske revolucije 2000. godine.

Engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice „Skaj njuz“ Tim Maršal u svojoj knjizi „Igra senki“ piše da je Amerika dala ogromne sume novca za rušenje Slobodana Miloševića – desetine milione dolara. Nepobitna činjenica je da su SAD, Velika Britanija i Nemačka prednjačile u finansiranju opozicije i pokreta „Otpor“.

Veliki novac je okupio ratne i poratne profitere, kriminogene grupacije, beznačajne provincijske i velegradske političare, autonomaše i separatiste, sve do obučenih eksponenata zapadnih interesa. Maršal navodi da su dan uoči 5. oktobra, na sastanku u Laktašima u BiH, pripadnici CIA i engleske tajne službe dobili uveravanja da se Vojska Jugoslavije neće mešati, odnosno da neće štititi režim i ustavni poredak!

Miloševeć je demontiran uz pomoć nekoliko vodećih zapadnih službi i njihovih poslušnika u raznim političkim i bezbednosnim strukturama Srbije. Ključni deo plana podrazumevao je vrbovanje jugoslovenskih državnih zvaničnika kako bi izdali svoju zemlju.

Dok su Stejt department, USAID i američke nevladine organizacije radile javno, CIA je novac davala u tajnosti. Lideri američkog Kongresa su znali i podržali ovaj plan.

Predsednik Klinton je potvrdio „da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. u korist
Milоševićevih protivnika“.

„Tajna ruka“ CIA je dugo godina ostala skrivena. U američkom „Njuzviku“ je 2013. potvrđeno da je konce obojene revolucije u Beogradu držao Frenk Arčibald, čija je „tridesetjednogodišnja služba u CIA obuhvatala angažmane u Latinskoj Americi, Africi, Balkanu“.

Uvek oprezni Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji, u knjizi svojih sećanja „Kad ovacije utihnu: Borba s demokratskom tranzicijom“, piše kako je američka „ambasada u egzilu“ iz Budimpešte radila na rušenju Miloševića i trgovini uoči njegovog izručenja Hagu. Priča počinje u Budimpešti u junu 2000, kada je otvorena kancelarija SAD za Srbiju koja će ostvariti veze i kontakte ne samo sa demokratskom opozicijom već i sa delovima civilnog društva i „nezavisnim“ medijima.

Rezultati 5. oktobra doveli su do raznih formi obezdržavljenja srpske teritorije, otuđivanja prirodnih resursa i nacionalnih dobara, legalizovane kleptomanije uvozničkog lobija i gušenja domaće proizvodnje. Istovremeno je planski uništavana srpska vojska, koja se herojski i u nezamislivim uslovima suprotstavila NATO-u.

Predsednik Milošević je sramotno isporučen Haškom tribunalu na sveti srpski praznik Vidovdan. Isporučeni su i generali koji su branili Srbiju od NATO agresora, uz prihvatanje odgovornosti za ratne zločine u kojima Srbija nije učestvovala.

Političke posledice po Srbiju bile su detaljno isplanirane na Zapadu. Goran Svilanović, ministar inostranih poslova u dosovskoj vladi, kaže: „Kad smo išli u Budimpeštu po pare, nama su već tada rekli, i mi smo morali svi da potpišemo, da ćemo da prihvatimo otcepljenje Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije.“ To je bio neophodan preduslov da bi zapadne zemlje priznale nezavisno Kosovo. I tako je bilo – Crna Gora se odvojila od Srbije 2006, a dve godine kasnije Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost.

Danas nam puštaju isti prevarantski film. „Studentsku listu“ su napravili Bojan Pajtić, ofucani likovi bivšeg dosovskog režima i inostrani faktor, koji je tokom nekoliko godina samo u srpski nevladin sektor uložio 1,3 milijarde evra. Pokazalo se kao neviđena bajka da će to biti neki novi, mladi ljudi jer to je najstarija izborna lista u Srbiji, prosečno je svako sa te liste 7,3 godine stariji od kandidata liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“.

Nema na njihovoj listi nijednog studenta, nijednog radnika, nijednog seljaka. Zato što su oni sami sebe proglasili za bogom danu elitu koja bi po uputstvima stranac preuzela Srbiju. Zato što oni preziru radnike i seljake. Ne interesuju ih ni mladi ljudi, sem ekstremno totalitarističkog studentskog jezgra koje rukovodi plenumima.

P.S. Aleksandar Vučić: „Prisećamo se događaja 5. oktobra, kad je zapaljena skupština, kad je zapaljena televizija, kad je uz pomoć službi bezbednosti i dela vojske izvršen državni udar u zemlji... Uvek zaboravljate spoljni faktor. To je akcija organizovana spolja.“