Kolumna Dragutina Matanovića: Zašto blokaderi hoće da nam rasture porodicu?

Nemački sociolog Ferdinand Tenis definisao je razliku između zajednice i društva – u zajednici ljude spajaju tradicija, bliskost i zajedničke vrednosti, dok ih u društvu povezuju interesi, ugovori i formalna pravila.

Zajednica se ne stvara ugovorom. Ona nastaje rođenjem, poreklom i pripadnošću. Porodica, selo, Crkva i narod njeni su temelji. Društvo, naprotiv, počiva na interesima i individualnim izborima.

Raspad starih zadruga, prodor urbane kulture i komunistička revolucija 1945. postepeno su potiskivali tradicionalne vrednosti u Srbiji. Umesto zajedničkog cilja, dobili smo društvo razjedinjenih pojedinaca. Propovednici „otvorenog društva“ nudili su slobodu kao odbacivanje tradicije, a samostalnost kao oslobađanje od kolektivnih obaveza.

Ipak, Srbija nije sasvim izgubila sposobnost da bude zajednica. U NATO agresiji 1999. i poplavama 2014. umeli smo da se okupimo. U političkim krizama i unutrašnjim sukobima pokazivali smo pak koliko smo slabi kada nas ništa ne povezuje.

Upravo tu dolazimo do suštine blokaderske ideologije. Njena najopasnija posledica nije političko razjedinjavanje. Ona se ne zaustavlja pred vratima institucija. Ona ulazi u porodicu. Ulazi u dečje sobe. Seda za porodičnu trpezu. I tamo gde su nekada sedeli otac, majka, baka i deka, sada postavlja političke barikade.

Blokaderi ne žele samo da promene vlast. Oni hoće da promene način na koji deca gledaju svoje roditelje. Da im objasne da su roditelji prepreka. Da su bake i deke nosioci nazadnih vrednosti. Da je sve što su nasledili sumnjivo, a sve što im se nudi u ime nove revolucije oslobađajuće.

Porodica je prva zajednica. Prvo mesto gde dete uči da nije samo već da postoje i drugi. Gde uči da ljubav nije trgovina, da obaveza nije nasilje, da poštovanje nije poniženje. Gde uči da ne mora uvek da bude u pravu da bi bilo voljeno.

A šta mu nude blokaderi? Svet u kojem je neslaganje izdaja, povod za eliminaciju onih koji drugačije misle. U kojem se roditelji, bake i deke ne slušaju već poništavaju. Gde je prema starijima ukinuto svako poštovanje. Svet u kojem odluke plenuma postaju važnija od porodične ljubavi.

I to je najveća prevara blokaderske politike. Obećavaju slobodu, a proizvode usamljenost i mržnju. Podstiču prezir dece prema sopstvenim roditeljima. I planski ruše porodicu, stub bez koga nijedna zajednica ni društvo ne mogu da opstanu.

Kada političku mržnju unesete u porodicu razorili ste nešto mnogo starije i važnije od svake političke parole. A to je cilj svakog totalitarističkog pokreta. Od Pol Pota do blokadera.

Tako se stvara novi revolucionarni čovek. Čovek koji prezire ono što je bilo pre njega. Čovek koji veruje da je svaka tradicija ugnjetavanje, svaki autoritet nasilje, a svaka obaveza okov. Čovek koji ne pripada ni porodici, ni narodu, ni istoriji. Čovek koji nikome ništa ne duguje. Slobodan da menja identitet.

Zato nije slučajno što se u istom ideološkom obrascu na udaru nalazi i Crkva. Ona je poslednja velika institucija koja čoveka podseća da nije sam, da pripada zajednici i da njegova sloboda ima granice. Ona povezuje žive sa mrtvima i nerođenima. Podseća nas da se ne pita samo šta ja želim nego i šta sam dužan.

I zato je Aleksandar Vučić u pravu kada kaže da protesti i blokade doprinose velikim podelama među rođacima i ukućanima. Ogroman novac, stotine miliona evra koje su došle spolja pomutile su svest mnogima od nas. Učinile ih spremnim da nam dele zajednicu, da nam blokiraju škole, fakultete, mostove, ulice i trgove. Da remete svakodnevni život i aktivnosti. Da ruše stabilnost naše države. Da izazivaju nasilje i haos. Da potkopavaju temelje naše Crkve.

Porodica. Crkva. Tradicija. Jezik. Istorija. Sve što nas povezuje. Sve što nas podseća da svet ne počinje s nama i ne završava se s nama. Ako to razbijemo, šta ostaje? Pojedinac bez korena.

Narod koji izgubi porodicu, Crkvu i svest o sopstvenom trajanju može još neko vreme da postoji kao stanovništvo. Ali više ne zna zbog čega postoji. Niti šta bi trebalo da sačuva. To čini blokadersku ideologiju izuzetno opasnom.

Zato je važno da na predstojećim izborima podržimo listu „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“. Da kao i uvek do sada pokažemo da srpski narod nepogrešivo prepoznaje kada su mu država, tradicija i Crkva u opasnosti.

P.S. Aleksandar Vučić: „Neki ljudi hoće da se deca bune protiv roditelja, protiv baka i deka. To nikada u Srbiji nije postojalo. Nemojmo da dozvolimo da nam ti zli dele i rastavljaju porodice.“