Kolumna Dragutina Matanovića: Postizborna Srbija

Kolumna Dragutina Matanovića o Srbiji posle izbora.

Postoji nešto gotovo tragikomično u postizbornoj atmosferi u Srbiji. Pune dve godine slušali smo da živimo u diktaturi i da je Aleksandar Vučić autokrata koji neće priznati izborni poraz. Da će pokrasti izbore, izvesti policiju na ulice i, ako bude potrebno, izazvati građanski rat samo kako bi sačuvao vlast.

A dogodilo se sve suprotno. Baš kako je Vučić više puta najavljivao – priznao je poraz sat i po posle zatvaranju birališta. Nije čekao da se prebroji poslednji glas, nije pozivao pristalice na ulice. Nije pokušavao da ospori volju birača. Na osnovu stratifikovanog uzorka sa 500 biračkih mesta, zaključio je da je poražen i to javno saopštio.

To je u svakoj normalnoj demokratiji najobičnija stvar. I to bi trebalo da bude početak političke odgovornosti pobednika, a ne dozvola za nasilje i političku odmazdu.

Posle izborne noći ispostavilo se da je najveći problem srpske demokratije upravo u tome što neki ljudi demokratiju razumeju kao pravo da ne prihvataju postojanje poraženih. Za njih je politička konkurencija neprijatelj. Drugačije mišljenje je provokacija, a medij koji im nije po volji – neprijateljski objekat koji treba zakatančiti.

Od večeri 25. oktobra, umesto da pobednici preuzmu odgovornost, formiraju institucije i počnu da upravljaju državom, dobili smo nastavak politike na ulici.

Aleksandar Vučić je, obraćajući se političkim protivnicima, izgovorio nešto što bi u normalnoj državi trebalo da bude suvišno: „Pobedili ste na izborima, formirajte organe vlasti, nemojte da dalje dopuštate nasilnicima i batinašima da maltretiraju građane ove zemlje, da ponižavaju i gaze institucije ove zemlje.“

Istorija srpske države duža je od osam vekova. Preživeli smo carstva, okupacije, ustanke, ratove, seobe, dinastičke obračune i ideološke revolucije. Preživeli smo i sopstvenu nesrećnu sklonost da se delimo i međusobno mrzimo, da u političkom protivniku ne vidimo čoveka sa drugačijim stavom nego neprijatelja i nekoga koga treba ukloniti.

Dinastije Obrenović i Karađorđević, četnici i partizani, komunisti i antikomunisti. Svaka podela ostavila je duboke posledice, a neke su završene velikim krvoprolićem.

Nije slučajno Čerčil u Drugom svetskom ratu podržao Tita, a ne jugoslovensku kraljevsku vladu i Dražu Mihailovića, iako je kralj bio blisko povezan sa britanskim dvorom, a Mihailovićev pokret u početku imao podršku saveznika. Dešavanja posle 1944, uključujući masovna ubistva i likvidaciju srpske elite, pokazala su koliko skupo jedan narod može da plati tuđe geopolitičke interese i sopstvene unutrašnje podele.

Neverovatno je da smo, posle svega, dočekali 21. vek i ponovo dozvolili da nas dele na podobne i nepodobne. Na one koji su navodno dostojni Srbije i druge koje bi trebalo isterati iz zemlje. Ili uterati u zemlju. I to mi, potomci srpskih heroja koji su se borili na Kajmakčalanu, koji su Srbiju ponovo podizali posle Albanske golgote i koji su za nju ostavljali živote.

Srpski narod kao da je zaboravio da država nije nešto što nam je zauvek dato, pa možemo da je raskomadamo. Da mržnjom podeljeni na političke tabore podrazumevamo da će naša država uvek postojati bez obzira na to šta radimo. Za razliku od naroda koji svoju državu doživljavaju kao najvrednije nacionalno dostignuće, kod nas se često čini da nam država pripada bez obaveze da je čuvamo.

Zato Sonja Biserko hladnokrvno izjavljuje da se nada da će prevladati razum i pitanje „kakva Srbija, a ne kolika“! To je jasna politička poruka koja otvara jedno od najvažnijih pitanja buduće vlasti: šta će biti sa teritorijalnim integritetom Srbije i njenim nacionalnim interesima? Nije sporno da Srbija mora da bude funkcionalna država, da ima vladavinu prava i uređene institucije. Sporno je kada se to postavlja kao suprotnost teritorijalnoj celovitosti.

Zar je moguće da smo došli dotle da se čak i pitanje veličine, odnosno teritorijalnog integriteta sopstvene države, predstavlja kao anahronizam koji bi trebalo da odbacimo kako bismo postali moderni i razumni? Da je pitanje nacionalnog interesa drugorazredna tema. Da je čak i Srpska pravoslavna crkva prepreka „uzvišenom“ cilju.

Kao da smo ponovo u nekom ružnom kominternovskom snu. Da živimo u društvu u kome sloboda medija posredno zavisi od nevladinih organizacija i stranog faktora.

„Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi“, davno je rekao patrijarh Pavle. To je poruka da najveće opasnosti ponekad dolaze iznutra – iz naših podela i neslaganja. Poruka koja poziva na mir, sabornost, dijalog i međusobno razumevanje u srpskom narodu. Najvažnija poruka!

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti.“