PROČITAJTE KOMPLETAN GOVOR PREDSEDNIKA NA OBELEŽAVANJU GODIŠNJICE NATO AGRESIJE! Vučić: Ubijenu decu vam NIKADA NEĆEMO ZABORAVITI!

Dvogodišnji Marko Simić iz Novog Pazara poginuo je u krilu svoga oca Vladana. Brat i sestra Stefan i Dejana zajedno su ubijeni u NATO napadu u Ralji. Mala Milica iz Batajnice stradala je na noši, pred spavanje. I niko nije odgovarao za ove stravične zločine!

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je sinoć u Nišu, na obeležavanju 20. godišnjice početka NATO agresije, da Srbija nikada neće zaboraviti 2.500 nevinih ljudi ubijenih u zločinačkim napadima 1999. godine. Među poginulima je i 79 nedužne dece i to je najveći zločin koji je NATO počinio prema Srbiji i Srbima, naglasio je šef države.

Vučićev govor prenosimo u integralnoj verziji, uz redakcijsku opremu i neznatna skraćenja:

Pet godina na ovako veličanstven način obeležavamo godišnjicu agresije NATO na jednu malu, slobodoljubivu i nikada pokorenu zemlju. Ponosan sam na vas, dragi građani Srbije, jer vaš slobodarski duh naterao nas je da, učeći mlade generacije o onome što se zbivalo, ne zaboravimo da budućnost možemo da gradimo samo na takvim osnovama, čuvajući slobodu, samostalnost i nezavisnost Srbije kao najviše vrednosti. Hvala vam što je Srbija ponosa i budućnosti večeras ovde sa nama.

Na kraju, nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, nego tišinu naših prijatelja. Ovo je davno rekao Martin Luter King, a ja nisam mogao da nađem ništa snažnije i tačnije čime bih počeo ovo sećanje na NATO agresiju, koja je otpočela pre tačno dvadeset godina. Jedino što imam da dodam jeste da tada prijatelje gotovo da nismo ni imali. Hvala onima koji nisu bili protiv nas, ali nam pomagao nije gotovo niko.

Nije greška, nego zločin

Bili smo sami, suočeni sa najvećom vojnom silom na svetu, sa koalicijom bogatih i moćnih, sa 22.000 tona bombi i raketa i sa njihovim jasnim ciljem. Da nas poraze, unize i da jedan deo naše teritorije predaju nekom drugom. Danas, 20 godina kasnije, mi ponovo imamo prijatelje, ali i one koji nam više nisu neprijatelji, uz jasnu razliku u mišljenju o svemu što se događalo.

I ono što je za nas zločin, a smrt 2.500 civila, smrt 79 dece, devastiranje jedne zemlje, šteta koja se meri desetinama milijardi dolara, za nas će uvek biti zločin. Za njih je, ako i toliko hoće da priznaju - greška, uz koju, tu i tamo, dodaju i izraz, tragična.

Foto: informer.rs

I to je ono na šta mi nikada nećemo pristati. Ne ovde, u Nišu, na koji su, protivno svim konvencijama, bacane kasetne bombe da bi ubijale trudnice na pijacama. I ne u Varvarinu, ne u Grdelici, ne u Ralji, Merdaru, Pazaru, Batajnici, gde su njihove greške za nas značile gubitak najvažnijih od svih života - dečijih.

Nemamo mi prava na to da pognemo glavu i sami kažemo: "Pa dobro, greška", jer bi to značilo da i sopstvene živote upravo tako doživljavamo. Kao grešku koja, kada neko to hoće, može da bude poništena i zaboravljena. A mi nismo greška. Mi smo brojčano mali, ponosni narod, pobednik u velikim ratovima, snažan, darovit, spreman na žrtvu, ali i na pomirenje, uz taj jedan mali uslov, važan za naš opstanak. Da ne zaboravljamo. Nikada, nikome, naše živote.

Ubijali čak i trudnice

I sve ostalo je nešto što se da popraviti, ruševine nisu odavno glavni deo našeg sećanja, pohranjene su među sve one koje smo doživeli u istoriji. I izgradili smo nove bolnice, umesto onih devetnaest koje su uništene, i nove škole, umesto 69 uništenih, i nove stambene objekte, umesto 25.000 uništenih, i nove puteve, mostove, pruge... Ali ovde, u Nišu, našu Ljiljanu Spasić, trudnu, niko ne može da vrati. Ni u Varvarinu, našu Sanju Milenković, učenicu prvog razreda Matematičke gimnazije. U Aleksincu porodicu Milić... Dvogodišnji Marko Simić iz Novog Pazara, deset dana pošto je radosno duvao svećice na rođendanskoj torti, poginuo je u krilu svoga oca Vladana. Brat i sestra Stefan i Dejana zajedno su izgubili živote u napadu NATO avijacije u Ralji. Mala Milica iz Batajnice, ubijena na noši, pred spavanje, postala je simbol svih nevinih žrtava. I niko nije odgovarao za ove zločine! Srpski civili bili su dozvoljena meta NATO agresije. Dve i po hiljade života. To nećemo i ne smemo da zaboravimo. I nisu oni bili greška, i njihovo uzimanje jeste bio zločin. To Srbija danas i sme i može i mora da kaže. Na to nas tera budućnost i odgovornost koju za nju nosimo.

I 20 godina posle bombardovanja, ta budućnost je i najsvetija obaveza koju imamo i prema žrtvama i prema sećanju. To je obaveza prema životu, koji, u ovoj zemlji, tako krcatoj smrću, mora da postane najsvetija dužnost. I nijedan više, nikada, ne sme da bude proglašen za grešku. Kao što oni ubijani u Jasenovcu i operaciji 'Oluja' nisu bili nikakva greška, već nečija namera.

Život mora da bude zaštićen, mora da bude omogućen, siguran, slobodan i mora da bude naš prvi zadatak i naš najvažniji cilj. Našu tolerantnost, našu spremnost da oprostimo i pružimo ruku pomirenja pogrešno je protumačio Džejmi Šej, portparol krvavog pohoda na našu zemlju: 'Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti', kaže on. Danas demantujemo njegov zločinački optimizam. Nismo i nikada nećemo zaboraviti zločine koje ste počinili ovoj zemlji i ovome gradu. Kao što nikada nećemo zaboraviti Petera Handkea, Aleksandra Solženjicina, Harolda Pintera i Noama Čomskog, velike ljude, najveće u svome vremenu, koji su integritetom svojih ličnosti stali na stranu male Srbije, na stranu istine i podržali nas. Nikada nećemo zaboraviti ni Marinosa Ricudisa, kapetana grčke ratne mornarice koji je odbio naređenje vrhovne komande NATO da pošalje smrtonosne projektile na Srbiju. Večno je naše poštovanje prema čestitim svedocima istine, majoru Binelu i generalu Mekenziju. Pamtićemo zauvek sunarodnike Džejmija Šeja koji su, za razliku od njega, u raznim istorijskim prilikama deo sebe ostavili srpskom narodu - od admirala Trubridža, Flore Sends do Rebeke Vest. Njima treba da objasnite zbog čega ste tako surovo bombardovali našu zemlju.

Foto: informer.rs

Oteli nam Kosovo

O svemu ostalom mi danas možemo da razgovaramo, sem o zaboravu. I o Kosovu, koje su nam bombama i lošom politikom, i njihovom i našom, gotovo otkinuli od ostatka tela, i o susedima koji su ćutali, o Evropi, koja je učestvovala, i o rešenjima, kompromisima, miru.

Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji najobespravljenija su etnička grupacija na tlu Evrope, a o njihovim pravima i bezbednosti trebalo bi da brinu UNMIK, KFOR i EULEKS, sve tri, barem formalno, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. S pravom se pitamo: zbog čega zemlje članice NATO koje su zbog tobožnje zaštite prava Albanaca razorile našu zemlju danas nisu zainteresovane da Srbima na Kosovu i Metohiji obezbede civilizovane i bezbedne uslove za život? Nisu istraženi niti procesuirani gnusni zločini počinjeni nad Srbima. Izveštaj Dika Martija o vađenju organa otetih Srba u takozvanoj Žutoj kući uporno ignorišu međunarodne pravne institucije. Zbog čega je sada odjedanput tako teško da se formira Zajednica srpskih opština, da se ukinu takse na uvoz robe iz Srbije i BiH, zbog čega se tolerišu formiranje albanske vojne sile i njena pretnja srpskom stanovništvu?!

(VIDEO) DAN SEĆANJA, 20 GODINA OD NATO ZLOČINA! PREDSEDNIK VUČIĆ: Nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već TIŠINU NAŠIH PRIJATELJA!

 

Tokom svog dugog istorijskog trajanja Srbija se više puta poput feniks-ptice dizala iz pepela. Oporavila se i od sankcija koje su joj nametnute devedesetih, od pustoši i užasa koji su ostali iza bombardovanja i od unutrašnje pljačke zemlje i uništavanja nacionalne ekonomije posle 5. oktobra. Danas s ponosom možemo da kažemo da je pametni i dobri narod Srbije, veran rodoljubivim idealima predaka i posvećen budućnosti svoje dece, pokrenuo vaskrs voljene otadžbine. Na tome putu oporavka ne mogu nas zaustaviti. Narod Srbije je principijelno i dostojanstveno doneo odluku da ne želi članstvo zemlje u NATO i da je vojna neutralnost naš prirodni izbor. Posle svega što se dogodilo, to je prihvaćeno sa razumevanjem na svim polovima globalnih podela.

Foto: TANJUG/ DIMITRIJE GOLL/ bk

Treba nam hladna glava

Srbija je ekonomski, vojno, svojim međunarodnim ugledom i privrženošću evropskim vrednostima osigurala sebi poziciju da bude respektovani inicijator političkih rešenja. Pokazali smo spremnost da kompromisima, da obostranim ustupcima jednom zauvek zatvorimo knjigu neprestanih sukoba i otvorimo razdoblje mira i prosperiteta za sve narode Balkana. Za okretanje novog lista srpsko-albanskih odnosa i trajno rešenje složene balkanske jednačine potrebno je mnogo razuma i dobre volje, potrebna je hladna glava i zrelo političko uverenje da se srećna budućnost može ostvariti samo ako je sami gradimo. Mi smo pokazali da takvu mudrost imamo.

I ne mislimo da smo bezgrešni, znamo, vrlo dobro, da smo radili i loše stvari, ali znajući koliko toga i od nas zavisi, spremni smo na svaki dijalog, na iskorišćavanje i najsitnije mogućnosti koja se pred nama pojavi, hoćemo da radimo sa svima, da pružamo ruku, saslušamo, dogovorimo se, jer je baš nama mir najvažniji, i baš nama su životi najpotrebniji.

Zato što su ti životi i jedini način da ne zaboravimo. I da svake godine bude dovoljno nas, da možemo da ponovimo imena Milice, Dejane, Sanje, Svetlane, Bojana, Alekse, Stefana, Jovana i svih onih dve i po hiljade žrtava, koje moramo zauvek da pamtimo. Bez nas, bez Srbije koja ponovo ima prijatelje i koja je jaka, bezbedna, zaposlena, sigurna, izgrađena, neće biti ni sećanja ni istorije. Potrebni smo, danas, svim tim izginulim ljudima. Potrebni smo im uspravni, ponosni i spremni da ponavljamo, dok je sveta i veka, da oni nisu bili greška.

PUTIN OBJASNIO ZAŠTO RUSIJA NIJE BRANILA SRBIJU OD NATO BOMBI: Zapad je često ostajao gluv na stavove Moskve, SLUŠALI SU SAMO SNAŽNE GLASOVE!

 

Foto: TANJUG/ DIMITRIJE GOLL/ bk

Greška je bila sve što su uradili. I zločin. Zato što svaki prestanak normalne komunikacije, svaki prelazak na silu, na bombe, kao argument, jeste zločin. Svaka kazna primenjena na nedužnom jeste zločin.

Od toga danas niko ne treba da beži. Balkan je i dalje jedna zapaljiva smesa, sa kojom više niko ne sme da pogreši. I moramo, i Srbija će sve uraditi da tako i bude, da komuniciramo rečima, a ne gvožđem. Moramo da počnemo da se pozdravljamo, a ne da se gledamo preko nišana. Moramo da tražimo rešenja da bismo izbegli metke. I to ne zato što smo slabi, a da vas podsetim kada sam bio ministar odbrane, imali smo jedan, ponavljam, jedan jedini 'mig 29', koji je češće ukrašavao naše livade, jer ni hangar nismo imali, nego što je leteo. Vojska Srbije je danas respektabilna sila i garant, ne rata i sukoba već upravo očuvanja i odbrane naših državnih i nacionalnih interesa. Razgovor umesto metaka, to mora da bude naša politika. Politika budućnosti.

Foto: Tanjug

Srbija je danas sila

To je, na kraju, i jedini način da nađemo mir i za sve one koji su poginuli, u svim tim ratovima, pa i u agresiji od koje je prošlo dvadeset godina. Da ih se u miru i na miru sećamo. I da znaju da zločina više neće biti, baš kao i da je onaj nad njima zapamćen. I da znaju da Srbija živi i za njih. Neka im je večna slava! Zauvek ćemo ih pamtiti i nositi u srcu!

Čast mi je da pored Čegra, na kome je Stevan Sinđelić kuburom ispisao jednu od najslavnijih stranica srpskog rodoljublja i junaštva, da pored svetih lobanja Ćele-kule, pozdravim sve vas, pozdravim narod Srbije i kažem da Srbiju ne mogu da pobede, da će Srbija da pobeđuje u broju novih fabrika, investicija, stvaranjem bogatijeg društva, ali i da će imati snage da se izbori sa svima koji žele da je na putu normalnosti i uspeha zaustave.

Slava našim vojnicima, policajcima, običnim srpskim ljudima, našoj poginuloj deci. Neka večno živi naša jedina i nepokorena otadžbina Srbija!"

ALEKSANDAR VUČIĆ