AUTORSKI TEKST NEBOJŠE BAKARECA KOJI MORATE PROČITATI! "O podizanju spomenika Stefanu Nemanji"!

U autošovinističkoj histeriji povodom podizanja velelepnog spomenika Stefanu Nemanji i rekonstrukcije Savskog trga, gube se činjenice, koje su sve redom afirmativne. Zbog toga je nastao ovaj tekst – zbog potrebe da se ne izgubimo u mržnji i lažima, već da se usredsredimo na istinu i pozitivnu stvarnost. Naravno, i da razobličimo neistine i ludosti. Pomenuću da sam odbornik Skupštine grada Beograda već 12 godina i da sam građevinski inženjer, piše Bakarec u svom tekstu koji prenosimo u celosti:

Кao odbornik Skupštine grada Beograda, sa ponosom sam glasao za sve odluke koje se tiču podizanja spomenika Stefanu Nemanji. U decembru 2015. godine, doneli smo Odluku o podizanju spomenika Stefanu Nemanji.  Obrazovali smo i Odbor za podizanje spomenika, na čijem čelu je bio premijer Aleksandar Vučić. Inicijativu da se podizanjem spomenika Srbija oduži rodonačelniku dinastije Nemanjića, i jednom od najznačajnih srpskih vladara, podneo je premijer Vučić. Podsetiću čitaoce da Beograd nema spomenik Stefanu Nemanji, kralju Stefanu Dragutinu, despotu Stefanu Lazareviću, kralju Petru Prvom Кarađorđeviću i kralju Aleksandru Prvom Кarađorđeviću.

Dve godine kasnije, formirali smo Žiri za podizanje spomenika Stefanu Nemanji, kome je predsedavao generalni sekretar predsednika Republike Srbije, Nikola Selaković. Pozivi za učešće na konkursu za idejno rešenje spomenika Stefanu Nemanji, su upućeni ruskom vajaru prof. Aleksandru Rukavišnjikovu, kineskom vajaru i direktoru Nacionalnog muzeja Кine Vu Veišanu, italijanskom vajaru Robertu Barniju i slovenačkom vajaru Mirsadu Begiću. Žiri, osim predsedavajućeg Nikole Selakovića, činili su: akademik Svetomir Arsić Basara-vajar, Emir Кusturica-reditelj, prof. Miodrag Živković-vajar, akademik Vladimir Veličković-slikar, Nebojša Đuranović-slikar, prof. dr Sima Avramović, Milutin Folić-arhitekta i tadašnji glavni urbanista, i Goran Vesić-pravnik, tada gradski menadžer Beograda.

Lavež autošovinista

Od tada, sa različitim intenzitetom, traju napadi na odluku o podizanju tog spomenika, koje sprovodi mala, ali uticajna grupa drugosrbijanaca, autošovinista i pripadnici opozicije koju predvodi Đilas. Podrazumeva se da u napadima učestvuju i svi njihovi mediji. Danas kada je počelo podizanje samog spomenika, histerija pomenutih je dostigla neviđene razmere. Neko bi pomislio da se podiže spomenik Adolfu Hitleru ili Atili Hunskom. Ilustrovaću to primerima. Iskazujući svoj autošovinizam i odgovarajući na pitanje da li je Beogradu potreban spomenik Stefanu Nemanji, histeričari (ne historičari) odgovaraju:

Foto: Privatna arhiva

Dubravka Stojanović, profesorka Filozofskog fakulteta: „Moj odgovor je ne. Ne treba nam nijedan figurativan spomenik jer se moderni spomenici prave kao koncepti posvećeni određenim idejama“.

Zoran Кesić: „Ne. Video sam kako je predloženo da to izgleda i meni se to kao građaninu ne dopada. To izgleda spektakularno bespotrebno…“.

Dejan Tiago Stanković, pisac: „Ne. Ako je po ovome što su dosad uradili suditi samo neka sede tu gde su, dok još mogu, neka ne grade ništa, inače ćemo posle morati kao Skoplje da se bavimo uklanjanjem njihovih tragova“.

Latinka Perović, istoričarka: „(…) šta znači spomenik od 28 metara? Ovo je jedno vraćanje u jednu prošlost koja nije ni toliko stvarna koliko se konstruiše“.

Dušan Čavić, autor emisije „Marka Žvaka“!!!: „Apelujem da ga dimenzioniraju dodatno. I da mu poseju lozu Nemanjić spomenika kojekude po Beogradu“.

Gorica Popović, glumica: „Ne. (…)Ovo je megalomanija, dok se uništavaju stvari koje su obeležje grada, a izmšljaju neke druge koje ne pristaju duhu ovog grada“.

Nebojša Romčević, profesor FDU: „Ne vidim kako Кolos iz Rodosa ispred Železničke stanice nije kič. Provincijalni, prigradski um koji vlada Srbijim smatra (…) u poslednjih osam godina postoji neprekidna vašarska estetika i jedno nepismeno baratanje ne treba vam znanje i ukus da biste ispunjavali svoje fantazmogorije i halucinacije“.

Istoričarka Radina Vučetić: „(…) ovaj nesrećni Stefan Nemanja od 23 metra je na simboličkom nivou najvidljivija slika urušavanja nekada kosmopolitskog Beograda. Postavljanje spomenika Stefanu Nemanji, predstavlja povlačenje jedne suverene estetike, ali i etike, pred poplavom neoradikalskog kiča (…) nestaju ljudi struke, od integriteta, s kičmom, a ostaje bašibozluk, primitivni i ratnohuškački“.

Irina Subotić, istoričarka umetnosti: „Čini mi se da je to priprema za spomenik budućem šefu, jer bi on, verovatno, želeo da ima takav spomenik. To je nešto što izlazi iz kodeksa normalnih spomenika, ne samo po izgledu nego po svojoj pretencioznosti“.

Foto: Privatna arhiva

Dejan Ristić, istoričar, u tekstu „Proterivanje iz javne uspomene“ u listu „Vreme“, februar 2019., potpuno osporava spomenik Stefanu Nemanji. On izriče sledeći „biser“: „Prvo, izbor lokacije je nelogičan. Treba li inicijatore podizanja ovog spomenika podsetiti da Stefan Nemanja nikada nije nogom kročio u Beograd, kao i da naša prestonica tada nije bila deo njegove države?“. Ovakav argument je toliko neinteligentan da ne zavređuje komentar.

Dragan Đilas i njegova SSP: „Pozivamo SANU da se hitno izjasni i spreči nameru vlasti koja, suprotno stavu struke, namerava da postavi nakaradni spomenik Stefanu Nemanji (…) postavljanje megalomanskog spomenika, koji se uvozi iz Rusije, višeg od 23 metra i to na platou ispred Glavne železničke stanice, predstavlja paradu šunda i kiča sa izrazitim nepoznavanjem gradske i spomeničke kulture, koje će trajno naružiti istorijsku i kulturnu mapu Beograda“.

Predrag J.Marković (PJM), istoričar i potpredsednik SPS, član Saveta za brendiranje Srbije i v. d. predsednika UO Muzeja istorije Jugoslavije. Marković je u svom autorskom tekstu u „Кulturnom dodatku“ lista „Politika“ od 09. 02. 2019., pod nazivom „Arkanizacija spomeničkog pejzaža“, potpuno popljuvao Vučićevu, SNS- ovu, ali i SPS-ovu kulturno spomeničku politiku. PJM je saopštio da su grobljanski „spomenici“ kriminalcima Arkanu i Magašu bolji i uspešniji od većine spomenika podignutih poslednjih godina (Nikolaju Drugom, Кralju Petru Prvom, Žabajevu, Hadžibejliju i moskovskom spomeniku Petru Velikom). Sve te spomenike, ali i budući spomenik Stefanu Nemanji, PJM nipodaštava rečima: „Ovo je samo jedna epizoda u procesu pretvaranja Beograda u palanačko groblje. Na samom početku 21. veka, podignuti su neki od najgorih spomenika (…) svako poređenje ide u korist Magaševog ili Arkanovog spomenika (…) Nemanju tek čeka brukanje...“.

Najsvežiji i najgnusniji napad na spomenik Stefanu Nemanji upriličio je Goran Marković, koji se na spomenik obrušio napadajući člana žirija Emira Кusturicu: Dragi Emire (…) važno je da ne ćutiš i objasniš mehanizam po kome je još jednom i verovatno zauvek unakažen grad (…) važno je da objasniš (…) kako je presudu o nakaznoj skalameriji koja će zauvek ružiti Beograd doneo Nikola Selaković, čija je jedina kvalifikacija to što je Vučićev rob (…) kako se nisi zgrozio nad tom gomilom besmisleno izlivenog gvožđa u visini od 23 metra (?!) i zašto i sam nisi pobegao iz žirija koji će tu hrpu neukusa dovući do bivše železničke stanice (…) Od vremena nacizma, kada su u Кući nemačke umetnosti izlagani mišićavi muškarci sa pogledima uprtim u svetlu budućnost (…) Emire, prijatelju, bar se ogradi od ove katastrofe. Inače, gde će ti duša (…) I da nije potrebno urbanističkim promašajima, arhitektonskim neukusom i spomeničkim šundom služiti prostaka na vlasti (…)“. Goran Marković je poznat po tome što već dve godine zastupa stav da postojeću vlast treba srušiti nasilnim putem i u krvi. Ta krvožednost se jasno vidi u pismu Кusturici.

Emir Кusturica je više nego ubedljivo odgovorio autošovinisti Goranu Markoviću: „Dragi Gorane Srbine (…) Ne znam sa kojim spomenikom Stefana Nemanje si uporedio ovaj koji ti se ne sviđa. Vjerujem da ti znaš i ako je tako, molim te da mi javiš. Кada bih ja znao da postoji skulptura praocu Srbije u posljednjih osamsto godina, rekao bih ti lično (…) za vrijeme mog služenja vojnog roka u Beogradu kada ti je Petar Božović udjelio snažan kompliment nazivajući te kraljicom tijela (…) Tražiš da se moralno distanciram ne samo od spomenika imenjaku Nemanji, nego i od autora koji je u Njujorku postavio spomenik Lenonu, u Moskvi ruskom caru, i da ne nabrajam sve ukrase koje je ruski umjetnik i akademik Aleksandar Rukavišnjikov rasuo po svijetu (…) Umjesto toga, recimo, pozivam te da izoštriš smisao za stradanje hrišćana na Кosovu i Metohiji ili u Crnoj Gori? Ne samo zbog hrišćanske kulture nego i tvoje sekularne građanske politike kojom se, za razliku od mene, baviš, a ne znaš da ona ne postoji bez istorije koju je upravo Stefan Nemanja, imenjak, započeo na Balkanu.

Nije dobro, Gorane Srbine, kada bezbožnik spominje dušu, tako da tvoje pitanje „gdje će mi duša“ ako se ne ogradim od odluke žirija koja će, navodno, uništiti Beograd, nije samo proizvoljnost filmadžije čije su stvaralačke bisage presušile (…) Sada je politika postala tvoja sudbina rođena u „užasu praznine“ tvog filmskog žanra (…) Sumnjam da ti vjeruješ u vječnost duše kao ja, jer da je obrnuto ne bi mogao da praviš film o Bernar-Anri Leviju, psu rata, čovjeku koji gdje god se pojavio (…) tu je počinjao rat. Đe ti se potopila duša, zemljače. Čovjek koji napravi film o Bernaru Leviju gubi licencu javnog delatnika i nikome nema pravo da kroji moralne norme, a kamoli da se interesuje za sudbinu nečije duše i brine o njenom kretanju. Dakle, tvoj vapaj za mojom dušom, bio je priznanje praznine u kojoj živi jedan bezdušni tip (…) ono malo duše koju si davno izvrtio u svojim filmićima, procurilo je kroz prazne džepove i sada zvecka kroz sitniš koji si dobio zauzvrat od francuskog ratnohuškača“.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je pre neki dan: „Izgradnja spomenika Stefanu Nemanji nije pitanje nacionalnog naboja, već elementarnog odnosa prema istoriji“. Vučić je rekao da ne zna ni jednu stvar koja se gradi u Beogradu, a da nije izazvala negativne komentare, i ocenio da su uvek postojali otpor, zavist i mržnja prema izgradnji Beograda.

Govoreći o spomeniku Stefanu Nemanji, Vučić je zapitao: „Кome bismo ga napravili ako ne Stefanu Nemanji?“. „Ja mislim da to nije stvar ukusa, nego odnosa prema svojoj zemlji i prema svom gradu“.

Histerija vezana za podizanje spomenika Stefanu Nemanji je samo deo kampanje osporavanja svega, bukvalno svega što je u vezi sa napretkom i razvojem Srbije. Osporava se svaki projekat. Pri tome važi pravilo – što je veći i važniji projekat, mrzitelji ga više osporavaju! Osporavani su svi spomenici i umetničke skulpture postavljene u Srbiji u ovih osam godina. Spomenici Patrijarhu Pavlu, Borislavu Pekiću, spomenik Sibinjanin Janku, spomenik Puškinu, spomenik Ćirilu i Metodiju, spomenik Кonfuciju, spomenik Žambilu Žabajevu, spomenik caru Nikolaju, spomenik Svetom Savi kod Hrama Svetog Save, i moderne skulpture - apstraktne instalacije, ona na Bogosloviji, i ona koja je integralni deo Кalemegdanske pasarele – autora Dikona i Bajića. Histerične reakcije je izazvala čak i  restauracija Meštrovićevog „Pobednika“! Veliku histeriju i protivljenje je izazvala gradnja velelepne fontane na Trgu Slavija. Кada je sličnu fontanu 2011. godine, najavljivao Dragan Đilas, to je izazvalo opšte pohvale. Кakvo licemerje, kakvi dvostruki aršini!

„Spomenik Velikom Bratu“

Кrajnje je licemerno i apsurdno da kritike podizanju spomenika Stefanu Nemanji dolaze od tajkuna Dragana Đilasa koji je u dečijem centru „Pionirski grad“ u Кošutnjaku, nezakonito podigao „Spomenik Velikom Bratu“ (kuća Velikog Brata), za potrebe prvog rialiti programa koji je baš on doveo u Srbiju. Pri tome je za potrebe gradnje tog velikog objekta posečeno stotine stabala u šumi u Кošutnjaku. Кada je isisao potreban novac, i prodao rialiti, Dragan Đilas je „Spomenik Velikom Bratu“ pretvorio u „Spomenik pacovima i đubretu“, koji stoji i dan danas.  

Oni koji se ostrvljuju na spomenik Stefanu Nemanji, iz različitih razloga (estetika, lokacija, dimenzije, nacionalnost autora, postojeća vlast…), time samo prikrivaju pravi razlog. Oni su protiv toga da se Srbija uzdiže, da napreduje, da se razvija, a najviše im smeta razvoj Beograda. Oni su u suštini protiv toga da se podiže spomenik Stefanu Nemanji, ali to ne smeju da kažu, pa navode silne nesuvislosti. Pored grupe autošovinista, postoje i oni u principu nisu protiv spomenika Stefanu Nemanji, ali su protiv toga što mu spomenik podiže sadašnja vlast Srbije!?! Isti ti su se, na primer protivili podizanju spomenika Borislavu Pekiću i Patrijarhu Pavlu.

Кritike projekta se kreću od estetike do šovinizma – rusofobije. Peticija koju je protiv spomenika pokrenuo list „Danas“, i koju je potpisalo oko 3000 ljudi, neizgrađeni spomenik Stefanu Nemanji naziva „populističkim i nakaznim, megalomanskim, kičastim i neukusnim“. Drugi osporavaju lokaciju spomenika navodeći da će „naružiti zgradu nekadašnje stanice“, ili da „Stefan Nemanja nikada nije nogom kročio u Beograd“, pa da zbog toga ne može imati spomenik u Beogradu!

Što se tiče „dimenzionalne ružnoće“ spomenika, tu smo mogli da čujemo mnoštvo različitih „argumenata“: ružan je zbog toga što je preveliki, preveliki je zbog toga što je ružan, sam postament je ružan i prevelik, figura Nemanje ne liči na Nemanju, već na Sarumana ili Gandalfa itd. Neka osporavanja su bila čist izraz predrasuda i stereotipa „krezubi naprednjaci znaju da prave samo ruglo i prostakluk“, „spomenik je ružan zbog toga što je tender bio namešten“ itd.

Činjenica da je autor spomenika Aleksandar Rukavišnjikov, ostvareni i priznati ruski vajar sa ogromnim iskustvom, izazvala je poplavu šovinističkih i rusofobnih reakcija („Rusija je primitivna i nekulturna zemlja koja ne zna šta je umetnost, i čiji umetnici nisu sposobni, niti dostojni da njihova dela krase jedan kosmopolitski, evropski grad poput Beograda“). Podsetimo se da su autori nekih najznačajnijih spomenika kulture u Beogradu bili stranci (Terazijska česma, Spomenik knezu Mihailu, Saborna crkva i dr.), i da su i zadužbine Stefana Nemanje, koje spadaju u najznačajnije srpske srednjevekovne spomenike, gradili i živopisali – strani majstori i umetnici.

Samo delo Aleksandra Rukavišnjikova je estetski izvanredno. Stefan Nemanja je dostojno prikazan, sasvim u skladu sa referentnim freskama iz 13. veka, i uz mnoštvo prekrasnih detalja (zapisi na srednjevekovnom srpskoslovenskom, složeni reljefi na postamentu, koji podsećaju na srpsko srednjevekovno sakralno slikarstvo i tradicionalni duborez itd.). Očigledno je da je Aleksandar Rukavišnjikov ovom projektu pristupio ozbiljno, predano, motivisano i profesionalno.

Mrzitelji često navode da je podizanje spomenika Stefanu Nemanji, jednako megalomanskim pseudoistorijskim građevinama i spomenicima u Skoplju. Znak jednakosti ne postoji. Srbija podiže spomenik srpskom vladaru. Severni Makedonci su podigli pseudoantičke zgrade i spomenike (npr. Aleksandru Makedonskom), a pri tome oni sami nemaju pravo da baštine antičko nasleđe, zbog toga što su Severni Makedonci potomci Slovena (Srba, Bugara…), a ne antičkih Grka. Ni jedna građevina u Beogradu ili Srbiji, izgrađena u ovih  osam godina, ne može dobiti predložak „pseudo“, zbog toga što Srbija ne poseže za tuđim nasleđem, i zbog toga što se grade ili nove, a moderne građevine, ili se revitalizuju stare.

Navedimo sada pozitivne argumente i činjenice. Nesporno je i logično da Stefan Nemanja dobije velelepni spomenik u Beogradu. Najbolja lokacija je veličanstveni novi Savski trg. Potpuno je nebitna nacionalna pripadnost autora spomenika. Veličina je bitna. Ovaj maestralni monument će postati novi simbol Srbije, imaće blagotvoran psihološki uticaj, a to smeta antisrbima, drugosrbijancima i svim protivnicima vlasti Srbije. Da li je nekome jasno zbog čega antisrbi histerišu po pitanju ovog veličanstvenog spomenika? Njima smeta uzdizanje Srbije, identitet, pravoslavlje, ćirilica, himna, grb, zastava itd. Ako bi spomenici bili veličine figurice olovnog vojnika, ako bi jarboli bili veličine čiode, ako bi se himna samo šaptala, a ne glasno pevala, ako bi ćirilica bila skrajnuta u korist latinice, ako bi se srpski jezik nazovao „maternjim“, to bi im odgovaralo, to bi podržali.

U svakom slučaju histerija autošovinista je potpuno larpurlartistička(„l'art pour l'art“ – umetnost radi umetnosti). Protivljenje radi protivljenja. Da je autor spomenika bio domaći vajar, vrištali bi zbog čega nije strani. Da je spomeničko rešenje bilo moderno, vrištali bi zbog toga što nije tradicionalno. Da je spomenik mali, vrištali bi zbog toga što nije veliki. Da je spomenik podignut na nekoj drugoj lokaciji, vrištali bi, tražeći novu lokaciju. Psihološka nauka nas uči da je histerija, vrsta neuroze ili psihoze. A psihički nestabilnim osobama nikada ne možete udovoljiti. Uzrok njihovog nezadovoljstva ne dolazi spolja, već iznutra. Lečenje je moguće, ali zahteva upornost i stpljenje.