Đorđević: Odlučna borba protiv organizovanog kriminala!

Naša narodna umotvorina: Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag – možda nikada nije bila primerenija aktuelnom društvenom trenutku u Srbiji nego što je to danas, saopštio je Zoran Đorđević, član Predsedništva Srpske napredne stranke

 

Kada to kažem, ne mislim na one simboličke tragove, iskazane poslovicom, već mislim na raznorazne tragove/dokaze koji počinju da se pokazuju/dokazuju u ovoj odlučnoj borbi protiv organizovanog kriminala, koju je država Srbija, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, beskompromisno povela.

Ne mislim ni na one tragove/dokaze koji pokazuju nečije mane u karakteru, navike, propuste u kućnom vaspitanju ili tome slično, već na one koji dokazuju nečija krivična dela – počev od pljačkanja građana Srbije kroz sumnjive i nezakonite poslove, do nebrige, izdaje i žrtvovanja državnih i nacionalnih interesa zarad ličnih privilegija i moći (karakteristično naročite za pripadnike bivšeg režima, tajkune i stručnjake opšte namene koji ni o čemu ne znaju ništa), kao što mislim i na one koji su, očigledno samo deklarativno, bili – koliko do juče – saborci na putu oporavka i vaskrsa Srbije, saradnici Aleksandra Vučića u borbi za drugačiju, bolju, prosperitetniju i napredniju Srbiju.

Kada to kažem, ne mislim, zaista, na ona četiri jahača Apokalipse (Đilas, Tepić, Obradović i Jeremić), koji već mesecima, preko svojih „nezavisnih i objektivnih“ medija, javni prostor zatrpavaju najgnusnijim i morbidnijim uvredama, lažima i izmišljotinama – uperenih prevashodno protiv Aleksandra Vučića i njegove porodice, kao što ne mislim ni na sijaset umišljenih i sujetnih nazovi eksperata za nešto, tzv. „nezavisnih intelektualaca i analitičara“ koji su na platnom spisku nekakvih čudnih organizacija, neretko međunarodnih, zvučnih naziva – koje se bave svim i svačim osim onim što im je registrovana delatnost. Ne mislim ni na one ostatke i froncle onoga što sebe naziva nekakvom opozicijom, na te neke i nekakve lidere nekih i nekakvih partija, pokreta, saveza i organizacija, koji svoje članstvo mogu izbrojati na prste obe ruke, a koji svoj izborni rezultat, zbirno, svi zajedno iskazuju kao – 0,(…nešto). Svima njima građani Srbije su na svim izborima održanim od 2012.godine jasno rekli šta o njima i njihovima „planovima, programima i projektima“ misle. Tako će biti, siguran sam, i na izborima koji nam predstoje – naravno ukoliko se ti „hrabri borci za demokratiju i ljudska prava“ uopšte usude da na izbore izađu.

Kada to kažem, mislim, pre svega, na trag onih koji su – upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i njegovom poverenju u njih (njih – takve kakvi su bili) – stigli dotle dokle su stigli, stigli da postanu nešto, iako, nažalost, jednovremeno – nisu stigli (možda objektivno nisu ni mogli, mada sam skloniji da poverujem u to da nisu hteli, čak ni pokušali) i da postanu neko.

Neko ko ima čast, poštenje, odanost i za koga reč – vernost – nije samo verbalna forma, nego suština. Neko koga neće poneti taština, niti  će mu lično postati važnije od opšteg i zajedničkog. Neko ko ne govori jedno, misli drugo, a radi treće, pri čemu mu ni četvrto, pa ni peto, nisu mrski i strani. Neko ko nije sklon da sve druge potceni, a sebe preceni. Neko ko zaista i u svakom trenutku razume istinsku poruku i pouku reči besmrtnog Njegoša: Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

U Srbiji nema snega, osim onog veštačkog, na skijalištima i možda nešto malo na planinskim vrhovima – ali ga, ipak, ima dovoljno da se pokaže svačiji trag. I pokaže, i dokaže. I trag, i korak. Naročito onaj koji je načinjen sa namerom da bude nevidljiv.