Ne postoji legitiman način na koji bi ti zgubidani mogli da odnesu pobedu, osim da se Vučić ne kandiduje, ili da ga fizički nema!

Javnost u Srbiji je svakodnevno suočena sa obiljem dezinformacija i laži, izmišljenih afera, uvreda i pretnji – od onih naizgled „malih“, do onih koje svojom bestijalnošću, vulgarnošću i pojavnim oblicima prevazilaze sve granice pristojnosti, a u nekim slučajevima čak i normalnog ponašanja, piše član Predsedništva SNS Zoran Đorđević, čiji autorski tekst prenosimo u celosti:

 

Sav taj arsenal gnusnih, nečasnih i bolesnom mržnjom inspirisanih „informacija“ fabrikuju i plasiraju tobože „nezavisni, profesionalni i objektivni“ mediji, svi do jednog pod kontrolom inostranih centara moći i/ili u vlasništvu pojedinih ovdašnjih tajkuna.

Ta i takva – spolja naručena, osmišljena, usmeravana i finansirana akcija – ima samo jedan jedini cilj: Rušenje Aleksandra Vučića, odnosno stvaranje takve atmosfere u društvu koja bi dovela do neke vrste njegove političke izolacije, ili do toga da on sam, svojevoljno, pod sve žešćim udarima te gebelsovske propagande, bude primoran da prestane da se bavi politkom, da se povuče iz političkog života Srbije – što je, znaju to vrlo dobro i spoljni i domaći profesionalni mrzitelji Aleksandra Vučića, jedini način da ga pobede u političkoj utakmici.

Potom bi, naslućujem dogovoreni scenario, uz naknadne i dodatno fabrikovane laži, izmišljotine, pretnje i ucene – fingirali „dokaze“ za predsednikovu vezu sa kriminalom (na čemu se i inače medijski naročito insistira, u šta su bedno i podlo, ljudski krajnje nisko, uključili i članove predsednikove porodice), na osnovu čega bi ga uhapsili. Zatim bi krenuli da i njega i njegovu porodicu besomučno provlače kroz medijsko blato svojih plaćeničkih medija, kao posebnu vrstu njihove, patologijom motivisane, osvete za svoju sopstvenu nemoć, nerad, neznanje i političku jalovost, bezidejnost i sklonost ka krađi narodnog novca – što su im jedini „kvaliteti“, već ispoljeni u vremenu u kome su bili na vlasti i koje je ostalo upamćeno kao period sveobuhvatne devastacije i rastakanja Srbije, kao godine u kojima su oni postajali sve bogatiji a građani Srbije sve siromašniji, kaže Zoran Đorđević, član Predsedništva Srpske napredne stranke.

Ne postoji legitiman način na koji bi ti zgubidani, hohštapleri, neradnici i prevaranti mogli da odnesu pobedu u regularnom političkom i izbornom sučeljavanju, osim da se Vučić ne kandiduje, da ne učestvuje u politici, ili – još bolje, po njihovom nakaznom i poremećenom mišljenju – da ga nema, fizički da ga nema, što je, ubeđen sam, takođe razmatrano kao opcija od strane nalogodavaca ove besramne i po Srbiju vrlo opasne rabote, a što su, takođe sam ubeđen, podržali, kao krajnju varijantu, i pripadnici ovdašnjeg, domaćeg bašibozluka kome je Aleksandar Vučić jedina prepreka u njihovim štetočinskim „poduhvatima i projektima“.

U tu prljavu i bestidnu kampanju uključili su svi oni kojima nije u interesu, niti im ide u prilog to što predsednik neumorno radi – hrabro i dostojanstveno, državnički mudro i odlučno svakodnevno stvara jaču, ekonomski i u svakom drugom smislu sve napredniju i uspešniju Srbiju. Uključile su se, u hajku i progon, sve samozvane „moralne gromade“ i pripadnici tzv. „elite“, koji ne vide ništa sporno,bedno i nečovečno u tome što su „legitimna“ meta grozomornih i najužasnijih napada postala predsednikova deca, što se ne biraju ni sredstva ni reči da se jedna porodica uvredi, ponizi, oblati, rani i povredi, na najmonstruoznije načine. Naprotiv, ti „veliki borci za demokratiju, ljudska prava i slobode“ to podržavaju, odobravaju, neretko i sami u tome, sladostranički poremećeno, učestvuju. Neki zbog toga što su plaćeni za to, neki što su ucenjeni, neki što im je nešto obećano, neki zbog sopstvenih poremećaja ličnosti, ali svi zbog toga što im je jedini plan i program – Mrzimo Vučića, i što im je jedini cilj – da nema Vučića.

Foto: TANJUG/ Sava Radovanović

I tu dolazimo do suštine: Interesi određenih centara moći, pre svega onih spoljnih (mada i domaći „vladari iz senke“ imaju svoje motive i razloge) – nisu interesi Srbije i njenih građana, za koje se neodustajno i uporno bori i zalaže Aleksandar Vučić. Moćna, i sve moćnija Srbija, nije po volji mnogima, ne samo u neposrednom okruženju, u regionu, nego i šire – jer ekonomski oporavljena, dostojanstvena, slobodna i suverena Srbija, koja vodi svoju politiku, u skladu sa svojim nacionalnim i državnim interesima, Srbija koju vodi Aleksandar Vučić – primer je da se može biti svoj, svoj na svojoj zemlji, da se može i, što je još važnije – sme, da se sme, to naročito, biti nezavisan u donošenju odluka koje se tiču sopstvene budućnosti.

Zbog toga je, još odavno, čim je postalo očigledno da će Srbija i njeno rukovodstvo, Aleksandar Vučić pre svih, raditi samo, i jedino, u skladu sa interesima svoje države, i pokrenut ovaj hibridni rat protiv Srbije. Isprva ograničen, doziran, sa sporadičnim akcijama, kao svojevrsno upozorenje i poruka, da bi poslednjih meseci bio inteziviran, sveobuhvatan, koordiniran i spolja i iznutra, na svim frontovima i svim sredstvima kojima se i inače takve operacije vode – od ekonomskih i političkih uslovljavanja, ucena i pritisaka, preko propagandnih operacija i pokušaja da se i tako utiče na svest i političko opredeljenje ljudi (kroz konstantno osporavanje i negiranje rezultata koji se postižu i proizvođenje afera), pa sve do angažovanja određenih kriminalnih, huliganskih, nazovi navijačkih grupa, koje u ovom slučaju imaju sva obeležja paravojnih formacija. Pokrenuti su i upotrebljavaju se svi resursi – i ljudski i materijalni – da se u ovom ratu četvrte generacije (kako se u teoriji hibridni rat još naziva) pobedi i slomi Srbija. Kontrolisani i plaćeni mediji, društvene mreže, neke međunarodne korporacije koje pružaju tehnološke usluge, formalne i neformalne društvene grupe, pojedine nevladine organizacije i ekološki pokreti, strukovna, esnafska i sindikalna udruženja koja su spremna da svrhu svog delovanja potčine politici, to jest, politikanstvu na dnevnom nivou, već pominjani pojedinci, pripadnici samozvane „elite“ – sve je to angažovano protiv Srbije, protiv njenih državnih i nacionalnih interesa, protiv njenih građana.

Tim perfidnim, konstantnom medijskom kampanjom i propagandom podržavanim akcijama, potrebno je zamagliti realnu sliku o tome kako i koliko Srbija napreduje i umesto toga, lažima i dezinformacijama, uspostaviti onu i onakvu sliku koja odgovara inspiratorima i nalogodavcima ove vešto upakovane prevare – oličene u sintagmi „borba za demokratiju“.

Od početnih oblika nečega što je imalo odlike tzv.“obojene revolucije“ (sa kojom Srbija već ima iskustva i čiji je, takoreći ekskluzivni, „izvoznik“ postala, kroz instruktorsku ulogu nekih svojih građana širom sveta) – što je samo eufemizam, tzv.“politički korektan“ i globalno koliko-toliko prihvatljiv naziv za plansko i organizovano destabilizovanje država i društava koja nisu po volji svetskih moćnika, preko nazovi „spontanih“ protesta građana koji su nezadovoljni nekom odlukom ili stanjem u nekoj od oblasti društvenog života, pa sve do angažovanja huliganskih i militantnih grupa, ukoliko ništa drugo nije urodilo plodom, koje bi trebale da da dovedu do nasilne promene vlasti.

Sve smo to, sve te faze, imali u poslednjoj deceniji, a sada se odvija ona poslednja, ona koja bi, po mišljenju onih centara moći koji su ovo pokrenuli, trebala da ih dovede do planiranog cilja.

Zaboravili su samo da se radi o deceniji koja je bila dekada vaskrsa Srbije, dekada obnove države, dekada razvoja i napretka, dekada koju su obeležili ekonomski i politički uspesi, uspesi Aleksandra Vučića i javnih politika koje on osmišljava, kreira i sprovodi – i da Srbija nije više ona ruina od države kakvom su je, namerno, bili napravili ovi domaći nesposobnjakovići i neradnici, koji sada pokušavaju na vlast da se vrate na silu, bez obzira na to što ih narod neće i koji prilježno učestvuju u tom tihom ratu koji se protiv njihove države vodi.

Vreme je da stvari nazovemo pravim imenom, da na rat koji se vodi, rat protiv Srbije, ma bio on i hibridan, ukažemo i da građane Srbije upoznamo sa činjenicama i istinom.