Muharem Bazdulj: Ilustracija lustracije

Sociolog Slobodan Antonić razložno je nedavno primetio da u delu srpske javnosti postoji skoro patološka opsesija revanšizmom i lustracijom. Mnogo je ilustracija toga, ali teško je naći savršeniju one iz skorašnjeg intervjua pozorišnog režisera Kokana Mladenovića koji je izjavio kako bi bilo korisno "osuditi gubitak građanskih prava 700.000 članova SNS-a, makar kao doživotni podsetnik da su plesali sa đavolom onda kad im se činilo se ta igra isplati", napisao je Muharem Bazdulja u autorskom tekstu za Politiku

Odakle uopšte početi sa analizom navedenog iskaza? Šta znači oduzeti nekom građanska prava? Izuzeti ih iz pravnog sistema? Pera Perić iz Kragujevca, recimo, je član SNS-a, a osim toga je i vlasnik frizerskog salona, polovnog audija i dvoiposobnog stana. Dali je Mladenovićeva ideja da nakon promene vlasti svako ko nije član SnC-a ima pravo da Peru Perića prebije i da mu konfiskuje imovinu?

I šta uopšte znači da je neko "plesao sa đavolom kad se činilo da se ta igra isplati"? Srbija, po većini procena, ima manje od sedam miliona stanovnika, uključujući i maloletne. To znači da je procenat stanovnika Srbije koji su članovi SNS-a veći od deset posto, da ide prema petnaestak odsto. Toliki procenat ljudi neko bi lišavao građanskih prava?

Nema u istoriji nikakve analogije primenjive na ovu situaciju. Ako se neka politička stranka u istoriji čovečanstva može nazvati zločinačkom, to ponajpre može biti nemačka NSDAP. Tu partiju je potpuno apsurdno upoređivati sa SNS-om, ali ona može biti primer za najradikalniju moguću paralelu. U vreme osnivanja, NSDAP nije imala ni stotinu članova, u vreme osvajanja vlasti bilo ih je nešto manje od četiri miliona, dok je u trenutku Hitlerove smrti i njegovog konačnog poraza, NSDAP imala čak osam i po miliona članova. Ako uzmemo u obzir da je Treһi rajh imao stotinak miliona stanovnika, procentualno je tu bilo manje članova nego kad je reč o broju članova SNS-a u današnjoj Srbiji. Ipak, nikom, ali nikom, ni Amerikancima ni Englezima ni Rusima nije palo na pamet da u posleratnoj Nemačkoj članovima NSDAP-a oduzima građanska prava.

O prisustvu bivših članova NSDAP-a u posleratnom nemačkom javnom životu pisano je mnogo, ali vredi potencirati barem nekoliko primera. Kad je o Ministarstvu pravde reč, ilustracije radi, u prvih petnaest godina posle Drugog svetskog rata više od tri četvrtine stalno zaposlenih bili su bivši članovi NSDAP-a. Na nivou anegdote, u Nemačkoj postoji šala da je više članova NSDAP-a bilo u Adenauerovoj nego u Hitlerovoj vladi.

Rekoh već, međutim, da ima nečeg od hiperbole u samom potezanju paralele sa NSDAP-om. Srpska napredna stranka je nedavno obeležila svoj trinaesti rođendan. Ona je, dakle, osnovana 2008. godine, nakon što su najmračnije stranice balkanske istorije u poslednjih pola veka ipak zatvorene. Stvari koje je na ovaj ili onaj način intelektualno i moralno još i moguće fakturisati Srpskoj radikalnoj stranci ili Socijalističkoj partiji Srbije, nema baš smisla stavljati na teret Srpskoj naprednoj stranci. Otkud onda ta opsesija idejom "plesa ca đavolom"?

Čini se da tu ne bi bilo pogrešno posegnuti za ponešto psihoanalitičkim pojašnjenjem. Citirani režiser, ali ne samo on, nego i mnogi drugi tviteraško-galamdžijski aktivisti, među kojima ima i drugih režisera, ali i raznih drukčijih umetnika i javnih figura, po pravilu su u poslednjih devet godina, odnosno u vremenu otkad je ključna partija u vladajućoj koaliciji Srpska napredna stranka, iz državnog budžeta direktno sami sebi isplatili više novca nego što je dospelo do više od devedeset i devet posto članove te iste Srpske napredne stranke. Sve je to išlo paralelno s njihovim pljuvanjem ne samo vlasti, nego i generalne političke orijentacije Srbije. Ta kombinacija: s jedne strane pljuvanje, s druge profitiranje, nepogrešivo vodi ka fenomenu koji se zove kognitivna disonanca.

Nije lako živeti s kognitivnom disonancom, to je u nauci već dobro poznato. Muka je to koju ne treba potcenjivati. Ako je citirani režiser i sekundu iskren, on zapravo želi da lustrira samog sebe, a to po pravilu ide do onog nivoa samokritičnosti koji priziva poštovanje. Bilo bi to zapravo za poštovanje da umetnik podsvesnu želju za obračunom sa samim sobom ne artikuliše tako što javno poručuje da bi oduzeo građanska prava svim stanovnicima Novog Sada, Niša, Kragujevca, Subotice i Kruševca (to je otprilike sedam stotina hiljada ljudi). Samomržnja može biti solidna umetnička inspiracija, no nije baš poticajna u političkom promišljanju.