ZDRAVKO PONOŠ – karijera zasnovana na protekcionizmu i familijarnosti!

Profesor dr Mitar Kovač, general-major u penziji je za portal "Vaseljenska.net" napisao autorski koji prenosimo u celosti:

Kada govorimo o Zdravku Ponošu, narod treba da zna istinu o tom čoveku, kako on ne bi parazitirao u javnosti na društvenom ugledu Vojske Srbije niti na činu generala

Poznajem Zdravka Ponoša veoma dobro i bio sam savremenik njegove bolesne karijere, koja je obeležena nedopustivom partijskom podrškom i protekcijom. Sve ovo što se danas iznosi u medijima, bile su poverljive priče u vojnim kuloarima. O tome je delimično samo poneko govorio na kraju vojne karijere, jer je strah bio osnovan. Za bilo koga da je Ponoš nešto čuo uzeo mu je za zlo i to ga je koštalo dalje vojne karijere i napredovanja u službi.

Ističem samo neke momente koji su manje poznati javnosti a odnose se na spornu karijeru Zdravka Ponoša, koja je po mnogo čemu problematična, društveno sporna i primer kako ne treba raditi u kadrovanju oficirima mimo sistemskih kriterijuma, na štetu Vojske Srbije.

Razmišljajući o Zdravku Ponošu danas i sećajući se tog vremena, jasno se prepoznaju negativne osobine ličnosti i neispunjeni preduslovi za postavljenje na najviše dužnosti:

Bez razvijenog osećaja o potrebi odbrane zavičaja – sela Golubića, Knina, RS Krajine u ratu 1991.-1995.godine. Zašto nije tada komandovao bataljonom ili brigadom u Krajini ako je pravi oficir, patriota? Mogao se tada preporučiti kao patriota. To mu je sudbina dala na probu. Očigledno, bilo je lakše biti u Beogradu. Ko ne brani svoj zavičaj, zaista neće ni tuđi.

Karijerista – Postao je general bez ispunjavanja opštih kriterijuma za taj čin, posebno za dužnost NG VS, uz neposredan uticaj Borisa Tadića i uz svesrdnu podršku Velike Britanije i NATO pakta. Da nije toga bilo verovatno bi u penziju otišao kao neperspektivni potpukovnik službe EI PED ( elektronskog izviđanja i protivelektronskih dejstava). Kada je sebi 2005. godine obezbedio čin general-majora i još nekoliko poslušnika, bez uslova i mimo reda, onda su doneli novi Zakon o Vojsci i uveli čin brigadnog generala. Na taj način je pokušao i formalno da odskoči i napravi razliku u odnosu na svoje potčinjenje. Načelnik Generalštaba Vojske Srbije ostaje do decembra 2008, kada ga je smenio predsednik Boris Tadić[, zbog nesuglasica sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem. Decembra 2009. ukazom predsednika Republike Srbije Borisa Tadića prestala mu je aktivna služba, na sreću Vojske Srbije.

Vojnički skromno obrazovan u Srbiji – nakon VTA u Zagrebu nije završio ni jednu vojnu školu u sistemu vojnog školstva SFRJ, SRJ niti Srbije. Nije završio Komandno-štabnu školu niti Generalštabno usvršavanje. Završio je samo magistarske studije na ETF-u a nikada nije doktorirao, večiti magistar. Po prvi put, u istoriji Srbije, na čelo vojske došao je čovek koji je završio samo Akademiju. To govori o bezobzirnom partijskom kadrovanju i uplitanju u struku, gde su bili porušeni sistemski utvrđeni kriterijumi.

Bez trupne komandne karijere – Postao je NGŠ a da je komandovao samo vodom. U kriterijumima za postavljenje na dužnost NGŠ bilo je propisano uvek da je komandovao operativnim sastavom vojske, korpusima i armijama. Ponoš nije komandovao ni nižim taktičkim a kamo li združenim taktičkim jedinicama.

Samoljubiv – Zahvaljujući stranačkoj protekciji u kadrovanju u sistemu odbrane tadašnji potpukovnik Ponoš se ubrzano kursirao u NATO školama ili vodećih sila NATO pakta. Školovao se u Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, kurs koji traje 10 meseci. Tokom studija u Londonu je leteo kao kopilot na britanskom školskom avionu, verovatno kao tipovan i podržan za najviše dužnosti u SR Jugoslaviji a potom u Srbiji. Britanci su naravno „vodili računa“ kako se razvija karijera njihovog pulena, što verovatno čine i danas, kada je prošlo puno vremena od njegovog penzionisanja. Potom je završio kurs za više izvršioce, u NATO centru „Džordž Maršal“ u Nemačkoj. Njegove kolege su već tada znale da je to stranački „izabrani“ potpukovnik koga spremaju za budućeg NGŠ. Istini za volju u vojnom smislu bilo je stotine zaslužnijih potpukovnika i pukovnika da se školuju i pripremaju za najviše položaje u Vojsci i sistemu odbrane.

Saradnik i ljubitelj NATO pakta – Pokazao se kao promoter NATO pakta u Srbiji, organizacije koja je pomogla Hrvatskoj pripremu i izvođenje operacije „OLUJA“ kao i progon preko 230.00 Srba sa prostora RSK. Formirao je prvu kancelariju u Ministarstvu odbrane za saradnju sa NATO koja je prerasla u odeljenje za saradnju sa NATO paktom. To je bio taj njihov pulen koji ispunjava obaveze.
Diktator – Izgradnja poltronskog i podaničkog mentaliteta u Vojsci. Preskakao je svaku ustaljenu proceduru rada i odnose u Vojsci, kako bi nametnuo svoje mišljenje i nameru. Argumentaciju su mu nudili njemu „odani i izabrani pojedinci“, koji nisu snosili formalnu odgovornost za predloge i učinjene promene. U stranačkim krugovima promovisan je kao „nezamenjiv, jedinstven genijalac,“, ali mi, u Vojsci i Ministarstvu odbrane, smo jasno znali koliko je u suštini nesposoban i da zloupotrebljava ovlašćenja i moć Predsednika Srbije. Njegova  reč je bila veoma bitna ko će i kada biti postavljen na dužnost, unapređen, smenjen ili penzionisan. Autoritet Zdravka Ponoša nije bio stvaran, niti je počivao na ugledu ličnosti, zaslugama i referencama. Naprotiv, radilo se o formalnom autoritetu i na zloupotrebi ovlašćenja, koja proističu iz te dužnosti NGŠ. Ukazom Predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, decembra 2006. godine, vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika. Od osamostaljenja Crne Gore, juna 2006. godine, obavljao je funkciju vršioca dužnosti načelnika Generalštaba. To vreme razbijanja Državne zajednice SCG, bilo je vreme samovolje i nesistematičnog rada. Vojska se ubrzano oslobađala ratnih i iskusnih kadrova, na različite načine. Verovatno je i to bila instrukcija NATO pakta.

Nepoštovanje subordinacije i linije rukovođenja i komandovanja – U više navrata se arogantno ponašao prema svojim pretpostavljenim rukovodiocima u Ministarstvu odbrane, pre svega ministrima odbrane, dr Zoranu Stankoviću i Draganu Šutanovcu. Kako se on ponašao, to nije nikome od potčinjenih dozvoljavao niti opraštao. Naprimer, neposredan povod za bojkotovanje novogodišnjeg prijema bio je njegov odnos prema ministru odbrane i njegova sujeta da je on bitan i njegova odluka. Ponosio se time što je generale vratio da ne prisustvuju proslavi. Nije tačno da su ga svi poslušali. Bilo nas je nekoliko da smo došli na svečanost. Čudio sam se toj samovolji vajnog generala Ponoša i bio spreman da napustim službu ako ta njegova samovolja bude podržana. Ponoš je samovoljno nastojao da raspoređuje budžetska sredstva i da u medijima označava Ministarstvo odbrane kao „protočni bojler“ i prozivao da MO „nema nikakvu strategiju“, što je bila potpuna laž i izraz samovolje.  Samovoljno je oduzimao i dodeljivao službene mobilne telefone, i donosio odluke o nabavkama, kako vidimo ovih dana i opreme za prisluškivanje.  I to je dokaz da se nije mogao odmaći od početne trupne dužnosti, jer je mentalno ostao komandir voda. Problem je bio u tome što je general Ponoš nameravao da bude „šef“ i u Ministarstvu i ministru odbrane. Zato je prečesto boravio u zgradi predsednika Srbije, stvarajući lažnu sliku da je samo njemu odan i da od njega prima naređenja. Sukob Zdravka Ponoša i ministra odbrane nastavio se sve dok ga predsednik Srbije Boris Tadić nije razrešio. Ponoševa procena je bila da će ga Tadić zaštititi i odrediti novog ministra odbrane. Ta arogancija i loša procena koštala ga je dužnosti, na sreću Vojske Srbije.

Protekcionizam i familijarnost – Nakon penzionisanja 2009. godine, već u januaru Godine, zahvaljujući Vuku Jeremiću i njegovom predlogu, odlukom Vlade Srbije postavljen je za pomoćnika ministra spoljnih poslova Srbije. To nije bio izraz sposobnosti za to radno mesto, nego nastavak zloupotrebe partijske podobnosti, prijateljstva i familijarnosti sa Vukom Jeremićem. Pored nevladine organizacije sa Vukom Jeremićem, Ponoš je nastavio politički angažman sa Vukom Jeremićem.

Nepouzdan i koristoljubiv – Glavni odbor Stranke slobode i pravde, koji je održao sednicu u Novom Sadu, 22. januara 2022. godine doneo je odluku da partnerima u opoziciji predloži da podrže Zdravka Ponoša kao zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima u 2022. godini. Isti  dan ga je Đilas promovisao za kandidata za predsednika Srbije. Očigledno je da je Ponoševa procena bila da od Vuka Jeremića ne može ništa više dobiti, a dobio je mnogo, što se može izraziti i dolarskim platama u UN i u nevladinoj organizaciji. Rešio je da nađe  Dragana Đilasa – „novog gazdu“. Svi njegovi dosadašnji pokrovitelji, koji su ga stvorili za njega su nebitni, Tadić, Šutanovac i Vuk Jeremić. Novi gazda Dragan Đilas je sada bitan ali i on će, u nekom momentu, postati nebitan.
Vezanost za Zagreb i Hrvatsku državu i strane centre moći – Godine provedene u Hrvatskoj, dobri odnosi sa predstavnicima hrvatske države, koja mu je uništila zavičaj, prognala narod jeste nerazumno ponašanje. Posebno je problematično da mu je ta hrvatska vlast omogućila da obiđe rodno selo i da letuje na Brionima, kao NG VS, što se prepričavalo u Vojsci. Takvo ponašanje ne može ga preporučiti za mesnu zajednicu a kamoli za predsednika Srbije. Pristajanje na hrvatski pasoš jeste dodatna sramota, koja se ničim ne može pravdati.

Nesigurnost – Puno je ličnih i profesionalnih indikatora koji ukazuju na to da se ne može očekivati da bi dužnost predsednika obavljao odgovorno, ustavno, zakonito i u skladu sa srpskim nacionalnim interesima. Dovoljno je pogledati spisak lica koja ga podržavaju, kao i afirmativne članke u Hrvatskoj i informacije u stranim centrima moći. Onaj ko se odrekao RSK i zavičaja olako bi se odrekao Kosova i Metohije i R. Srpske. Verovatno bi rado na tome da Srbija postane deo NATO pakta i da se progna „maligni ruski uticaj“.

Za predsednika Srbije trebaju da se takmiče oni koji su nekompromitovani i koji su životnim delom zaslužni da ih narod prepozna kao svog predsednika.

Međutim, ima i onih, kao Zdravko Ponoš, koji su umislili da im generalski čin u penziji daje za pravo da se kandiduje za najvišu državnu dužnost. Ne smetaju njemu slabosti ispoljene u poslu koji je radio, kao NGŠ Vojske Srbije. Očigledno je nabeđen da nosi velike državne zasluge i da je, kao penzionisani general, večiti magistar podoban za predsednika Srbije, jer je „službovao u UN“. Ima Srbija dovoljno mladih intelektualaca, da se bore na izborima za to mesto a ne vremešni, privilegovani i ničim zaslužni general prof.dr Mitar Kovač, general-major u penziji.