DETINJSTVO PREKINUTO OLUJOM! RANA DO GROBA, I U GROBU! Potresna ispovest roditelja mališana ubijenih na Petrovačkoj cesti - BOMBE SU NAM SPRŽILE DECU!

Kilometarska kolona ljudi, uglavnom starih, žena i dece, koji su u strahu od hrvatske vojske napustili svoje domove u južnoj Liki i severnoj Dalmaciji, gađana je 7. avgusta 1995. godine na Petrovačkoj cesti kod mesta Bravsko na teritoriji Republike Srpske

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je optužnicu protiv četiri visoka oficira Hrvatske vojske zbog ratnih zločina jer su u operaciji "Oluja" 7. i 8. avgusta 1995. naredili avionsko raketiranje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca i u mestu Svodna kod Novog Grada.

U naletu hrvatskih "zračnih vitezova" poginuli su Darinka Drča (68) i njeni unuci Jovica Drča (6) i Mirjana Dubajić (21), brat i sestra Nevenka (11) i Žarko (9) Rajić, Krstan Vuković (44) i njegov sin Darko (13), Branko Stjelja (72) i njegov sin Mirko (34). 

Pedesetak osoba je ranjeno, od čega najviše dece, dok su među starijima mnogi ostali doživotni invalidi.

Foto: Novosti

Porodica Drča

Rane Dušana Drče dobijene u zločinu koji Srbi iz Hrvatske smatraju najstrašnijim što ih je zadesilo u Oluji nisu zacelile i nikada neće ni moći.

- Samo su monstrumi mogli da bombarduju kolonu prognanih ljudi, žena, starica i dece. U ratu je sve moguće, gađati ciljano neke objekte, boriti se na vatrenoj liniji, ali ne i zasuti bombama nevine i već prognane ljude - rekao je pre nekoliko godina Drča, koji je izgubio sina Jovicu, majku Darinku i sestru od tetke Mirjanu, dok je on sam zbog rana proveo godinu dana u bolnici.

Pored žutog kamiona kojim je Drča pokušao da se s porodicom domogne Srbije nesrećna devojka nađena je obezglavljena, dok je mališanu izgorelo celo lice.

U belom šleperu Lika transa izgoreli su u potpunosti Krstan Vuković, njegov sin Darko i deca njegovih prijatelja Nevenka i Žarko Rajić.

Foto: Novosti

Krstanov otac i komšija Jovica Piplica spasli su se samo zahvaljujući tome što su ispali iz vozila od siline udara.

Porodica Vuković

- Bilo je oko podneva. Moj suprug je vozio kamion i hranu za nesrećni narod u koloni. Na toj nesrećnoj cesti Darko je bio u kolima sa bakom. Spazio je oca u kamionu i potrčao. Ona ga je vukla da ne ide. Ali, ko dete da spreči da ide ocu koga danima nije videlo. Za njim su krenula i Spasina deca, Nevenka i Žarko. Bilo je: ili da idu u kamion, ili nikud - priča Jovanka Vuković, koja igrom slučaja sa ćerkom nije bila tog dana u istoj koloni.

- Darko je seo na haubu, pored oca, Nevenka i Žarko na ležaj iza. Darko je video kad je avion izronio iz doline. Viknuo je: "Tata, avion!" Avion je preleteo kolonu, udaljio se i munjevito se vratio. To su bili trenuci... Bomba je pogodila direktno u kamion... Tela su bila raskomadana i ugljenisana. Bombe su nam spržile decu i mog supruga. Iza vozila, u kome je bila porodica Dušana Drče, njihov petogodišnji Jovica... Maleni je smrtno stradao. Dušan teško povređen. 

Foto: Novosti

- Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja - seća se Jovanka.

- Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio "nije to sve".

- Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam - ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: "Nemoj, Jovanka, da se sad ometa ova sahrana".

Foto: Novosti

Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.

- U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i "ono što je ostalo" na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: "Ja ću da pomognem". Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: "Ne mogu, Jovanka". I šta da vam kažem... Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije... Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.

Foto: Novosti

Brat i sestra Rajić

Žarko Rajić je rođen 26. avgusta 1986. godine u mestu Donji Lapac gde je i proveo svoje detinjstvo. Život je tragično izgubio 7. avgusta 1995. zajedno sa svojom sestrom Nevenkom (11) kada su hrvatski ekstremisti izvršili strahovit napad na kolonu izbeglih Srba. 

- Rana do groba. I u grobu. Naša deca nikad porasla nisu - ispričao je ranije za Novosti Spase Pape Rajić, otac Nevenke i Žarka.

Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je tu gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik...

On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce.

- Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad.  On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja... na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži. 

Foto: Novosti