SEĆANJE NA MIROSLAVA LAZANSKOG! Apostolovski: Jednom novinar, uvek novinar, ekselencijo!

Pre godinu godinu dana umro je Miroslav Lazanski. Zar je već prošlo toliko? Nemam izbora, druže moj, tako sam te ispratio dva dana posle tvoje smrti, da su čitaoci lili suze i kvasili, što novine, što smartfone, pa hajde da to ponovimo. I ti bi se složio. Dizao si tiraž „Politike” šta god da si pisao ili šta god da su pisali o tebi, istakao je Aleksandar Apostolovski

Čitaoci su te toliko voleli da portali još izbacuju tvoje prognoze o sukobu u Ukrajini dok niko nije ni sanjao da će izbiti, o razlozima zbog kojih će svet poludeti i ući u predsoblje Trećeg svetskog rata. Oni koji te nisu voleli, a bilo ih je malo, baš malo, sada te smatraju Nostradamusom. Znaš dobro, Lazo, običajno pravo u Srba, koje se prenosi sa kolena na koleno, i tako je bilo oduvek, tako će biti zauvek: priznaju ti da si veliki tek kada te nema!

Sigurno se zbog tvojih predviđanja novog sveta – a ta slika mi se nimalo ne sviđa, druže, ali baš je tako kako si prorekao – gore na nebesima penješ na glavu Predragu Milojeviću, Miru Radojčiću, Tirketu, Tijaniću i ostalim starim momcima. Ako ima života posle života.

Ali, kako je običaj da se kaže da večno živiš u našim srcima, a ti i te kako živiš i živahniji si nego ikad, mora da ga ima! Televizičan si i dalje, često se repriziraju emisije u kojima si gostovao, tako da sam na komemoraciji upozorio sve koji su te ispraćali da se ipak pripaze. Sumnjao sam da si možda vešto izlažirao svoju smrt i kako ćeš, nisam isključivao ni tu mogućnost, da se upišeš u knjigu žalosti, dajući autogram sam sebi. Šteta što nisi, prava šteta!

Ako bih se prikopčao na transcendentalni link s Lazom, mora da „visi” gore za šankom i drži banku. Poručio bi mi da se samo u cajtnotu, znaju to kolumnisti, adrenalin podiže više nego u Avganistanu, Siriji, Libiji, Kuvajtu ili Čečeniji, dok meci fijuču oko tebe, jer se čeka na tvoj tekst, urednici te gledaju popreko zato što kasne kući i kunu te, prelamači bi te zadavili golim rukama, ali ako hoćeš taj status, onda na žurku dolaziš poslednji...

I dolazio si. Prvo tekst, a onda ti za njim, da bi čuo kako te hvale, kao dečak koji očekuje čokoladu, jer si baš takav i bio, bez obzira na godine. Veliki igrač i pisac za javnost, za porodicu i prijatelje klinac koji čeka aplauze. Nikad nisi bio nacionalista, greše oni koji su te tako videli. Bio si Srbin, jugonostalgičar i jugotragičar. Onaj tvoj američki džip iz Normandije, koji je JNA dobila kao tehničku pomoć kad je Tito šutnuo Staljina, a ti si ga našao na vojnom otpadu i vozikao se njime kao da si izašao iz filma „Spasavanje redova Rajana”, parkirao si obavezno na zabranjenom mestu ispred „Politike”. A tvoji obožavaoci, naročito obožavateljke, mislili su da voziš tenk, kao prvi oklopno-mehanizovani kolumnista.

Hajde, sad kad te nema, mogu da otkrijem da bi saobraćajcu namignuo i zamolio bi ga da ga pričuva. Koji bi policajac naplatio kaznu Miroslavu Lazanskom?

Trebalo je da se manje družim s tobom, ranije bih napustio ovaj posao. Ali ko te ne bi slušao kad si uletao u „Politiku” da mažnjavaš komplete novina i prodaješ nam fore o Kristijan Amanpur. Dobro, američki helikopteri su joj donosili novu odeću i šminku, uz frižider hladne „koka-kole”, u „Pustinjskoj oluji”, dok si joj ti, u zamenu za tvoje podatke o tenkovima i helikopterima, uzimao satelitski telefon i slao izveštaje u redakciju. Tebi nije trebala sprava zvana „idiot” u pesku Kuvajta da sa njega čitaš izveštaje, već si dobro znao kako živi najbolji jugoslovenski i srpski ratni izveštač. Nosio si beležnicu, hemijsku olovku koja, po pravilu, nije radila i trgovao pilulama za preživljavanje NATO vojnih pilota koje si nabavljao na novinarskoj crnoj berzi.

Govorio si mi da su ti zbog toga tekstovi tako sočni, jer bi ti ponekad išla voda na usta dok si posmatrao kolege kako se hrane kao u pariskom „Ricu”, dok se ti motaš okolo s mesnim narescima koje si pokupio iz skladišta JNA i naoružao se njima kao bombama kašikarama.

Sećam se i kako su te Ameri jedva izbacili s američke nuklearne podmornice jer nisi osećao klaustrofobiju. I umesto da se baškariš na havajskim plažama u smešnoj košulji, ti si hteo da roniš što dublje i saznaš što više, a da onda to raspališ u zagrebačkom „Danasu” ili Startu”, gde si postao novinarska zvezda već kao novinarski regrut, za kratko unapređen u generala. Naravno da si išao na premijeru filma „Top gan”, kako bi pokazao da i SFRJ ima Toma Kruza, koji ne leti, već piše ko zmaj.

Sačuvao sam ti dve slike, na prvoj pucaš iz rova u Fort Bregu, u odelu, kao šminker, s vojnicima 82. američke padobranske divizije, davne 1983. godine, dok na drugoj poziraš u maskirnoj uniformi i s „rejban” naočarima pored sovjetskog helikoptera MI-24 u Kabulu, 1989. godine.

Poštovali su te i Ameri i Rusi, i NATO i Varšavski pakt, i načelnici generalštaba NATO-a, i šefovi CIA i KGB-a, mada nisi krio da su ti baćuške draže. Ali to si uvek činio s argumentacijom, nikako vulgarno, nisi guslao, već upozoravao da je svetu potrebna ravnoteža velikih sila i da će svet otići dođavola ako NATO prekrši dogovore s Moskvom i suviše joj se približi.

Kad je neko novinarska gromada poput tebe, čovek zaboravi da si odlepršao u diplomatiju, da si postao ambasador Srbije u Moskvi, pa se setim tvojih poziva noću, da čuješ poneki trač iz beogradske čaršije, da pitaš šta ima novo u „Politici” i kažeš da te svrbe prsti svakog petka, kada si slao kolumne. Jednom novinar, uvek novinar, ekselencijo!

Otkriću ti da je Sergej Lavrov našima preneo da si jedan od najsposobnijih ambasadora u Rusiji, mada si i tamo uleteo kao tajfun, nisi previše mario za protokole, čak si se i klizao na sličugama na Crvenom trgu.

Sad bi bilo tvoje vreme. Ne zato što si voleo ratove, znao sve o krstarećim raketama, tenkovima, generalima, vojnoj strategiji i geopolitici, pa si podsećao na hodajuću i brbljajuću vojnu enciklopediju. Oni koji ne znaju, treba da znaju da si, iako ratni izveštač, mrzeo ratove i da si zato toliko skitao po svetskim žarištima, prenoseći sve strahote ljudske patnje.

Pitam se, da li bi sada ćutao kao ambasador, ali se kladim da bi pronašao neku foru da progovoriš, jer svi bi čekali tvoje viđenje novog rasparčavanja sveta. I baš se mislim koji bi te to šef diplomatije i države ućutkao.

Kad god bi Laza izveštavao, sa bilo koje tačke sveta gde gori, gde teče krv, mi bismo uključivali spikerfon i slušali onaj njegov zagrebački akcenat koga nije hteo da se odrekne. Jednostavno je išao iz njega, kao maskirno odelo i „rejbanke”. Šalio se na svoj i tuđ račun, iako su se oko njega čule eksplozije. Ratovi mu nisu mogli ništa. Preminuo je kasno uveče, 3. avgusta prošle godine. Mogla je tada planeta da se obrne naopačke, mogao je Kristijano Ronaldo da pređe u Crvenu zvezdu, moglo je da se desi bilo šta, ali je njegova smrt bila vest dana.

Kako je pisao, tako je i prošao. Pišući o drugima, on je bio glavna faca, iznad svojih junaka. Nije on to želeo ili planirao, to su želeli čitaoci. Objašnjavajući svet oko sebe, isticao je sebe, jer su svi prvo čitali njegovo ime i prezime, a tek onda tekst.

Jednostavno je i lako se pamti. Miroslav Lazanski.